Nebeski znaci i 55 disketa

gledaj svoja posla i muči! Život je surov. Pogotovo kad ste mali. Čoveku nije lakše kada vidi s kojom lakoćom njegova država pristaje da se drugima čini zlo. Samo lakše razume zašto u politici, kako domaćoj tako i svetskoj, toljaga ima veću težinu nego čast pojedinca i države. Posmatrači koji ne pate od viška osećanja zaključili bi: koliko je Gruzija pomogla Srbiji da sačuva Kosovo toliko joj je Srbija bratski uzvratila u odbrani dela njene teritorije. Gruzija ne može priznati Južnu Osetiju koju štiti Rusija iz istih razloga iz kojih Srbija ne priznaje Kosovo, iza kojeg stoji Amerika. Dve zemlje ne mogu biti od koristi jedna drugoj jer zavise od trećih. Iako su nastali na isti način, Kosovo i Južna Osetija ne mogu se uzajamno priznati. I kad bi im njihovi gospodari dozvolili, priznanje bi važilo isto kao ono kada su se priznale Republika Srpska i Gagauska Republika.
Odgovor na to kako su se bosanski Srbi zbratimili sa Gagauzima možda se krije na nekoj od 55 disketa koje su iznikle onako kako su i nestale, zajedno s kupaćim gaćama i kapom za kupanje narodnog gatara i kockara Davida Dabića. Većina građana Srbije ne zna šta je disketa. I da se banbadava dele na pijaci, ljudi ne bi znali šta s njima. Da se s disketa može saznati da li Ratko Mladić zarađuje za život kao kaluđer, pijačni prodavac, kafanski svirač, pčelar ili lični vozač Gorana Hadžića – saznalo bi se pre njihovog naprasnog otkrića. Diskete, uzgred, nisu sasvim izbačene iz upotrebe, ali ih koristi samo beznačajni postotak kompjuteraša. Navodni dr Dabić izgleda da je bio prilično staromodan. Ili mu je reklo da je Vrdnik najbezbednije mesto za presnimavanje disketa na CD.
Sudeći po broju onih koji potražuju ratne dnevnice, na Kosovu je vojevalo pola Srbije. Rat je davno završen, rate ratnog duga otplaćivaće se ko zna dokle. Šta bi tek bilo kad bi i svi učesnici ratova u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji poželeli da s kamatom naplate služenje otadžbini! Srećom, nisu baš svi alavi. U Vojvodini ima malo onih koji se diče učešćem u pohodu na Vukovar. Neki bi i platili da im se to ne pamti i ne piše. Veselnici što su u četvrtak blokirali Beograd bez trunke stida pričaju kako su se suprotstavljali avaksima. Poveruju li im unuci, eto novih legendi. Da li i današnje počivaju na kafanskim hvalisanjima? Možda i nije pogrešna tvrdnja jednog pisca da Srbija u miru gubi ono što stekne u ratu. Kad isplati sve ratnike, spadne na prosjački štap. Znajući da se u ratu stiče više nego u miru, mnogi pisci ulagali su sve snage da ratovi traju što duže. Ko je šta stekao, tu mu je. Kad zavlada mir, opisivači ratnih podviga postaju suvišni. Unuci nemaju vremena za dedovske priče o jurišima.
Mrcvarenju oko beogradske vlasti nikad kraja. Prošla su vremena kad se tvrdilo da se lokalne samouprave bave samo vodovodom i odnošenjem smeća. Svaki glas ima svoju cenu, izraženu u javnim preduzećima. Zalaganje da ljudi koji znaju svoj posao imaju prednost nad partijcima opšte prakse u načelu nije loše. Ali, od čega bi živeli političari kad bi se odgovorni državni poslovi prepustili stručnjacima? Partije još nepostojeće nove većine grozničavo se preračunavaju. Liberali i socijalisti pokušavaju da u isti mah budu i na suprotnim stranama i zajedno, što većinu unapred čini klimavom. Ako se ikako nagode, biće to samo iz straha od novih izbora.
Leto bi bilo dosadno da se, pored ukazanja Davida Dabića, na nekom drvetu u nekoj zabiti ne ukaže neka bogorodica ili svetitelj. Na kori svakog duda, jasena ili oraha mogu se prepoznati obrisi nekog lika.Treba se samo dosetiti da je to nebeski znak. Gde se malo ceni i teško prodaje znanje, šarlatani lako unovče sujeverje.