Ne želimo da pospešujemo lažnu sliku da je sve u redu

 Mira Furlan doputovala je na beogradsku premijeru svog dramskog prvenca iz Amerike, gde od 1991. živi u nekoj vrsti egzila, dok je Miki Manojlović ovim komadom dao prepoznatljiv pečat kulturnom centru, pomalo skrivenom u jednom od kutaka beogradske Savamale, koji je osnovao pre nekoliko godina. “Ovo je pitak komad gorkog ukusa”, složiće se dvoje sagovornika “Danasa” bez zadrške, dok sabiraju prve utiske o zajedničkoj saradnji.

Mira Furlan: Već je sam rad sa Mikijem za mene nagrada, zaista imam beskrajno povjerenje u njegov ukus…

Miki Manojlović:… I miris…

Furlan: Da, da, ukus i miris, apsolutno. Sve bitne odluke oko ovog komada apsolutno sam prepustila njemu. Nisam se miješala. U času kada je on izrazio želju da se pozabavi tekstom, ja sam, kao autor, nestala, svjesno sam otišla u drugi plan. Došla sam tek uoči premijere, pogledala i ne mogu biti zadovoljnija.

Tako da nije ni moglo biti nesuglasica koje se javljaju između pisca i reditelja?

Manojlović: Kada rade na ovim prostorima, kako se to obično kaže…

Furlan:… Ne bi li se izbjegla ona prokazana riječ „Jugoslavija“…

Manojlović: …Da, ta užasna reč koja počinje velikim slovom „J“. Dakle, nikada se u pozorištima nije ustanovila institucija dramaturga koji bi trebalo da prati kako se radi neka predstava, bez obzira što bi oni trebalo da, zajedno sa rediteljem i glumcima, izvuku komad do vrha njegove kreativnosti. Zbog toga što smo uvek živeli periode scenske slobode, a u isto vreme i periode terora.

Kakvog terora?

Manojlović: Terore pisaca, reditelja i glumaca; teror dramaturga još nismo doživeli.

Furlan: To nam je sljedeće u planu, ja ću uspostaviti taj teror kada se igra po mom tekstu.

Manojlović: Neće biti potrebe, „Dok nas smrt ne razdvoji“ je fantastična drama koja ima četiri lica, tačno onoliko koliko je potrebno. Ni manje, ni više. To se lako čita. U svim velikim dramama je tako.

Kako je uopšte došlo do toga da pošaljete Mikiju Manojloviću tekst?

Furlan: Tome je prethodilo dugogodišnje prijateljstvo, osećaj bliskosti i sigurnosti da će razumijeti ono što sam željela da kažem.

Znali ste to čim ste pročitali Mirinu dramu smeštenu u 70-te godine, sa refleksijama na današnje vreme, da ćete režirati tekst?

Manojlović: Pa vidite pred sobom najveću glumicu koju smo imali u zemlji.

Furlan: Ma daj, Miki.

Manojlović: Ne, tako je. To zaista mislim.

Sada je reč o dramskom tekstu?

Manojlović: Gluma je samo jedan njen deo. Imate darovitu osobu koja nije samo glumica, već umetnik sa izgrađenim literarnim ukusom, znanjem i obrazovanjem. Postoje ljudi koji imaju šta reći, koji nisu blablatori. Mira je sigurno jedna od takvih.

Odakle potreba da se zapiše nešto o ljudima koju su obeležili vaš život?

Furlan: To je dosta prirodno, čovjek uvek piše o sebi, na ovaj ili onaj način, a introspekcija je ono čemu sam posvijećena čitavi život. Uvijek iznova pokušavamo ustanoviti koja je naša osnovna priča, gdje je taj narativ koji nas suštinski određuje i spaja nepovezane događaje, da li je to, na primjer, u mom slučaju gluma, pisanje ili gledanje u nebo.

Sedamdesete, o kojima se govori, izgledale su kao apolitično doba, dok se u drami jasno vidi kako se politika uvlačila u živote?

Furlan: Upliv politike je ovdje uvijek bio toliko jak, tako da je ona često provaljivala u živote ljudi, možda ne baš u tom času, ili mi to nismo primjećivali jer smo odrastali kao apolitična generacija. Možda je to i naša greška. Apolitičnost nas je dovela do toga da ne razumijemo svijet u kome živimo, tako da nas je ono što se dogodilo dvadeset godina kasnije dočekalo potpuno nespremne.

Manojlović: Ja to vidim malo drugačije od Mire. Komad se dešava neposredno nakon 1968, kada se odigrala poslednja velika prevara, jedno od poslednjih laganja u nizu koja su počela 9. maja 1945. Utopijski projekat stvaranja boljeg i pravednijeg društva propada, ulazimo u vreme poklona i kredita koje dobija Titova Jugoslavija, tako da se sedamdesete pojavljuju kao vreme prividno lagodnog života. To je bilo doba kada smo bili čvrsto uvereni da budućnost postoji. Naravno, nacionalne tenzije koje su ključale u pozadini ubrzo su proključale i izbile na videlo.

Taj trenutak poklopio se sa odlaskom Mire Furlan u Ameriku i vašom odlukom da prestanete da igrate u beogradskim pozorištima?

Manojlović: Besmisao razaranja i smrti koje su nas okruživali nije mi dozvoljavao da igram u malom zabranu koji se zvao „beogradska pozorišta“, jer je sve to za mene bilo neizdržljivo. Mogao sam da se učlanim u neku stranku i postanem Miloševićev miljenik ili da se pravim da se ništa ne dešava, ali, izvinite, dešavalo se, i to nešto najstrašnije što se moglo zamisliti: zemlja nestaje, ljudi se ubijaju. Tako sam se samoukinuo, što nije bilo lako.

Furlan: Nisam vidjela drugo riješenje nego da odem. Mislim da je to prozišlo iz potrebe da sačuvam minimum normalnosti, integriteta i samopoštovanja. Da ne poludim. Činilo mi se da ću u atmosferi užasne mržnje, nepodnošljive agresije, prostakluka koji je vladao na sve strane i histerije koja se širila, jednostavno izgubiti razum. Jedina moja želja bila je – otići što dalje. Jedina misao me je opsedala – nikada više ne doći na ove prostore. Sa ocem sam se godinama sastajala u Gracu, nisam mogla podnijeti da prekoračim ove granice.

To su profesionalni i lični lomovi?

Furlan: To su neopisivi lomovi, i za to je netko odgovoran. Ja ne mogu u sebi ugasiti bijes zbog svega toga što smo mi, građani bivše Jugoslavije bili prisiljeni da doživimo. Sa kojim pravom nam je netko razbio život? Uvijek se nađe neko opravdanje.

Manojlović: Da, da vremena su uvek takva.

Furlan: Kao što to obično biva, nitko nije kriv.

Koliko je vama odlazak i rad u inostranstvu, pre svega u Francuskoj, pomogao da izoštrite pogled na ono što se ovde zbivalo?

Manojlović: Nikada nisam bio deo tora, radio sam i pre toga izvan zemlje, tako da sam imao otvorena ta polja. Ostao sam slobodan koliko je to bilo moguće, a to nije malo. Mislim da me je to spasilo. Nisam otupeo na ono što se ovde dešava. Ljudi su postali anestezirani životom u ovakvim okolnostima. To je duboka anestezija, pitanje je da li iz nje ima buđenja.

Furlan: Kada sam prvo veče, pre nekoliko dana, prošetala Knez Mihailovom, imala sam jasnu misao o tome koliko je Beograd nekada bio velik, gostoljubiv, antinacionalistički, i koliko se ovdje svatko mogao dobro osjećati. Ja sam jedan od poslednjih ljudi koji je putovao između Beograda i Zagreba, i u svakoj od tih sredina bila sam autsajder. Naprosto, prestala sam pripadati. Koliko god da je teška, to je ipak pozicija slobode, ali je njena cijena ogromna. Kako je moguće da se u tom otvorenom gradu desi ono što se dogodilo početkom devedesetih? To je neopisiva tragedija.

Manojlović: Moguće je. Krenulo je sa Kosovom, i navodnim trovanjem rudara u Trepči. Znao sam da to nije dobro, jedna stvar vuče drugu. Tako je i sada.

Kako vam sada izgleda Beograd?

Furlan: Svaki put kada dođem ovde, dočeka me neki miting ili slično ludilo na ulici. Kada sam sljetela i dolazila u hotel, ponovo isto. Iste riječi, identične strasti, napete žile na vratovima sudionika u povorkama.

Manojlović: To je nama u Srbiji „normalno“, mi to „volimo“, tako živimo.

Furlan: Tako je i u Zagrebu, da se ne bi shvatilo pogrešno. Stare strasti nisu umrle, nisu se stišale. I dalje tinjaju, nekako su se samo primirile.

Manojlović: Beograd je imao taman, najtamniji period. Mislim da je on završen i da se toga polako izlazi.

Gde vidite znake oporavka?

Manojlović: Vidim u mlađim generacijama. Nama je lako. Naše veze se nisu prekinule i pogubile, čak su na neki način i ojačale. Još su postale i kvalitetnije.

Furlan: Nažalost, ja nemam to iskustvo.

Manojlović: Ja imam, lično.

Furlan: Sa jako malo ljudi sam ostala u vezi. Možda je to i posljedica duljine. Jednostavno, otišao si, nema te.

Manojlović: Pa ljudi se ne sećaju šta je bilo pre dva dana. Koliko se samo banalnih afera otvorilo? Koliko, s druge strane, ima ličnih gestova koji su za ugled, za primer, a koje niko ne primeti? Niko ne pravi razliku.

Furlan: Nitko ne pravi razliku i ne vidim ništa dobro u općenitoj sentimentalnoj nostalgiji Beograda prema Zagrebu i obratno.

Manojlović: Pa, ne bih rekao baš.

Mislite da je to trgovina emocijama vezanim za bolju prošlosti?

Furlan: Tako nekako, ali ja u to ne vjerujem, jer se prava gesta nije prepoznala. I pravi potez, osim onih vrlo rijetkih.

Manojlović: Zašto? Zato što su uzori srušeni. Nema nikakvih kriterijuma. Već skoro tri decenije, ovde u Beogradu, gledamo rušenje institucija i uzora. Mladi ljudi koji glasaju više nemaju odgovarajuće senzore, nisu u stanju da prepoznaju notorne stvari.

Furlan: To je globalni fenomen. Živimo u vrijemenu potpune površnosti. Socijalnih medija i instant kulture.

Manojlović: To nije slučajno.

Furlan: Naravno da nije. To je dresiranje masa da ne misle.

Manojlović: Moramo ukazivati na to da su ovde urušene vrednosti, da su srušene institucije. Onda sve stvari postaju podjednako važne. Bilo koji rijaliti šou sa nečim što ima smisla, bilo koja pojava na ekranu jednaka je nekoj drugoj; bilo koja predstava u pozorištu postaje važna kao istinski vredan komad.

Možda je deo toga i brisanje iz kulturnog života onih koji se ne uklapaju u tu matricu?

Furlan: Ti koji se ne uklapaju u matricu postaju subverzivni za prihvaćeni narativ o prošlosti. Zato nisu ni pozvani da učestvuju, tako ni mene, od kako sam otišla, više i ne zovu da igram u kazalištima.

Manojlović: Možda će doći neka druga generacija koja će to promeniti?

Furlan: Da, ali tada ću već imati osamdeset godina. Sada se već tome više i ne nadam, premalo ima vremena.

Vi niste imali taj problem nakon što ste odlazili?

Manojlović: Ne takav, ali sam svaki put kada sam se vraćao osećao ravnodušnost koja me je pratila. Jednostavno, nije ih zanimalo, jer bi u suprotnom morali sebi da postave pitanje – šta je to što ja radim?

Pa da li vas je bar nečemu, da upotrebimo tu grubu reč, naučilo iskustvo rada na Zapadu?

Furlan: Da sa godinama sve manje znaš. Postojala je fama da Zapad i Amerika nagrađuje prave vrijednosti. Moje iskustvo govori upravo suprotno. Sve je marketing. Stvar je samo u pakovanju koje prodaješ. Moje koleginice glumice postiraju nekoliko puta dnevno slike na Fejsbuku, svoje misli, planove… broj fanova raste, to je preporuka za nove uloge. Ti si, Miki, pošteđen toga, a i ja sebe štedim od takvih stvari zato što tako želim. To je moj individualni izbor zbog kojeg plaćam cijenu jer nisam dio sistema.

Manojlović: Jesam, u Francuskoj postoji ozbiljna kritička masa intelektualaca. Meni je rad sa stranim rediteljima samo otvorio nova vrata.

A kako izgledaju vaši povraci?

Manojlović: Nema više nekadašnjeg uzbuđenje kada se vraćam u Beograd. Grad je tamo gde radite, sve više osećam da pripadam sebi.

Furlan: Povremeno osjećam kao da bi se željela vratiti tamo gdje sam prekinula svoj život, u svoju mladost. A ona je prošla, nema se kamo. Da li mogu postati ono što sam bila? Naravno da ne mogu, vrijeme je prošlo, sada sam nešto drugo, ali u meni nije nestala želja da se ovdje nešto radi na tragu onoga što smo bili. Kazalište mi strahovito nedostaje.

Mogu li se onda predstave kakva je ova koju upravo radite naći na repertoaru oficijelnih pozorišta?

Manojlović: Ovaj komad, sa ovakvom podelom, mogli smo da izvodimo gde god se govori i razume naš jezik. Ali, nismo.

Zbog čega?

Manojlović: Zato što smo želeli da to uradimo onako kako hoćemo, a da se od toga ne pravi bilo kakav politikološki traktat. Nećemo politički bagaž. Zanima nas suština drame koja govori o postanju, ljubavi i nestajanju. Zašto bismo doprinosili iluziji beogradskih pozorišta da se radi na normalan način, kada oni koji treba da ih finansiraju tome ne doprinose? Ne želimo da pospešujemo tu lažnu sliku da je sve u redu. Ovo što smo radili apsolutno ne može da bude model za pozorišta. To mogu samo posvećenici ili ludaci. Ništa nije u redu na kulturnoj sceni Beograda. Radim tamo gde hoću, gde je mirno sa fantastičnim glumcima, gde nema zagađenja, i mojoj sreći zbog toga nema kraja.

Je li to dovoljno?

Furlan: Meni je to i više od onoga što je potrebno.