Ne verujem da su Radovana Stojičića Badžu „ubile cigarete“

Radisav Gvozdenović, bivši načelnik niške policije, za Danas je neposredno pred hapšenje u akciji Mreža rekao da se tri meseca unazad u niškoj policiji „tendenciozno“ stvara ambijent za njegovo hapšenje. Kaže da su ga „proveravali sa svih strana“, slali mu inspektore iz Privrednog kriminala da provere ugovore za nabavku prozora na njegovoj kući, priveli majstora koji je radio nešto na toj kući. Potom je sadašnji načelnik Policijske uprave u Nišu Zoran Stojanović u nekim medijima „osuo paljbu“ na svog prethodnika (Gvozdenovića) i „njegovo vreme“. („Pripisao mi je čak i politizaciju policije koju on navodno depolitizuje. On, koji se učlanio u JUL 1998. godine i pri tom u JUL i SPS učlanio i celu policijsku stanicu sa 160 ljudi“). Dodaje da „ima informaciju“ da glavnu ulogu u njegovom svrstavanju u Mrežu ipak ima bivši inspektor privrednog kriminala Georgije Zarkov. („Bio je kadar Mirjane Marković, imao pretenzije da bude načelnik niškog SUP, a sa mnom definitivno prekinuo kontakt kada nisam želeo da mu zaposlim sina u policiji).

Kriminalci, neko iz policije i njen saradnik

Gvozdenović kaže da je njegova likvidacija pokušana i 2002. godine posle dva obračuna kriminalnih grupa u Nišu, od kojih su neki bili povezani s Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem . Zbog toga što je, kako kaže, insistirao na oštroj borbi protiv mafije i detaljnom rasvetljavanju ubistava u tim obračunima, ispred njegove kuće organizovana je sačekuša. Samo sticajem srećnih okolnosti dva policajca, koji su naslutili da „nešto nije u redu“, uhvatili su jednu osobu u automobilu ispred Gvozdenovićeve kuće. Imao je otkočen pištolj i metak u cevi. – Organizatori takve sačekuše bili su „neki kriminalci, neko iz policije i neko ko je saradnik policije – kaže on, ne želeći da precizira detalje.

On kaže da nije bila praksa da kao načelnik SUP dobija bilo kakve zvanične informacije o organizovanom švercu cigareta, nafte i ostalog. Nezvanično je znao da kroz Niš kao tranzitno područje u vreme sankcija i njihovog „probijanja“ kroz Niš prolaze šleperi i šleperi. („Neko je izbrojao da je jednog dana prošlo 760 šlepera cisterni“). Povremeno bi načuo da je avion s cigaretama („govorilo se Marka Miloševića“) jednom sleteo na niški aerodrom, a da je drugi put „Markov“ kamion sleteo s puta u blizini Niša. Smatrao je u početku da su to legalni poslovi za koje su neki „privilegovani“ ljudi od vrha vlasti dobijali uredne dozvole. Kasnije je promenio mišljenje.
– Nisam od onih koji veruju da su Radovana Stojičića Badžu „ubile cigarete“. Više verujem da je ubijen zbog toga što je JUL „preuzeo vlast“. Bio je smetnja jer je bio zamenik ministra i trebalo je da postane ministar. Odakle mi to? Imao sam 1996. godine pouzdanu informaciju da JUL Mirjane Marković planira da preuzme MUP. U tom dokumentu s jednog poverljivog sastanka navodi se da Badžu treba „slomiti“, što sam ja shvatio kao fizičku likvidaciju. Takođe je pisalo da bi ministar trebalo da bude Radmilo Bogdanović, a na čelu DB Nicović ili Dušan Stupar. Pisalo je i da bi na mesto načelnika niškog SUP trebalo da dođe niko drugi do Georgije Zarkov. To su bili veoma opasni podaci za imaoca, i za nosioca, tako da sam ih pothranio kod dva niška i jednog beogradskog advokata, kao i kod dva prijatelja. Kovertu s informacijom odmah sam dao i Badži. Informaciju o tome sam dao i kada je Badža ubijen i ponovio je u akciji Sablja – kaže Gvozdenović.
On tvrdi da je i sam bio „osuđen na smrt“, te da je nekoliko puta pokušana i njegova fizička likvidacija. Veruje da je smetao vrhu vlasti i policije jer je „1996. godine odbio da silom krene na narod koji je opravdano demonstrirao jer su izbori pokradeni“, a godinu dana kasnije „nije dozvolio batinanje naroda na mitingu predsedničkog kandidata Zorana Lilića u Nišu“. Smetao je i kada je 1998, kako kaže, javno poručio „onima gore da neće da ide po političko mišljenje već će da radi posao kao kvalitetan profesionalac“. Zasmetao je, kaže, i 2002. kada je penzionisan, posle kritika iz vrha MUP da nije efikasno intervenisao u slučaju paljenja niške džamije („Među demonstrantima je bilo mnogi ljudi s Kosova i Metohije i službi ovih i onih. Imam izraženu sposobnost da procenim situaciju, video sam da će ukoliko policija krene na demonstrante doći do strašnog obračuna u kojem ćemo zapaliti i polomiti Niš“).
Tvrdi da je najozbiljniji pokušaj njegove likvidacije bio 2000. godine, posle njegovog govora na okruglom stolu Studentske unije iz Niša, na kojem je „oštro osudio hapšenje aktivista Otpora koje je okvalifikovao kao „prekoračenje službenih ovlašćenja“ jer policija, kako je rekao, mora da zna da su građanske slobode i prava Ustavom zagarantovani i neprikosnoveni. Samo šest dana posle toga započelo je njegovo praćenje, a na njegova vrata došao je sumnjivi čovek („s rukom u džepu, zaklonjen iza fascikle“). Na nekoliko dana je sa suprugom „izbegao“ u Tursku („Po povratku s takvog letovanja dugo smo stajali na granici. Gledao sam u pravcu Srbije i video jednu crnu mrlju koju svet zaobilazi, u kojoj se ljudi ubijaju samo zbog toga što drugačije misle. Video sam zemlju kriminala i rusvaja. Pomislio sam da bih joj odmah okrenuo leđa, samo da imam novca za trajni odlazak“). Po povratku su ga opet sačekali „isti ljudi“. Jednom je policijski automobil s još nekoliko kola u pratnji stao ispred njegove kuće, izašla je ekipa za likvidaciju, ali su iz kuće izašle i njegova supruga i tašta, te je vođa ekipe naredio povlačenje rečima: „Nemojte, biće loše primljeno“.
– Bili su to ljudi iz Državne bezbednosti. Koristili su prepoznatljive automobile s beogradskim registarskim tablicama, kojih nema u evidenciji, a kada ih nema – znaš koji su. Nekoliko dana su bili odsutni, po datumima, u vreme kada se dogodio atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Nekoliko dana posle odustajanja od moje egzekucije ispred kuće čujem da je ubijen Ivan Stambolić. Znači, bio sam „na dnevnom redu“ između Draškovića i Stambolića. I to samo zato što sam insistirao da policija radi po pravilima profesije, a ne vlasti, i poštuje prava građana. Zbog toga sam kada sam ponovo postavljen za načelnika niške policije 2001. godine u dvorištu SUP spalio sva dosijea aktivista Otpora koja nije ni trebalo da postoje. Svoj toj deci mladima sam vratio samo fotografije, uz propratno pismo da im je mesto u indeksima, a ne u dosijeima – kaže Gvozdenović.
Gvozdenović dodaje da mu telefon prisluškuju još od 1996. godine. („Navikli smo se, mada je neshvatljivo da to rade i danas, kada sam u penziji“). Povremeno primećuje da ga i dalje prate. – Ja sam više puta unutar MUP, a i u javnosti, kritikovao greške u policiji, ali konstruktivno, uz predloge šta bi trebalo uraditi – kaže on.
– Jedna od nužnih promena je i otvaranje policije, a posebno Državne bezbednosti prema javnosti. Ja sam otvorio nišku policiju za medije pa su se ljutili socijalisti, a i DOS je hteo da me cenzuriše. Nema potrebe, policija je servis građana i njima mora da podnosi račune – zaključuje on.