Ne veliki ali značajan roman

Jedna od njih je čitanje bez velikih očekivanja, ali i bez predrasuda da je kvalitetno samo ono što je poznato, u skladu sa Singerovom maksimom da opsesija slavom poništava svaki kvalitet pisca.

Emilios Solomu je kiparski pisac, profesor arheologije i istorije rođen 1971, koji je dosad objavio dva romana, dakle, još jedan atribut je odsustvo hiperprodukcije jer broj objavljenih knjiga ne garantuje uspeh, naročito u vremenu skribomanije u kojem živimo.

Radnja romana Dnevnik jednog neverstva odvija se na ostrvu Kufonisi iz skupine Malih Kiklada, i to je već dovoljno da vam skrene pažnju ukoliko ste zaljubljenik u Mediteran.

Ne manja važna preporuka je Evropska nagrada za književnost koju je ovaj roman osvojio 2016.

Izdavačka kuća Heliks iz Smedereva uključila se u veoma važan poduhvat objavljivanja romana – dobitnika Evropske nagrade za književnost u prevodu na srpski. Tako smo poslednjih nekoliko godina u prilici da upoznamo dosad sasvim nepoznate autore koji dolaze iz različitih zemalja, od Ukrajine do Portugalije.

Roman Dnevnik jednog neverstva počinje na trajektu kojim se Jorgos Dukarelis, piščev alter ego, vraća na Kufonisi posle dvadeset godina.

Kao relativno mlad profesor rukovodio je iskopavanjima arheoloških ostataka kikladske civilizacije i, kako to obično i biva, zaljubio se u svoju studentkinju. Na tom mestu prestaje svaki kliše i priča nastavlja da se odvija na tri vremenska plana koji se kontrapunktski usklađuju.

Prvi je daleka prošlost kasnog neolita i ranog bronzanog doba, prostora Kiklada koji čine ostrva poređana u formi prstena oko Delosa, svetog Apolonovog ostrva, koja navodi profesora na rekonstrukcije mogućih načina življenja ljudi čije ostatke sada ima pred sobom.

Zaključuje, nagađa, putuje unazad kroz vreme koje mu mnogo ne otkriva na osnovu onoga što pronalaze on i njegovi studenti.

Drugi vremenski plan je doba njegove mladosti kad je i Grčka bila ponovo mlada demokratija i tek izašla iz Papadopulosovog pukovničkog režima, udahnula i popila prve gutljaje slobode na čijim krilima je stasavala nova generacija umetnika i intelektualaca.

Ta i takva zemlja, koliko sva u ožiljcima i ranama nanesenim godinama diktature, bila je i nezavisna, hrabra i nevina u svojoj nameri da ponovo stane na noge. A za takvim vremenima najčešće osećamo nostalgiju.

Treći plan je vreme sadašnje u kome nije mnogo ostalo od nezavisnosti i ponosa zemlje, sasvim evropeizirane i ostavljene da se bori sa ekonomskim krahom.

Već pomalo umorne generacije šezdesetogodišnjaka gledaju propast svojih ideala i zalazak karijera koje su stvorene na različite načine, ne uvek poštenim sredstvima.

Dukarelis se vraća na ostrvo šest meseci posle tajanstvenog nestanka svoje druge supruge Antigoni i tumarajući za bilo kakvim tragom, seća se vremena početaka njihove ljubavi.

Atmosfera grčkog ostrva kakvu poznajemo iz dela Džona Faulsa, L. Darela ili Žaka Lakarijera, prisutna je i ovde kao snažna suprotnost životu u savremenoj Atini, prestonici koja je izgubila gotovo sve atribute iz hrabrih sedamdesetih, počev od čistijeg vazduha u kome se još osećala so, a sad je ispunjen benzinskim isparenjima, pa do njenih stanovnika čiji je etnički sastav kao i u drugim evropskim metropolama izmešan i protivrečan u smislu suprotstavljenosti različitih političkih struja, od profašističke Zlatne zore do ekoloških pokreta koji spasavaju Akropolj od kiselih kiša.

U tom svetu izmešanih vrednosti malo mesta ostaje pojedincu na planu lične sreće. Ako je u nekom trenutku i dosegne, prebrzo mu izmiče i ostaje samo pramen sećanja na  ljubav i trenutke ispunjenosti.

Nije bez razloga Solomu svojim junakinjama dao imena Antigona i Ismena, jer istorija se ponavlja, točak sudbine se okreće neprestano i jedino što čoveku ostaje je neki oblik rezignacije oličen u zagonetnom izrazu kikladskih figurina.

Predmeti nas nadžive, ali osećanja ostaju u nekom obliku koji nam je nedokučiv.

Oslobođen preterane politizacije ali i sentimentalnosti, pisan bez mnogo postmodernističkih eksperimentisanja i naturalističkih scena, što smatramo vrlinom proze koja se izdvaja iz glavnog toka, ovo nije veliki ali jeste značajan roman posebno za čitaoce sa ovdašnjih prostora.

Dnevnik jednog neverstva potvrđuje mogućnost pisanja na malom jeziku, o lokalnim temama ali smeštenim u kontekst otuđenosti i besperspektivnosti naroda Mediterana. Zašto pristajemo na takav tretman, pita se pisac i čitalac zajedno sa njim.