Neadekvatno ocenjivanje zagađenja daje lažnu pozitivnu sliku

Nedozvoljene emisija PM10 i PM2.5 čestica, ali i prekoračenje dozvoljenih vrednosti sumpor dioksida (SO2) zabeleženi su u svih osam postojećih aglomeracija u zemlji, a najalarmantnije je stanje u Boru.

Ipak, ako se pogledaju opšte ocene s početka izveštaja, stiče se utisak da je u Srbiji vazduh „čist ili neznatno zagađen“.

Razlog tome su, tvrde stručnjaci, zastarela, neadekvatna i nepotpuna rešenja pri ocenjivanju kvaliteta vazduha, koja iskrivljuju pravu sliku, zbog čega je neophodna izmena važeće zakonske regulative u toj oblasti.

Kako je u Izveštaju navedeno, vazduh je bio prekomerno zagađen u mernim mestima Beograd, Niš, Smederevo, Pančevo, Užice i Kosjerić, usled prekoračenja graničnih vrednosti suspendovanih čestica PM10 i PM2.5.

Iz istog razloga vazduh je svrstan u treću kategoriju na teritorijama gradova Valjevo, Kraljevo i Novi Pazar.

Prekomerna emisija čestica PM10 razlog je prekomerno zagađenom vazduhu u Kragujevcu, Zaječaru, Popovcu i Zrenjaninu, dok je previše emitovanih čestica PM2.5 prekomerno zagadilo vazduh u Subotici.

Jedino je u aglomeraciji Novi Sad vazduh bio prve kategorije, koji se određuje kao „čist ili neznatno zagađen“. Najalarmantnije je stanje u Boru, u kom je prekomerno zagađen vazduh beležen usled prekoračenja vrednosti vrlo štetnog sumpor dioksida (SO2).

Ipak, ukoliko se pogledaju podaci Izveštaja istureni u prvi plan, koji za administrativnu jedinicu uzimaju takozvane zone, situacija na prvi pogled izgleda potpuno drugačije, a slika o pravom stanju zagađenja postaje zamagljena.

Tako je kao opšta ocena kvaliteta vazduha za 2020. godinu navedeno: „u zoni Srbija, osim u gradovima Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Zaječar, Novi Pazar i Popovac, kvalitet vazduha je bio prve kategorije odnosno čist ili neznatno zagađen.

U zoni Vojvodina, osim u gradovima Subotici i Zrenjanin vazduh je bio prve kategorije, odnosno čist ili neznatno zagađen“, i dalje.

Ovakve, za laike zbunjujuće kvalifikacije i predstavljanje podataka zapravo nastaju iz već zastarelih i neadekvatnih podela na prostorne celine u kojima se meri emitovanje zagađujućih čestica i jedinjenja, a koja, smatraju stručnjaci, zahtevaju i potpuno drugačije definisanje u važećem zakonu.

– Zakon o zaštiti vazduha donet 2011. godine uz manje izmene važi i danas i ne može se reći da je u suprotnosti sa EU direktivama. Ali, ova? zakon ne samo da se ne primenjuje u potpunosti, nego je u praksi u mnogim segmentima prevaziđen, nepotpun, netačan, tolerantan prema onima koji ga krše, što daje dodatni impuls njegovom neprimenjivanju, a što ima za posledicu legalizovanje ugrožavanja zdravlja ljudi kao posledicu aerozagađenja. To što više od pola decenije kasni donošenje Strategije o zaštiti vazduha, koja se zasniva i na ovom „faličnom“ zakonu, umesto obrnuto, samo potvrđuje institucionalnu odgovornost za nečinjenje onih koji su formirani i plaćeni od strane građana, kaže za Danas meteorolog Milenko Jovanović, osnivač Nacionalne ekološke asocijacije (NEA).

Kako Jovanović navodi, jedan od bitnih nedostataka zakonskog rešenja tiče se uobičajenih prostornih celina koje se analiziraju kad je kvalitet vazduha u pitanju. Podela na aglomeracije i zone, smatra on, daje lažnu pozitivnu sliku o nivou zagađenosti, te je neophodno uvesti i termine gradovi i naselja.

Zapravo, aglomeracije su gradovi koji broje više od 250.000 stanovnika ili pak oni za koje se očekuje povećano zagađenje, pa zbog toga postoji i zakonska obaveza da se na tim mestima vazduh i proverava i prati, kako bi lokalne samouprave reagovale i preduzimale konkretne korake za smanjenje zagađenja.

U Srbiji ih ima osam, a vezane su za velike gradove. Zone, s druge strane, zapravo su imaginarne teritorijalne celine, koje u sebi sadrže aglomeracije, i one prostore između njih koji po prirodi stvari nisu zagađeni i u kojima se karakteristike vazduha i ne mere.

Tako konstatacija da je „u Zoni Srbije vazduh čist ili neznatno zagađen,“ osim u svim gradovima koje obuhvata, zapravo znači manipulativnu, iskrivljenu pozitivnu sliku o kvalitetu vazduha.

Jovanović dodaje da je najdrastičniji primer nefunkcionalnog ocenjivanja to što u kategorizaciju kvaliteta vazduha ne ulaze koncentracije teških metala u vazduhu.

Dodatno, za najveći problem smatra to što se ocenjivanje kvaliteta vazduha po zakonu vrši samo na osnovu srednjih godišnjih koncentracija, što ublažava jako loše stanje u oblasti zaštite zdravlja građana.

– Naime, srednja godišnja koncentracija može biti ispod propisane granične vrednosti (I kategorija), ali da istovremeno bude višestruko premašen broj zakonom tolerisanog pojavljivanja prekoračenja dnevnih i satnih graničnih vrednosti. Nema adekvatne ocene ukoliko se u nju ne uključe i brojevi prekoračenja dnevnih, pa i časovnih graničnih vrednosti. Primer je da se godinama u Srbiji registruje više od 140 dana sa prekoračenjima dnevne granične vrednosti PM 10 od 35 mikrograma (dozvoljeno je 35), a to su Valjevo, Užice, Smederevo… što se po nivou aerozagađenja ne može upoređivati sa mestima gde je pomenuta granična vrednost prekoračena 40 puta, a ipak su oni svrstani u istu grupu, jasan je Jovanović.

Nekadašnji načelnik Odseka za kvalitet vazduha u SEPA zaključuje da i zakonska rešenja imaju puno nepreciznosti, daju blaže kvalifikacije i time omogućavaju da se, bez posledica, nastavlja nešto što prema proceni SZO odnosi oko 7.500 života godišnje u Srbiji.

Mere opet izostale

Ovaj dokument, koji samo konstatuje stanje vazduha u republici i na lokalu, trebalo bi da je namenjen donosiocima odluka, koji bi se njim rukovodili pri osmišljavanju i donošenju adekvatnih mera za suzbijanje zagađenja.

Međutim, i ovogodišnji izveštaj pokazuje jasnu tendenciju da se katastrofalno loše stanje vazduha nije promenilo ni za nijansu godinama unazad, što samo može da znači da aktivne mere kojima bi se uticalo na izvore zagađenja i poboljšanje kvaliteta vazduha ili nisu donošene, ili one donete nisu dosledno poštovane, a prekršioci adekvatno sankcionisani, ocenjuje Jovanović.