Neće biti ličnog susreta patrijarha Aleksija i pape

Vatikan je nastupio sa izjavom u kojoj je još jednom podvukao da je samo Katolička crkva prava Hristova crkva. Ostalim hrišćanskim crkvama Vatikan je, istina, ostavio izvesnu utehu, priznavši da je i u njima sadržana čestica svetosti. Ali ništa više od toga.
S jedne strane izjava je sasvim neočekivana, imajući u vidu da je za vreme novog pontifikata izrečeno mnoštvo reči i učinjeno mnogo sasvim određenih gestova u pravcu zbližavanja s Ruskom pravoslavnom crkvom. Čule su se čak i optimističke prognoze da, najzad, može doći i do ličnog susreta Benedikta XVI i ruskog patrijarha Aleksija. Optimizam je potkrepljivan uverenjem mnogih da je aktuelni pontifikat, za razliku od pređašnjeg, nešto liberalniji, a to bi značilo da njegovi konzervativni pogledi treba da budu bliži pogledima ortodoksne Ruske pravoslavne crkve. Štaviše, za sredinu jula bio je planiran dolazak u Moskvu arhiepiskopa Kipra Hrizostoma II koji ima zadatak, kako su svi pretpostavljali, da razgovara o mogućem ličnom susretu patrijarha Aleksija i pape. O čemu će sada govoriti arhiepiskop nije jasno. Naravno, susret bi u svakom slučaju bio koristan pošto između Vatikana i RPC postoji mnoštvo čisto životnih problema, ali je jasno da posle izjave iz Vatikana bogoslovske diskusije postaju neumesne i realno zbližavanje dveju crkava neće se dogoditi.
Pretenzije Vatikana na isključivost ne mogu se nikako nazvati senzacijom. To je njegova stara, da ne kažemo drevna i dobro poznata pozicija, pa je stoga Ruska pravoslavna crkva na izjavu reagovala apsolutno hladno, primetivši jedino da je makar pošteno što je uoči pregovora o teorijski mogućem susretu pontifika i patrijarha Katolička crkva još jednom označila svoj principijelni stav. Nije isključeno da se i u Moskvi i u Vatikanu odahnulo sa izvesnim olakšanjem. Naročito olakšanje su, verovatno, osetili u moskovskoj patrijaršiji pošto je od ozbiljnog razgovora odustao Vatikan, a ne RPC.
Ne malo olakšanje osetila je, pretpostavljam, i pastva, i to kako pravoslavna tako i katolička, koje su u još manjoj meri od katoličkih i pravoslavnih pastira spremne na kompromis. U najlošijoj su situaciji ostali oni hrišćani za koje je vera značajnija od ove ili one crkve, to jest ljudi koji su stvorili hram u sopstvenom srcu i duši. Ali i to, nažalost, nije novo.