Ne želim da moji likovi budu samo devojke glavnog junaka

Tačnije, da su preda mnom sve mogućnosti koje on ima pred sobom kako bih se bavila ozbiljnom glumom“, kaže u razgovoru za Danas švedska glumica i spisateljica Šima Niaravani. Ona ovih dana boravi u Beogradu kao učesnica konferencije Zeitgeister – Prošlost, sadašnjost i budućnost, koja predstavlja svečanu završnicu obeležavanja stogodišnjice diplomatskih odnosa Švedske i Srbije.

Šima Niaravani rođena je u Iranu, a u Švedsku je došla sa četiri godine. Debitovala je sa devetnaest godina u monodrami izvedenoj u Švedskom narodnom pozorištu, koju je napisala, režirala i u njoj igrala. Od tada je glumila u više od četrdeset filmova, TV serija i pozorišnih komada, za koje je dobila mnoštvo nagrada.

Kako objašnjava, iako ni u Švedskoj glumice nemaju mnogo prilika da igraju važne uloge, ona ima načina da to promeni. „Nemam prilike kao taj beli muškarac, ali imam načina da menjam okolnosti u kojima živimo, jer pišem. Ja se trudim, i kad pišem i kad glumim, da stvaram ženske likove koji nisu deo stereotipa. Niko ne želi da vidi samo devojku, nego osobu sa kojom može da se identifikuju. Kada sam odrastala, bilo je više kul da želiš da budeš kao Roki Balboa nego kao njegova devojka. Naučila sam da se identifikujem sa muškarcima, jer nikada nisam imala žene koje bi bile moji uzori. Ja želim da moji likovi ne budu samo devojke glavnog junaka“, priča glumica dodajući da to nije samo stvar političke odgovornosti, već dobrog pripovedanja.

Šima je, inače, zajedno sa svojim koleginicama pokrenula #MeToo kampanju u Švedskoj, koja je vremenom postala najmasovnija u celom svetu.

„To je jako smešno, jer bi Švedska trebalo da bude zemlja koja najviše na svetu pazi na ljudska prava i rodnu ravnopravnost. Pokazalo se da zapravo nije tako, jer ispod površine ima dosta problem. Pokazalo se da smo mi dobri pripovedači kada treba da predstavimo našu priču o jednakosti“, dodaje glumica. Kako objašnjava, nakon priče o Harviju Vajnstajnu, koja je uzdrmala Holivud, i pokreta koji je počeo da se formira u Americi, njene koleginice i ona odlučile su da naprave Facebook kampanju na istu temu.

„Mene lično niko nikada nije seksualno zlostavljao na poslu, ali i ja sam žena i sa tim se suočavam na drugim mestima i na drugačiji način. Počelo je sa grupom na Facebook stranici koja je imala 800 članova – 800 glumica. Napisale smo tekst koji smo sve potpisale i objavile ga u jednim dnevnim novinama u Švedskoj. Odjeknuo je u javnosti i vrlo brzo su nam se pridružile advokatice, čak 6.000 njih, zatim doktorke, kelnerice, kuvarice… Bilo je žena iz svih profesija… Čak su i strani mediji pisali o tome“, dodaje glumica.

O razlozima zašto je jedna od najtolerantnijih zemalja na svetu zapravo potpuno drugačija ispod površine, objašnjava da je najpoznatiji švedski premijer Ulof Palme utemeljio priču o Švedskoj kao o otvorenoj zemlji, u kojoj postoji jednakost, socijalna pomoć, gde žive nezavisne žene i odrastaju nezavisna deca… „Stvorio je priču o Švedskoj po kojoj smo mi mislili da živimo. Ali tako je samo na papiru. Statistike, na primer, pokazuju samo onaj broj žena koje su prijavile seksualno uznemiravanje ili silovanje policiji. Po tim brojevima Švedska nije jedna od najgorih zemalja u Evropi. Naprotiv. Ali to su samo prijavljeni slučajevi. Postoje određeni obrasci koje ponavljamo i to se ne može tako lako promeniti“, smatra Niaravani.

Ipak, ona dodaje da savremenoj Švedskoj upravo nedostaje jedna takva priča o jedinstvu koja će ujediniti narod. To je rekla i aktuelnom premijeru Stefanu Lofvenu, za koga smatra da je loš pripovedač.

„Nastupala sam na nekoj državnoj manifestaciji i iskoristila priliku da govorim. Diglo se mnogo prašine oko toga u Švedskoj. Izjavila sam da je Ulof Palme bio jako problematična ličnost, ali je preneo priču o Švedskoj kao tolerantnoj i otvorenoj državi i da nas je sve ta priča ujedinila i vodila u istom pravcu. Sad su se i desničari i levičari ujedinili oko potpuno drugačijih ideja, što nije dobro. Švedska je otvorena država sa ljudima različitih nacionalnosti i o tome treba govoriti“, kaže glumica, dodajući da i priča o Evropi treba da bude priča o ujedinjenoj i progresivnoj sredini, koja je previše inteligentna da bi verovala svemu što pročita o opasnosti od islama i sličnim stvarima.

Šima je izbegla iz Irana kad je imala četiri godine. „Ja sam bila u tom talasu izbeglica koje su počele da dolaze u Evropu još pre 30 godina. Odrasla sam u malom mestu koje je bilo duhom neonacističko, ali smo se često selili. Za mene postoji taj problem identiteta, jer nisam Iranka ni Šveđanka. Imam svoj narod. Ali iako sam izbeglica, čudno je sebe nazivati kosmopolitom, jer ta selidba nije došla dobrovoljno“, napominje glumica. Zbog svog porekla dešavalo joj se da ne dobije određene uloge. „Javno sam govorila o tome da nije jasno zašto ja ne mogu da igram Ofeliju. Zašto bi to igrala neka devojka skandinavskog izgleda kada je možda moje životno iskustvo bliže tom liku“, objašnjava glumica dodajući da su ipak najveću bol zbog migracije pretrpeli njeni roditelj, koji su u Iranu imali svoj život. „Otac je bio inženjer a majka medicinska sestra. Morali su ponovo da se doškoluju, da dobiju nove vozačke dozvole, kako bi izgradili novi dom.“

Iako otvoreno iznosi svoje stavove u javnosti, Šima Niaravani izbegava da svoj glumački rad ograniči samo na društveno-angažovane teme. „Mene zaista ne zanima politika, ali me zanima kako stvari funkcionišu i šta one znače. Tako je počelo moje interesovanje za politiku. Ali ne želim da moj rad bude ‘stejtment’. Ne pišem takve komade, ne glumim u takvim predstavama ili filmovima. Volim da pišem o ljubavi, o velikim životnim stvarima, o važnim pitanjima… Ali kada govorim svojim glasom u javnom prostoru, moram time da se bavim jer to osećam kao svoju dužnost. Danas u kulturi ima jako mnogo levičara. Ne želim da ljudi misle da sam jedna njih, jer je sada biti političan kul i hipsterska stvar. Za mene je to bilo pitanje opstanka. Imala sam šta da izgubim ali i šta da dobijem ako nešto kažem javno. Umetnost ne treba da bude platforma da biste dobili priliku da govorite o nekim važnim stvarima“, zaključuje Šima Niaravani.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.