Ne volim da „vrtim“ film svog života. Sećanje nije pouzdano. Jednostavan primer – kad sedite sa prijateljima ili porodicom i razgovarate o jednom istom događaju, ubrzo ćete shvatiti da ga se svaka osoba seća drugačije.
Zapravo, svaki put kad „prizovete“ određeno sećanje, vi ga iznova stvarate. Fascinira me činjenica da u životu stalno nesvesno menjamo svoju prošlost.
***
Najpre se sećam pravih velikih snegova i pravog mirisa zime. Nekada je u Beogradu sneg mirisao… Sećam se Strumičke ulice, koja je moja prva adresa – izgledala mi je jako strmo i niz nju su ludački jurile sanke. Kad sam nedavno tuda prošla, začudila sam se koliko je blag uspon.
***
U broju 55 bila je naša kuća, a u njoj masivna biblioteka sa knjigama u kojoj je moj deda Radoje, profesor matematike u XI beogradskoj gimnaziji, uvek čuvao jabuku za mene. Ja bih je uzimala i srećno izgovarala: „Pola tebi, pola meni, pola mami, pola tati…“ I dan-danas se sećam njegovog nežnog i zbunjenog izraza lica dok mi objašnjava da jedno celo ima dve polovine. Čudno, i danas mi je žao što jedno celo ima samo dve polovine.
***
U mojoj porodici svi su bili jake ličnosti. Porodično stablo koga se sećam – s mamine strane – moja prababa, Nemica Liza, koja je 1941. uzela pravoslavnu veru; baka Olga, koja je nosila celu kuću na sebi; deda Radoje, koji je prešao Albaniju, Drugi svetski rat proveo je u nemačkom logoru. Moja majka Ružica, arhitekta, i danas ima modernije ideje nego mnogi mladi ljudi…
***
S tatine strane – moj pradeda Josif Marinković, veliki srpski kompozitor, koji je povukao porodicu u umetničke vode; baka Jelena je bila vajarka, a na svog sina, mog oca Ivana, prenela ljubav za muziku. Pošto nije mogao da postane operski pevač, moj tata je postao lekar – kao i njegov otac Josif Valčić. Moja porodica uvek je bila mesto neobičnih ideja i iracionalnih impulsa.
***
Odrasla sam kao Titova pionirka – kao i svi moji drugari u OŠ „Vladimir Ilič Lenjin“ na Novom Beogradu, svečano sam položila zakletvu i ponosno nosila crvenu maramu. Nisam razumevala zašto mama i tata ružno govore o Titu – tati sam čak zapretila da ću ga tužiti kod učiteljice.
***
Nisam volela učiteljicu koja nije nije imala osećaj za decu, ili možda za mene, ali je volela moje radove iz srpskog koji su redovno bivali istaknuti na panelima ispred zbornice. Više od škole volela sam žalosnu vrbu na kojoj sam provodile sate. Ipak, uvek sam bila odličan đak, bez mnogo učenja.
***
Onda sam upisala IX beogradsku, a kad smo se preselili na Banovo brdo, XIII beogradsku gimnaziju. Tu sam upoznala Sanju, i dan- danas mog najboljeg prijatelja (i najdražeg kritičara). Potom sam otišla u Švajcarsku, u Nešatel, gde je moj otac radio kao kantonalni lekar.
***
To nisu lepa sećanja i ovaj put me ne varaju. Mladi Švajcarci nisu hteli da se druže sa mladom Srpkinjom, a ako bi neko to učinio, bivao bi izopšten iz društva. Imala sam 16 godina, a nisam imala nijednu drugaricu. Matematiku i fiziku, predmete koji su mi bili teški i na srpskom, jedva sam savladavala na francuskom.
***
Moj otac, specijalista medicine rada, bio je pozvan da leči švajcarske radnike. Ali, pokazalo se da su švajcarski radnici tih sedamdesetih i osamdesetih godina živeli u lošijim uslovima nego srpski rudari. Zato se moj otac založio da dobiju bolje uslove rada – bilo je očekivano da vlasnici fabrika nemaju razumevanja za to. Tata ih je zbog toga tužio švajcarskom Ministarstvu zdravlja i naravno – izgubio spor. Pošto nisu mogli da ga otpuste jer je bio kantonalni lekar, kaznili su ga time što je dobijao platu, ali nije više mogao nikoga da leči. Mislim da je to trenutak kad se ozbiljno razboleo.
***
Studije književnosti započela sam u Švajcarskoj, a završila u Beogradu, gde sam, neko vreme, studirala i novinarstvo na FPN. Želela sam da budem novinarka, ali bez jasne predstave šta to znači. Dok sam živela u Švajcarskoj, gledala sam emisije francuske televizije koje su tada bile sjajne – toliko šarma, duhovitosti, obrazovanja, pameti…
***
Kad sam završila studije francuske književnosti, moj profesor Ivan Dimić mi je ponudio da ostanem na fakultetu, ali ja sebe nisam videla u tome. Onda sam, na televiziji, našla međuprostor u kome sam spojila ljubav prema književnosti i novinarstvu.
***
Često pomislim da se sve prave stvari u životu dešavaju slučajno. Tako sam i ja, sticajem okolnosti, dospela u televiziju, u redakciju za kulturu Zore Korać – imala sam mnogo strasti a nikakvo iskustvo.
***
Sve je počelo susretom sa Josifom Brodskim, koji je, neku godinu pošto je dobio Nobelovu nagradu, boravio u Beogradu. Kao mlada novinarka, dala sam se u potragu za slavnim pesnikom. U Beogradu, naravno, nije imao vremena za intervjue – kratko me je odbio. A onda sam otišla na njegovo književno veče u JDP-u…
***
Nikad neću zaboraviti prepunu salu u kojoj je govorio svoje stihove – vibriranje njegovog glasa, svečanu tišinu a zatim gromki aplauz – i Brodski već odlazi sa scene. Kao hipnotisana, povukla sam snimatelja za ruku, i pred prepunom salom potrčala preko scene i uletela iza zavese.
***
Oči u oči sa Brodskim! „Da li sad može intervju“, pitala sam. Samo je klimnuo glavom. Razgovor sa njim emitovan je u Studiju 5, emisiji iz kulture koju sam tada uređivala. Ne sećam se ni šta sam ga pitala, niti šta mi je odgovorio. Ali, iz JDP-a sam izašla drugačija.
***
Volim da kažem da je dobar razgovor kao dobra knjiga – redak i da uvek predstavlja događaj. Mislim na istinski razgovor, onaj koji može da vas uzbudi, pomeri, promeni… U svakodnevnoj komunikaciji – uvek isti ton, iste rečenice, ljudi koji ne umeju ili neće da čuju.
***
Razgovarala sam sa velikim umovima našeg vremena i zbog toga da bih zadovoljila svoju glad za razgovorom. Pre par godina objavila sam knjigu intervjua „Sve što (ne) kažem, pogrešno je“ – tu rečenicu izgovorio je Peter Handke u razgovoru – sa željom da misli nekih velikih ljudi ostanu zabeležene na papiru. U prepunim fiokama čuvam još mnogo raskošnih ideja, energija, reči pisaca koje sam srela…
***
Odavno nemam idole, a zvezde ne poznajem. Zato sam sa čuđenjem otkrila da književnici, makar na Zapadu, imaju slavu zvezde – od medijske popularnosti, TV nastupa, svetskih turneja i naslovnih strana…
***
Na Salonu knjiga u Parizu 2010, na književnoj večeri na kojoj je govorio Pol Oster, obezbeđenje raspoređeno u nekoliko redova odvajalo je publiku i novinare od pisca.
***
Nevidljivog Salmana Ruždija srela sam u NJujorku – pošto sam prošla silne hodnike i sigurnosne kontrole – u sobi bez prozora i vratima koja se automatski zaključavaju.
***
Bila sam začuđena i kad sam videla da Mario Vargas LJosa na putovanja vodi čitave timove saradnika, a svoje obaveze planira godinama unapred – kao pravi poslovni čovek.
***
Na predavanja francuskog filozofa Mišela Onfrea u Kan (Normandija) dolaze ljudi iz čitave Francuske, a pored klubova njegovih fanova postoje i udruženja koja traže da se, zbog „ateoloških“ strasti koje budi, zabrani njegovo pojavljivanje u javnosti…
***
Sretala sam i takozvane antizvezde, poput nobelovca Žan-Mari Le Klezioa, koji je, zahvaljujući svom otporu prema javnosti, retkim intervjuima i famom o neuhvatljivom piscu postao istinska zvezda… u odsustvu.
***
Radeći ovaj posao, desila mi se divna stvar u životu – u svom zrelom dobu sam, ne tražeći ih, našla Učitelje. Zato ću opet citirati Petera Handkea: „Gete je bio učitelj zato što nikada nije želeo da bude Učitelj. Svi koji to žele, nikad ne postanu pravi Učitelji.“
***
Srela sam mnogo pisaca. I uvek bih se iznenadila što otkrivam ljude jednostavne, ranjive i nekako nedovršene – i baš zbog toga izuzetne, ljude večito zapitane da li je to što rade dovoljno dobro.
***
U mom duhovnom prtljagu nosim pregršt slika: crveni šal Alena Rob-Grijea, otmenu uzdržanost Žan-Mari Le Klezioa, potmuli nemir Orhana Pamuka, razbarušenu maštu Žana Bodrijara, eruptivnu energiju Julije Kristeve, bruklinski šarm Pola Ostera, trčanje po kiši sa Danijelom Penakom, nepredvidivost Patrika Besona, južnjački temperament Marija Vargasa LJose, zarazni smeh Majkla Kaningema, neuhvatljivu misao Alesandra Barika, pronicljivi pogled LJudmile Ulicke, dečačku zanetost Alena Badjua, levi brk Salmana Ruždija koji se uvek smeška…
***
Pisci za mene predstavljaju bolju stranu sveta. To su retki ljudi koji imaju privilegiju da umru dvaput – prva je njihova fizička smrt, a druga – kad umre njihovo delo. Zato su neki od mojih sagovornika besmrtni!
***
Ne razmišljam mnogo o tome koliko se ceni to što radim. Smeta mi što u ovoj skučenoj sredini retko možete da čujete nešto neobično ili originalno. Najveći deo onoga što vidim i pročitam u medijima deluje mi isuviše predvidivo. Trebalo bi lečiti intelektualnu avitaminozu! Zato volim razbarušene ideje mojih sagovornika – poneku ukradem i za sebe. A ako neko ko gleda moje emisije zapamti jednu jedinu rečenicu, ja sam uradila dobar posao.
***
Neću biti preterano originalna ako kažem da je moj najveći uspeh moja porodica – mi smo bučna, naporna, vesela i jako vezana porodica. Na prvom mestu sam jedna izuzetno ponosna majka na ćerke Minu i Katarinu, koje su postale ličnosti – istinski kvalitetne i istinski svoje! Mina je ekonomista i radi u SE u Strazburu, a Katarina je elektroinženjer sa tri španska mastera.
***
Moj suprug Petar Lazović jedan je od onih velikih novinara koji su stvorili RTS. NJegovi neverovatni talenti nisu ostali rezervisani samo za TV – ispunjavaju i našu kuću.
***
A čime nisam zadovoljna? Možda nedostatkom vremena. Imam osećaj da se vreme ubrzalo i da stalno jurimo za svojim životom – ponekad ga stignemo, a ponekad nam pobegne…
***
Ne putujem mnogo, ali uvek volim da se vratim. Tako sam se vraćala mnogo puta. Prvi put sam, kao mlada, pobegla iz Švajcarske, a onda odolevala primamljivim ponudama da, kao porodica, živimo u Americi, Rusiji ili Dubaiju…
***
Dugo sam sebe smatrala Evropljankom, mnogo kraće Srpkinjom, ali uvek – i najviše – Beograđankom. Iako obožavam da putujem, ovaj grad ne bih menjala ni za jedan drugi… Moja starija ćerka Mina već devet godina živi u inostranstvu i život mi prolazi između naša dva viđenja. Mlađa, Katarina, nedavno se iz Barselone vratila u Beograd. Volela bih da ovo postane zemlja u koju će mladi želeti da se vrate i u kojoj će moći dostojanstveno da žive. To je moja utopija…
***
Volim da postavljam pitanja, mada pravila lepog vaspitanja nalažu da to nije preterano kulturno. Ali, teši me činjenica da moja pitanja govore koliko o mom sagovorniku toliko i o meni samoj.
***
Ako pitate hoće li biti bolje, samo mogu da odgovorim – uvek može biti gore. Šta je loše? To što naši životi protiču u jednom čehovljevskom čekanju… Zato sam odlučila da živim.
O sagovorniciNeda Valčić Lazović rođena je u Beogradu 1959. Sa 16 godina odlazi u Švajcarsku, gde njen otac radi kao kantonalni lekar. U Nešatelu završava gimnaziju i studira francusku književnost. Posle pet godina, zbog švajcarskih kiša i mentaliteta, vraća se u Beograd, gde diplomira na Filološkom fakultetu, a uporedo studira i novinarstvo na FNP. 1985. dolazi u TV Beograd. Iako uređuje raznovrsne tipove emisija iz kulture (Petkom u 22, Otvorena knjiga, Metropolis, Kulturni dnevnik), razgovori sa svetskim piscima (uradila je preko 70 ekskluzivnih intervjua) postaće njen zaštitni znak. Intervjuisala je najveće umove našeg doba; između ostalih, nobelovce Josifa Brodskog, Marija Vargasa LJosu, Gintera Grasa, Orhana Pamuka, Žan-Mari Le Klezioa … Prozaiste – Alena Rob-Grijea, Petera Handkea, Alesandra Barika, LJudmilu Ulicku, Pola Ostera, Salmana Ruždija, Amosa Oza, Davida Grosmana… Filozofe – Žana Bodrijara, Edgara Morena, Mišela Onfrea, Alena Badjua, Juliju Kristevu… Neke od tih razgovora objavila je u knjizi „Sve što (ne) kažem, pogrešno je“. Zbog neslaganja sa uređivačkom politikom, kraj devedesetih godina provela je van RTS-a, u koji se vraća 2001. Dve godine radila je kao simultana i konsekutivna prevoditeljka za francuski jezik, a prevodi i savremenu francusku književnost. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Francuska vlada joj je 2012. dodelila Orden Viteza književnosti i umetnosti. Udata je i ima dve ćerke – Minu i Katarinu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
