Ne zaboravite da perete ruke

Svako čini ono što misli da je potrebno: jedan pere svoju odeću i stavlja je na pećnicu, drugi pere ruke. Ali činija sa vodom je tako čista da je potrebna jedna druga da bi se ruke oprale od prethodne vode. Miris belog luka i drugih snažnih začina su u vazduhu; svuda se pljuje; jedan čisti svoje čizme na stolu. Onda će sofra biti postavljena. Svako umače svoj hleb u zajedničku supu, grize ga i ponovo umače. Prostorija je ugrejana preko mere i svi se znoje i otiru svoj znoj”.

Pri opisu ovog prizora može nekome pozliti, što Erazmo zacelo i želi da postigne: mi se pak neprijatno pogođeni okrećemo od ovakvih okolnosti, jer nam je svojstven drugačiji kodeks ponašanja. Erazmo opisuje zbivanja iz jednog prelaznog vremena gde je distanciranje od starih standarda već bilo moguće: distanciranost građansko-dvorskog pogleda na seosko, vulgarno ili sirovo, postaje realnost.

Norbert Elias taj proces detaljno opisuje kao lagano stremljenje unapred. Zabrane srednjevekovnih društava igri afekata još nisu unele velika suženja; društvena kontrola je blaga, u poređenju sa docnijim. Ne treba pljuvati preko stola, ne treba da se mljacka kad se jede i ne treba da se briše nos o stoljnjak, ali se i dalje srče iz zajedničke činije, sve dok se ne pojavi nova zabrana, koja označava naredni stupanj. Tako nastaju očvrsla ophođenja i u jednom određenom momentu ona dobijaju čvrsti status i pripadaju psihičkom sastavu ljudi. ”Oni postaju društveni i duševni inkarnati”, kao što to Elias veli. Erazmo u okviru svog razgovora ističe jasnu diskrepantnost. Jedan od od sagovornika pretpostavlja da su mnogi gosti oboleli od skrivene bolesti. ”Verovatno većina ima Špansku bolest, od koje se ne treba manje bojati no od gubavih. ”Odvažni ljudi”, kaže drugi, ”oni ne haju i ne brinu se za to”. ”Ali takva bezbrižnost je koštala mnoge živote”. ”Šta mogu da rade? Oni su na to navikli i ljudi ne menjaju svoje navike”.

Ne mogu li se takvi razgovori i danas čuti? Na primer pitanje: Ne preteruje li se u svemu? Nije li korona virus prosto kao i svi drugi talasi gripa? Šta se ovde dešava? Očigledno mi živimo u jednom takvom prelaznom vremenu: zaista je zabrana fizičkog kontakta i zatvaranja sveg javnog života bez presedana. Grip i prehlade, ma koliko epidemiološki bile zarazne, nisu dosad izazvale jednu takvu sveobuhvatnu reakciju egzekutive.

Ipak pozivi za predostrožnošću nisu sasvim novi, oni su bili uobičajeni isključivo u određenim specijalnim, visokotehološkim ustanovama i medicinskim institutima, jer su tamo bili funkcionalno neophodni. Ali društvo se menja u jednu stanicu izolacije, u kojoj je distanca i distanciranje postalo najviša zapovest. U veoma širokom krugu slede se novi standardi u opštenju jednih sa drugima, što govori o tome da su već izvesni psihički preduslovi prisutni, bilo posredstvom slika sa klinika, bilo slika na televiziji iz hajtek-branše, što doprinosi prihvatljivosti.

Granice preteranosti masovno se pomeraju, ljudi se stide i izvinjavaju ako nehotice prekrše pravilo o distanci. Otpor u ovakvom novom okruženju je besmislen. I što duže ta pravila budu na snazi, utoliko je veća šansa da će se generalno etablirati i nakon krize biti prihvaćena, čime se događa jedan dalji civilizacijski impuls.

Ono što Elias naziva Procesom civilizacije ima veze sa odslikavanjem utemeljenja državnog aparata Francuske. Taj proces se odvijao na više ravni, od povećane kontrole afekata pri primeni sile, preko manira za stolom, do diplomatskih konvencija u primeni moći. Kroz društvene sankcije podržavane zabrane su individuama prikazani kao samoprinuda. U prelaznom vremenu pozitivno su se borili afekti sa odsustvom volje pri restrikcijama. Novi kod ophođenja postepeno se upečaćuje među ljude, dok ne postane konstitutivni element same individue.

Tako su se venci standardnog ophođenja etablirali i oni imaju jedan određeni smer, kao što Elias veli: Najveći skok učinilo je civilizovanje dvorskog vremena, kad su prosvetitelji svetom širili optimizam. Optimizam koji je nestao u vreme baroka, jer je zemlja viđena kao dolina plača. Taj optimizam je rastao iz naučnog saznanja prirode, koji je životu pripisivao najveću vrednost i vodio ka Deklaraciji o ljudskim pravima. Ali civilizovanje nije značilo samo pomeranje prirodnih izvršenja od sirovog i nasilnog iza kulisa, već takođe i distanciranje od prirodnih afekata, otuđenje od prirode, kao što je Žan-Žak Ruso primetio. Odbrana ne samo od nasilja, već i od nepredvidivih i nepoželjnih telesnih kontakata izuzetno je porastao i postao važeći kodeks. U 19. veku delovao je strah od bakterija otkako je Robert Koh otkrio male životinjice kao uzrok tuberkuloze. Bakterije su nepoznata sila, i danas kao i ranije, tema koja mobilizuje. Bolesnike su izolovali i na Šariteu (Charité) je nastao lazaret u kome su plućni bolesnici ležali na odstojanju jedni od drugih. I odjednom su bakterije viđene na svim stranama, istraživanja proširena na element svakodnevnog života, a borba protiv klica postala je svakodnevni posao. U Berlinu je Džejms Hobreht organizovao kanalizaciju za čitav grad, a ruke se više nisu prale u lavorima, već pod tekućom vodom.

Borba protiv SARS-CoV-2 bila je samo jedna dalji uspon sa karantinom kao najstrožom formom telesne distance. Tamo gde telo ne može da nestane, biće verovatno upotrebljena maska na licu ili u najmanju ruku, držaće se odstojanje kao u prodavnicama, što je gest koji će spontano biti prihvaćen, a redovi će biti produžavani trostruko i četvorostruko.

Civilizacijski impulsi zbivaju se najpre u višem staležu, potom u širem dvorskom, da bi u srednjem i nižem staležu bili oponašani. Demokratsko masovno društvo nalazi svoje uzore danas na televiziji: glumci koji deluju u teatralnom svetu, koji glume izvesne standarde kao normu – izgled, odeća, nakit i modeli automobila – nametnuće to kao formulu koja je prihvaćena.

Mere higijene koje danas od nas iziskuju finije osećanje čistoće ostaju grube jer ne prave razliku između novih opasnih i miliona neutralnih ili pak korisnih mikroba, koji su i sami još srednjevekovni. Danas znamo da bakterije pripadaju životu, iako se sada odnos menja. Mikrobiom je meren na kilogram i pretpostavlja se da naš organizam kooperira sa 90 odsto ćelija sa bakterijama, bez kojih mi ne bismo mogli da preživimo. Medicinska i biološka istraživanja otkrila su ovde jedno nepregledno polje. Ne postoje sigurna saznanja o ukupnom sistemu i kompleksnoj ulozi pojedinačnih bakterijskih stabala u procesu metabolizma. Ali i mimo toga razvile su se nove norme, ali među njima malo onih o bakterijama.

Oni kojima je do unosnog posla plaše konzumente da su im neophodni ne samo minerali i veštačke vitaminske bombe, već i tzv. probiotička hrana kojom se ima nadoknaditi ne sasvim jasan deficit u ishrani. Izgleda da su u ovom zauzdavanju pandemije izvesni odbrambeni refleksi postali samostalni. Oni slede racionalni <I>cilj-sredstvo-smer<I> u pogledu na bolest koju bez seruma (vakcine) još nije moguće zaustaviti.

Posebnu ulogu u inkarnaciji novih normi imaju pak afekti, bojazni i strahovanja. Nad-ja deluje i na druge oblasti u procesu civilizacije. Telesni kontakt postaće nova norma, elementi koji u ličnoj razmeni igraju izvesnu ulogu izgubiće na težini, gestovi i signali, takođe i sredstva za prezentaciju moći u javnoj sferi izgubiće značaj. Ono što se na ekranima pojavljuje, međutim, biće važno – glasovi i lica deluju drugačije, telesna korpulentnost, kojom je Helmut Kol ostavljao utisak, danas nema više to dejstvo. Konačno, društvo koje se pretvorilo u ambulantu za imunologiju neće se tako jednostavno preobraziti u raniju formu. Svestranost mera u borbi protiv kovida 19 pokazuje novu težinu, čime je, istovremeno otpočelo otuđenje i ambivalentnost koja prati celokupni istorijski proces.

Tekst iz dnevnika Frankfurter Allgemeine Zeitung (Reinhard Blomert: „Händewaschen nicht vergessen!“, 15. april 2020) objavljujemo uz dozvolu autora i FAZ; Redakcija i prevod sa nemačkog Zoran Andrić

Proces civilizacije

Norbert Leo Elias (1897-1990) je nemačko-britanski sociolog koji je nakon 1933. živeo u Engleskoj i Holandiji. Sa njegovim imenom vezani su pojmovi figuracija, proces-sociologije i sociologije figuracije. Naučni opus mu je metodološka inovacija sociologije Karla Manhajma. NJegovo kapitalno delo – O procesu civilizacije / Über den Prozeß der Zivilisation<I> (prevedeno i na srpski) iz 1939. jedno je od najznačajnijih dela sociologije u 20. veku.