Nebojša Stefanović – mera pokoravanja

Nedvosmisleno je da Vučić pokazuje da oseća opasnost od moguće promene, budući da i sam pominje „negativnu atmosferu“ koju, po njemu smišljeno, proizvodi „tajkunska opozicija“ u sprezi sa inostranim faktorom.

Atmosfera u društvu presudno može da odluči ishod izbora, iako do njih nije ostalo malo vremena.

Do proleća 2022, kad su krajnji zakonski rokovi za predsedničke i beogradske izbore, ima dovoljno meseci da se javno mnjenje preokrene.

Međutim, da li će zaista do obrta doći i kakvog tačno, to u ovom trenutku sa sigurnošću ne mogu da izmere ni najmoćnije agencije za merenje podrške.

Kako smo došli do „negativne atmosfere“ po SNS?

Tako što je Vučić pokrenuo tranziciju sopstvene vlasti iz razloga koje ne možemo sa sigurnošću znati.

Jedno od prizemnih objašnjenja moglo bi da glasi da se predsednički izbori u Srbiji dobijaju samo na dve teme.

Jedna je Kosovo, što je drugo ime za odnos prema Zapadu.

Druga je pravda, što znači borba protiv kriminala.

Prva tema je potrošena neuspelim sporazumom u Beloj kući u septembru 2020. u prisustvu potom politički poraženog Donalda Trampa. Temu pravde je sve uspešnije počela da preuzima opozicija.

Kao sputavajuća okolnost nametnula se i dalje nerešena globalna korona kriza i odbijanje dela stanovništva da se vakciniše.

A za ulazak u drugu deceniju vladavine i predsednički mandat do 2027. potreban je novi politički kapacitet i u tu svrhu Vučić je morao da menja strateški pravac SNS.

Sada strateški neprijatelj SNS nije samo bivši režim u liku Đilasa, Tadića, Jeremića, Lutovca i ostalih.

Sada je neprijatelj postalo i krilo SNS na čelu sa ministrom odbrane Nebojšom Stefanovićem označeno kao politička veza svirepog kriminalnog klana Belivuk, čije su glavne vođe u Crnoj Gori.

Došlo je i do repozicioniranja i unutar SNS i prema spolja.

Prema spolja upadljiva je veća favorizacija nepostojeće partije Aleksandra Vulina, mada članovi Pokreta socijalista tvrde suprotno, da imaju više desetina hiljada članova i da samostalno mogu koji god izborni prag da preskoče.

Favorizacija je na račun SPS Ivice Dačića. Vučić kod Vulinovih socijalista na skup ide lično, kod Dačićevih, tog najstarijeg srpskog političkog brenda, ne.

Uzgred, apsurd politike je da obeležavanje 31. godine osnivanja (može da se doda još i 70 godina unazad do pojave komunista u Kraljevini Jugoslaviji) socijalista deluje normalno u odnosu na skupove ostalih stranaka vlasti. Kao susret pravih saradnika i kolega, a ne kao režirani izliv glumljene i veštačke odanosti.

Ali, Vučić Dačića prima na terasi Predsedništva. To je događaj za društvenu mrežu Instagram i nivo namenjen dosad jednom predsedniku beogradske opštine Aleksandru Šapiću.

Dačić je morao na toj terasi, iako je prerano, javno i da potvrđuje da je Vučić njegov predsednički kandidat. Kao da je neizostavno potrebno da se smesta prinese na dar i tih nekoliko odsto Dačićevog rejtinga.

Sve su to sitni znaci političke nesigurnosti, koji postaju sve krupniji kako se ide ka unutra, ka samom SNS.

Nagađanja da će se Šapić ustoličiti kao Vučićev novi fiktivni naslednik umesto Stefanovića, pokazala su se promašenim.

Kako je glavni saveznik naprednjaka postao Vulin, tako je i SNS preuzela premijerka Ana Brnabić, što je i zvanično potvrđeno njenim imenovanjem za poverenicu beogradskog odbora stranke.

Šapić je tu tek da ublaži nezadovoljstvo onih koji se osećaju ugroženim od grupe Brnabić-Mali, a i da navuče opoziciju, koja je koliko u martu očekivala da će Šapić već biti izabran za gradonačelnika.

I da će on postavljati neke uslove, kao na primer da se omraženi zamenik gradonačelnika Goran Vesić udalji sa funkcije, ako se hoće dobiti beogradski izbori.

Na Ani Brnabić je da dokaže da se ti izbori mogu dobiti i sa Vesićem, mada je ona, što je zanimljivo, odmah po preuzimanju partijskog mandata boravila u Njujorku, pa potom održala partijske sastanke na jugu Srbije.

Šta je problem sa uklanjanjem Stefanovićevog krila iz SNS i sa pričom o obnovi i osveženju stranke?

Vučić jeste od naprednjaka napravio masovnu partiju karakterističnu za komunistička uređenja, ali to ne znači da će uspeti i da upravlja njome na duže staze.

Prvo, on sam je ipak ponikao i veštinu vladanja naučio u drugačijem sistemu i okruženju, pa iako je preuzimao neka kineska iskustva recimo, to ne znači da se ona mogu tek tako presaditi u Srbiju.

Drugo, u takvom sistemu vladanja potrebna je stalna kriza i stalna represija, a to znači i izričito jake poteze u stvarnosti.

Da li je eventualno suđenje smenjenom predsedniku opštine Palilula Aleksandru Jovičiću za korupciju prilikom gradnje dovoljan primer koji će masovni SNS držati u poslušnosti?

Ili je naprotiv dovoljan da izazove nezadovoljstvo i pokrene na tihe akcije protiv predsednika i njegovih izaslanika?

Akcije, poput tih da se, naročito sada u vreme interneta i razvijenih komunikacija, čuva na nekom sigurnom mestu, materijal za dokazivanje političke i krivične nevinosti, jer se postupalo po zabeleženom naređenju s vrha.

Teško je reći šta je lošiji primer po Vučićevo vođstvo, da se Jovičić procesuira temeljno, ili da mu se progleda kroz prste, to jest da se sve razvuče i završi nekim političko-sudskim kompromisom?

Naravno, onda kad pažnja javnosti splasne i pošto se izbori budu odigrali.

Jovičić je prvi značajni funkcioner na kome se testira novi pravac te ogromne SNS, ne računajući par slučajeva predsednika opština nižeg stranačkog nivoa.

Pravilo masovne partije je da se priča ne može završiti na njemu, jer i Nebojša Stefanović mora biti na vidljiv način kažnjen i sklonjen.

Iako svi očekuju Stefanovićevo povlačenje uz odgovarajuću nagradu kakvo je imao Tomislav Nikolić 2017, stvar neće tako funkcionisati.

To više nije ista partija, a ni način vladanja. Nikolić je bio potreban kao kontinuitet, da bi se dva miliona glasova koje je osvajao preneli na Vučića. Stefanović je potreban kao mera pokoravanja.

Ali, i dalje nije sigurno da li će se sasvim bespogovorno povinovati i on i stotine hiljada naprednjaka.

Kad se dakle bude suočio sa izbornim kongresom svoje nove partije, potpuno drugačije od SNS iz 2016. kad je održan prethodni, na tom događaju bitnom za predsedničku kampanju, Vučić će se suočiti i sa obostranim dubokim nepoverenjem.

On u one koje vodi, i obrnuto.

I to baš tada kad bude morao da gradi atmosferu pozitivnu po sebe, kako bi građani prihvatili nastavak njegove vlasti bez otpora, a međunarodna zajednica bez protivljenja.

Izvesna nesigurnost, čak i razumljiv fizički strah od izloženosti u toj kampanji, prvi put za sve ove godine otkako je u politici, sada se mogu uočiti kod Vučića, ništa manje nego kod Stefanovića.