Da li u Srbiji ima dovoljno mesta u sigurnim kućama za žrtve nasilja u porodici?

U izveštaju se naglašava da je postojeći kapacitet 74 odsto niži od standarda SE, kojim se predviđa da je za zemlju veličine Srbije neophodno obezbediti ukupno 719 mesta za smeštaj žrtava porodičnog nasilja.

Jedna od autorki istraživanja, Andrijana Radojčić Nedeljković iz organizacija Atina, ističe da je nedostatak novčanih sredstava deo problema zbog kojeg nema dovoljno smeštajnih kapaciteta u sigurnim kućama.

„Problem bi mogao da bude rešen najpre proširivanjem kapaciteta postojećih sigurnih kuća, ali i otvaranjem novih u onim mestima u kojima ih nema“, ističe Radojčić Nedeljković.

Ona dodaje da na ovom putu postoje i prepreke administrativne prirode. Naime, Pravilnik koji propisuje standarde postavlja određene kriterijume koji su strožiji od onih koji postoje u nekim zemljama EU.

„Odredba koja definiše broj stručnih radnika na broj žrtava je kod nas rigorznija nego u nekim evropskim zemljama. Onda sigurne kuće, da bi prošle proces licenciranja, a imajući u vidu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, smanjuju smeštajni kapacitet i primaju, primera radi deset žrtava, a imali bi mogućnost da prime njih 30“, ističe Radojčić Nedeljković.

Od ukupno 14 prihvatilišta, navodi se u istraživanju, svega njih pet poseduje licence za rad, dve su u postupku obnove licence, a ostalih sedam je predalo zahtev.

“Posmatrajući kriterijum licenciranja, jasno se uočava da postoje izazovi u licenciranju, što dovodi do neujednačenog rada u sigurnim kućama u Srbiji”, navodi se u izveštaju uz dodatak da je najveći problem sa licenciranjem nedovoljan broj stručnih radnika angažovanih na neodređeno vreme, kao i nerešni imovinsko-pravni odnosi objekata.

Analiza je dodatno pokazala da u sigurnim kućama ukupno radi 80 ljudi, što dovodi do toga da polovina sigurnih kuća nema broj zaposlenih koji je predviđen pravilnikom. Ono što je dobro, to je da se na rukovodećim mestima u sigurnim kućama nalaze osobe sa odgovarajućim radnim iskustvom i poznavanjem osetljivosti teme.

Pozitivnu ocenu dobila je i činjenica da više od 70 odsto sigurnih kuća ima potpisane protokole o saradnji sa zdravstvenim ustanovama, što u velikoj meri olakšava pristup zdravstvenoj zaštiti.

Kako naglašava autorka izveštaja, primetno je da je tema nasilja u porodici u poslednje vreme prisutnija u javnosti, te da se ulaže u kampanje koje ohrabruju žene da prijave nasilje.

„Međutim, država se ne bavi u dovoljnoj meri pitanjem – šta će da se desi jednom kada žena prijavi nasilje. Tek kada se više pažnje posveti ovom pitanju moći će da se izađe iz začaranog kruga porodičnog nasilja“, kaže Radojčić Nedeljković.

Rezultati istraživanja pokazuju da nešto više od polovine sigurnih kuća ima proceduru za obezbeđivanje tajnosti lokacije, bezbednosti korisnica i angažovanog osoblja.

“Ukupno 42,8 odsto sigurnih kuća se trudi da obezbedi tajnost lokaci je tako što adresu ne prikazuje javno, 21,43 odsto tako što s korisnicama potpisuje saglasnost o poštovanju tajnosti lokacije, u 22 odsto sigurnih kuća dolazak trećih lica je ograničen samo na pred stavnike institucija. Ostalih, 13,77 odsto, sigurnih kuća istaklo je kroz upitnike da pokušavaju da očuvaju bezbednost žena u sigurnim kućama većim prisustvom policije. Zabr­njavajući je podatak da su svi ispitanici ima li situacije u kojima je tajnost lokacije prekršena, što direktno ugrožava bezbednost žena koje se nalaze u tim smeštajima, ali i angažovanog osoblja “, navodi se u izveštaju.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2020. godine u centrima za socijalni rad je evidentirano 36.656 slučajeva nasilja u porodici.

Republički zavod je tokom 2021. godine sproveo istraživanje u kojem je ustanovljeno da je svaka peta žena doživela nasilje od intimnog partnera. Istraživanje Autonomnog ženskog centra je pokazalo da je u prvoj godini primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici od 56 žrtava femicida svaka treća ranije prijavljivala nasilje nadležnima.