„Nečiji lopovluk je oduzeo živote tolikim ljudima“: Ljudi, sećanja – Radivoje Jovović, pokrajinski poslanik

Lična prošlost mi takođe koristi jer je moje detinjstvo obeleženo prelazom nestajućeg jugoslovenskog društva u strahovladu teških kriminalaca, a pouke iz tog doba su izrazito važne kad treba mladima jasno i slikovito da prenesem do čega dovodi igra prljavih sebičnih interesa, nacionalizma, i svih naših „olako obećanih brzina“.

***
Moje je porodično nasleđe tkanje antifašističkih boraca, poštenih ratara i radnika, i žrtvi tuđih mržnji. Volim da se sećam prošlosti, jer me je ona naučila predivnom skladu ljubavi i borbe. Jedna od najlepših pouka je bila ona deda Dmitra, Bosanca, koji bi mi uvek, videvši da razmaženo jedem samo sredinu hleba, osmehom znalca dobacio: „Kora je slađa“. Tri reči, mali kosmos značenja.

***

Gomila dece i životinja u dvorištu, i svi postojeći i izmišljeni sportovi. Braća, sestre i ja u pomalo opasnim ali fantastično kreativnim igrama, u našem svetu lopti, krovova i zgaženih travnjaka. Dečiji lukovi i strele, jer brat Luka me je naučio da smo mi Čejeni i Lakote, nipošto oni Kasterovi plavi.

***
Druga slika. Otac Zdravko, Crnogorac u večito šmekerskom stavu i košuljama zavrnutih rukava, uvek u demokratskim borbama devedesetih, šeretski nasmejan i punog duha. Gorski pjesnik u ravnici, koji mi je čitao priče o dinosaurusima i svetovima iz mašte.

***
Majku Ljilju, stub vaspitanja i bezgranične ljubavi, zamišljam na dvorišnoj terasi kako sa boricom na čelu razmišlja o nekoj muci, kako nas nahraniti, obući, zbrinuti, dok se iz kuće čuju njena voljena Tri tenora, kao kontrateža stvarnosti hiperinflacije i rata u kom je nestajao svet mojih roditelja. Tri tenora smo svi „doktorirali“ dok je otac bio na ratištu; nakon povratka je očeva antinacionalistička pozicija bila jača nego ikad.

***

Treća slika – Luka na akustičnoj gitari. Bio je veoma dobar. Luka je oduvek predstavljao najbolji uzor za mlađeg brata, snažan a nežan čovek, koji je od malih nogu znao da proceni i čoveka i fukaru, i tako „skrati svaku priču“. Bio je za svašta talentovan i obožavan od devojaka, ali se po vlastitom izboru nije nametao. I što je bio skromniji, jer nikada nije želeo da povređuje sujetu drugih, više su se na njega bacali pasji sinovi i zapravo ga, nesvesno, uzdizali.

***

Rukomet. To je bila moja najveća ljubav, premda bi se moji školski drugovi na ovo malo nasmejali, i bili bi u pravu, jer je ta ljubav bila poprilično neuzvraćena. Koliko sam ga voleo, toliko nisam imao prirodnog talenta (smeh). I to je u redu, postupno sam ga usvajao i „osvajao“, nema veze, važno je da je tu ljubav…

***
Tek kasnije, kad sam kao kadet trenirao u RK Vojvodina, sam shvatio koliko je crvenačka rukometna škola bila jaka, jer sam u Novom Sadu imao respektabilnu igračku ulogu, dok sam u Crvenki mogao biti samo rezerva, i to u najboljem slučaju prva (smeh).

***

Što se drugova iz osnovne tiče, imali smo pravo detinjstvo prepuno masnica, modrica, probe odanosti i hrabrosti koje smo polagali ili na kojima smo padali, učeći za ubuduće. Dugo vremena sam, međutim, bio stidljiv i strašljiv, dok nisam shvatio da oni najbučniji zapravo nemaju pojma, i poradio na svojoj „samoaktualizaciji“.

***

Škole se sećam po požrtvovanim učiteljicama i nastavnicima od kojih su neki bili bespotrebno strogog „starog kova“. Ali sve je to u suštini bilo u redu. Bio sam odličan đak, ali zaljubljive i sanjalačke prirode. I dan-danas odbijam da prihvatim da je tasmanijski tigar, o kom sam kao crvenački klinac čitao, izumro. Ništa od nas ako ne stremimo snovima.

***

Ono što je smetalo jesu bile sve veće društvene tenzije, kriminalci sa pitbulovima pretvorenim u mašine za borbu, i saznanje da su komšije Geza, Gornik ili Sič, odjednom postali neka „drugost“ koju je primitivizam palanke počeo da svrstava u nacionalno neprihvatljive. To je bila naša sramota, što su potomci partizanskih porodica počeli da bljuju vatru po komšijama drugih nacionalnosti. Kod Jovovića je, pak, deda Rade, ljudski gorostas po kome sam dobio ime, utro put. On je cenio čoveka po njemu samom, a ne po naciji, i u Ribarevoj 69 nije bilo mesta za drugačije priče.

***

Nadanja Petog oktobra su se ispreplela sa ličnim nadanjima porodice koja se preselila u Novi Sad. U početku sam Novi Sad doživljavao hladnim i dalekim, ali ću u Svetinoj gimnaziji pronaći čudnu ekipu štrebera i popularnih likova, koji su se, zapravo, nekako uklapali. Ovde nastupa era stalnih izlazaka, druženja i otkrivanja Novog Sada u svim njegovim slojevima, čemu je doprinela činjenica da smo se kao porodica „seljakali“ i više puta menjali deo grada.

***

Nisam pribegao klanovskom druženju s drugim „dođošima“, jer oduvek odbijam takve segregacije. Male početne kulturne šokove delio sam uglavnom sa jako dobrim prijateljem Andrejem, jednom ptičicom doletelom iz Vrbasa, dok nismo jednostavno shvatili da, kad se skloni u stranu ono nešto novosadskog elitizma, ovi ostali rođeni u Betaniji su just fine, a da nam, tad već naš, Novi Sad pruža prelep prostor iskustava i slobode.

***
Novi Sad je i suštinski, emotivno, postao moj, a ja njegov. Mada se uvek nasmejem kad se setim reči divne Vere Šoti, danas nažalost pokojne, kad sam dobio priznanje Borac za slobodan grad: „Eto ti, trebalo je samo dvaes i nešto godina ali od sad si, i officially, GARI!“.

***

Što se Svetine gimnazije tiče, fluktuirala je između digniteta konzervativnosti i idejne liberalnosti, uz dodir „tatinih sinova“ i „kremaša“. Ipak, pružila nam je mnogo širine. Najzahvalniji sam razrednoj LJiljani Novaković, koja je mnogo radila na našem građanskom osvešćivanju i intelektualnoj emancipaciji. Mnogo sam joj glavobolja naneo u svojoj blentavoj pubertetskoj potrazi za identitetom, čemu je, na moju sreću, pristupala pedagoški i trezveno.

***

Dugo sam se tražio i na početku upisao menadžment u javnim uslugama, što i nije bila moja šolja čaja. Pravo usmerenje sam shvatio pod uticajem mentora prof. dr Duška Radosavljevića, kad sam sva svoja razmišljanja uobličio u predivnu sintagmu „političke nauke“. Od tog trenutka sam neumorno radio, čitao, usvajao. Bio sam dobitnik više stipendija, kako na privatnom tako i državnom fakultetu. Doktorske studije sam shvatio vrlo ozbiljno, i više godina zbog toga nisam imao „normalan“ život.

***

Radio sam kao asistent na fakultetu Dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, a posle radnog vremena bih trčao na autobus i – pravac FPN. To su bile godine bureka na stanicama i sumraka želje za sportskom linijom (smeh). Ali zato je danas i FPN moj dom čije hladne podove uvek toplo doživljavam.

***

Otkud istraživanje italijanske levice? Zato što sam, kao levičar, bio zapanjen prebrzom propašću nekada moćne italijanske levice u eri Berluskonija, i u zaključcima istraživanja sam našao mnoge poveznice od koristi za borbu levice u Srbiji. Izbor Italije je dodatno bio osnažen poznavanjem italijanskog jezika. Na kraju krajeva, kako ne voleti zemlju velikih ljubavi i ideja? Jedino što je u ovome bila opasnost je pristrasnost u istraživanju, ali odavno sam naučio da razdvojim lično i naučno, to je prva lekcija koju svaki naučni radnik mora usvojiti.

***

Prvi „tinejdž posao“ je bio da povremeno počupam travu na nekom auto placu (smeh). Kasnije sam radio u auto-perionici, izdavao ležaljke i suncobrane na plažama, radio fizičke poslove za „Exit“ i preko studentske zadruge. Gotovo svakog leta sam radio. Fanatično učenje italijanskog i druženje sa Carmine Loru, vrlo dragim Sardinijcem koji će mi kasnije postati kum, mi je donelo da postanem i predavač u jednoj školi stranih jezika.

***

Politički uzroci i katalizatori nacionalizma leže prevashodno u nečijem interesu da se na prljav način zaradi, ili otme, i zaposednu određene političke pozicije. Nacionalizam skreće pažnju sa stvarnih društvenih i ekonomskih problema, i prikriva stvarne uzročnike istih, kao što razjedinjuje otpore nečijim eksploatatorskim namerama.

***

Tako su ratovi devedesetih poslužili novoj prvobitnoj akumulaciji kapitala, što je predatorski proces čiju je narednu fazu preuzela Srpska napredna stranka. I dok smo se svađali oko identiteta, nacionalnosti i granica, oni su nam oteli i privatna i javna dobra i resurse, ponizili radnike, uništili sigurnost i slobodu.

***

Moja naučna produkcija je usporena ulaskom u politiku, ali sam zadovoljan dosadašnjim imajući u vidu koliko mi vremena ostane na kraju dana. Koautor sam jednog udžbenika, pripremam sledeći, a ovih dana dovršavam i poslednju stavku vezanu za uslove za izbor u zvanje vanrednog profesora.

***

Bio sam prodekan za međunarodnu i stručnu saradnju, a potom predsednik komisije za proveru kvaliteta, fakulteta na kom radim. Inače, zanimljiv detalj iz prodekanskog perioda je fotografija sa potpisivanja sporazuma o saradnji sa jednim univerzitetom u Sarajevu, na kojoj se iza mene vide zastave Bosne i Hercegovine i Turske, a koju režim baš ovih dana širi po portalima i mrežama nazivajući me „balijskim ustašom“ i tome sličnim fašističkim rečnikom. NJihova niskost je vaistinu za izučavanje.

***

Antifašista, uvek i zauvek. I nema tu mnogo „dubljenja“, ako u učionici govorite o pravdi, pravima i slobodama, o potrebi za građanskom participacijom, to isto morate raditi i na ulici, u institucijama, u privatnom životu. Jedino tako reči zadobijaju pravo značenje a profesor studentsko poverenje. S druge strane, uvek pazite na granicu, da ne dođe do nametanja mišljenja studentima, te da imaju širok prostor za diskusiju i iznošenje vlastitih viđenja.

***

I morate biti naučno pošteni, ako je neka sociološka ili politikološka teorija bilo levo bilo desno usmerena, u učionici se analiziraju sve prednosti i svi nedostaci. Granice govora, naravno, postoje, one su propisane čak i pravno, a to je, primera radi, zabrana govora mržnje i diskriminacije.

***

Lokalno, u tome nedovoljno radi. Previše se pljucka na centrale, a onda se čeka da ta ista centrala donese podršku i glasove. Na republičkom nivou, problemi su u nedefinisanim koalicionim programima, slabim kampanjama, i delom izlizanim političkim licima. Moramo da imamo plan za dan, ali i godine, „posle“. Ako ga je teško sačiniti, jer smo toliko različitih orijentacija… levi, desni, građanski, nacionalni… onda hajde da pričamo o programskim kolonama koje će jasno i upečatljivo izneti planove pred ljude.

***

U Pokret slobodnih građana sam ušao jer delimo vrlo značajan korpus vrednosti i ideja, jer je demokratska organizacija u kojoj se debatuje i glasa, jer sarađujemo kao dobre kolege i saborci, i jer postoji volja za borbom i pobedom.

***

1. novembar 2024. Bes i gnev, koje smo mi Novosađani pretvorili u hladnu oštricu odlučnosti. Nečiji lopovluk je oduzeo živote tolikim ljudima. Svako od nas je nebrojeno puta bio ispod te nadstrešnice, i zato Novi Sad neće stati dok ne dobije pravdu.

***

Studenti rade najbolju stvar. Ćuti, nisi nadležan. Ta prosta istina strašno povređuje njegov ego, umanjuje njegov prenaduvani značaj. To mu je najbolja psihološka pomoć, da shvati da je njegovo vreme gotovo.

***

Šta dalje? Blokade, obustave rada, štrajkovi, građanska neposlušnost. Nema priče o izborima, jer ne smemo režimu davati kartu za izlazak iz krize. Moraju smene i ostavke, mora krivična odgovornost, mora otvaranje dokumentacije. Sad je pitanje do koje mere je režim spreman da gura ljude u sukobe.

***

Institucionalno posmatrano, najodgovornije rešenje bilo bi prelazna vlada svih društvenih aktera – predstavnika studenata, civilnog društva i strukovnih organizacija, nestranačkih ličnosti i stranaka.

***

Time bi se izvršile neophodne smene, sudovi i tužilaštva oslobodili pritisaka izvršne vlasti, a pravda počela vraćati u institucije. Međutim, do tada ćemo morati još đonova da izližemo. Ali đonovi se zamene, samo je bitno da nastavljamo. Do pravde i pobede.

O sagovorniku…

Radivoje Jovović rođen je 1984. godine u Somboru, odrastao u Crvenki, a od 2000. živi u Novom Sadu. Docent je na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu, gde je završio master studije na smeru Politički sistem i javna uprava, a doktorirao na Studijama politikologije Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Predsednik je jedne od opozicionih poslaničkih grupa u Skupštini AP Vojvodine, kao i novosadskog odbora Pokreta slobodnih građana. Pre ulaska u stranačku politiku bio je dugogodišnji građanski aktivista. Bio je dobitnik brojnih stipendija i priznanja, ali ističe da mu je jedna od najdražih Borac za slobodan grad, Novog optimizma, jer je direktno vezana za njegov Novi Sad. Voli rukomet, tečno govori italijanski i engleski jezik.

Nacionalizam
Politički uzroci i katalizatori nacionalizma leže prevashodno u nečijem interesu da se na prljav način zaradi, ili otme, i zaposednu određene političke pozicije. Nacionalizam skreće pažnju sa stvarnih društvenih i ekonomskih problema, i prikriva stvarne uzročnike istih, kao što razjedinjuje otpore nečijim eksploatatorskim namerama. Tako su ratovi devedesetih poslužili novoj prvobitnoj akumulaciji kapitala, što je predatorski proces.