Nećemo pa hoćemo košta

U većini situacija smo se ponašali po principu da nećemo, a kad dogori do noktiju, onda hoćemo. Kada je u pitanju buvljak, francuska sobarica ili auto-pijaca, to je normalno i često korisno. Kaže naš narod „ubijamo cenu“. Praviš se da nećeš, znaš da hoćeš, ali možda postigneš bolje uslove.

Kažu nam moćnici „ako hoćete to, onda morate to“. Mi hoćemo to, a pravimo se da nećemo to. Vreme prolazi, mi se uporno pravimo, „ubijamo cenu“, a onda nam oni zavrnu uši, pa pihvatimo pod još gorim uslovima i u goroj situaciji. Tačno, ubili smo cenu, ali sebi a ne njima. Još je gore od cene, što gubimo vreme, a „vreme je novac“. Najgore od svega je to što smo za mnoge stvari izgubili i šansu, kao kad se mlada nećka, a onda se mladoženja pišmani.

Kada je u pitanju lična korist ili šteta, nikom ništa. Zeznuli smo se i idemo dalje. Sve je drugačije kada je u pitanju opšti interes. Onda nema lične štete, trpe svi. Da ne bude zabune, ne dešava se to samo na visokom državnom nivou. Isto je na svim nivoima vlasti. I u opštinama smo mogli mnogo da uradimo, a nismo. Nije dovoljno dobro opravdanje da je u pitanju genetika ili mentalitet. Pre će biti da je u pitanju trenutna lična korist. Ne tresi drvo ako možeš sam prvi da padneš.

Tako mi ne tresemo, odlažemo, nije pravi trenutak, kao po onoj crnogorskoj „ako nešto možeš danas, ostavi za sutra, možda te prođe“. Vreme (čitaj novac) gube svi, ali oni to i neznaju, ili bar nisu svesni koliko. Znači ništa strašno. Ako neko treba da se bori protiv korupcije, ajde nek to radi neko posle mene. Ako neko treba da se bori da tajkuni ne zakidaju državi i radnicima, neka to radi neko drugi posle. Tako će i legalizaciju da sprovede neko drugi, regionalizaciju, decentralizaciju, normalizaciju, pravilizaciju i ostale acije. Demokratizaciju tek da se ne pominjemo.

I tako teku dani, teku godine. Svaki put kad je prepreka metar i treba da skočimo, mi skoknemo santimetar i tako sto puta, a prepreka stoji. Opravdanje se nađe. Skoknuli smo, nije da nismo. Skakućemo mi tako, stalno iste prepreke ispred nas, a mi kažemo „eto, stalno nam postavljaju nove uslove“. Tu i tamo neku stvarno preskočimo, pa biju sva zvona i tresu se mediji od toga da smo veliku prepreku preskočili. Svaka nam čast.

Nikolaj Velimirović je odavno rekao „Bože daj mi volje da menjam stvari koje mogu da promenim. Daj mi strpljenja da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim i Bože daj mi razuma da te dve stvari razlikujem“. Ako je situacija nepromenljiva, onda mi nemamo razuma.