Nedelja kada su uhapšeni Rade Marković i „Gazda Jezda”

Kao najavu za događeje koji će uslediti, Zoran Đinđić je na konferenciji za novinare izjavio da je „prvi zadatak raščišćavanje slučajeva umešanosti Službe u kriminalne aktivnosti, depolitizacija Službe, i njeno odvajanje od bilo kakvog političkog uticaja sadašnje vlasti, političkih partija i pojedinaca”.

Ispostavilo se da je konferencija za štampu na kojoj je premijer Đinđić najavio rešavanje pojedinih političkih ubistava”, a koja je održana 20. februara 2001. godine, zaista to i bila – najava hapšenja Radomira Markovića.

Petak kada je uhpašen Rade Marković

Na naslovnoj strani lista Danas za 26. februar našlo se hapšenje bivšeg načelnika Državne bezbednosti o čemu je pisao novinar Aleksandar Roknić.

„Radomir Marković, bivši načelnik Službe državne bezbednosti Srbije, priveden je u petak uveče oko 19,30 časova zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu četvorice funkcionera SPO, 3. oktobra 1999. godine, na Ibarskoj magistrali”, piše Roknić.

On je podsetio da je tom prilikom Mercedesov kamion sa peskom, koji je bio u vlasništvu MUP-a Srbije, tada namerno naleteo na kolonu vozila u suprotnoj traci, te da su u sudaru poginlu Veselin Bošković, nekadašnji direktor Direkcije za građevinsko zemljište Beograda, Zvonko Osmajlić, nekadašnji direktor „Tašmajdana”, kao i Vučko Rakočević i Dragan Vušurević, dok je predsednik SPO, Vuk Drašković bio lakše povređen.

„Do okončanja istrage Radomir Marković biće u pritvoru. U toku je saslušavanje svedoka, a javni tužilac će nakon toga odlučiti, za dan ili dva, da li postoji osnova za podizanje optužnice”, izjavio je tada Vladan Batić, tadašnji republički ministar pravde.

Na konferenciji za štampu, Batić nije želeo da komentariše navode da Markovićevo hapšenje predstavlja „uvod u hapšenje ’visokih zvaničnika bivšeg režima’, uključujući i bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića.

Pored ove istrage, uporedo se protiv Markovića vodila istraga i zbog izdavanja falsifikovanih pasoša Marku Miloševiću, sinu bivšeg predsednika SRJ.

Zahtev za sprovođenje istrage podnet je protiv još dva lica, koja su tada uhapšena, „a čiji identitet, u interesu istrage ne može da se saopšti”, rekao je tada Vladan Batić, dodavši da nema informacije o hapšenju generala Branka Đurića, bivšeg šefa beogradske policije.

Da je do saslušanja Đurića ipak došlo, pisao je Roknić u broju za 28. februar.

„U nedelju su me kolege pozvale na informativni razgovor u Državnu bezbednost, navodno po zahtevu okružnog tužioca. Pušten sam nakon obavljenog informativnog razgovora, gde sam pojasnio svoj izlazak na lice mesta posle teške saobraćajne nesreće na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine”, izjavio je za Danas general-major, Branko Đurić.

Marković nije bio zanimljiv samo domaćim vlastima, već je interesovanje za njegovo saslušanje izrazio i Haški tibunal.

Povodom hapšenja Markovića, pojavile su se brojne reakcije domaćih, ali i stranih zvaničnika. Tako je Zoran Đinđić, tadašnji premijer Srbije, izjavio da „postoje indicije da je nedavno uhapšeni bivši šef Službe državne bezbednosti učestvovao u skoro svim velikim zločinima koji su se u poslednje vreme desili u Srbiji”.

„Rade Marković je interesantan jer je pod istragom. Narednih dana poslaćemo zahtev nadležnim organima u SRJ da nam dozvole da ga saslušamo”, rekla je tada za Danas portparol glavne tužiteljke Haškog tribunala Florans Artman.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Prvih šest i po meseci proveo je u samici Centralnog zatvora.

U međuvremenu je, u sudskim procesima koje su ostali zapamćeni po brojnim problemimam, čak i među sudijama koje su u njima učestvovali, za navedene zločine osuđen na jedinstvenu maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora.

Ostao je pri tvrdnji da u njima nije učestvovao, te da čak nije imao ni saznanja da će se ista dogoditi.

Vlast mu je nudila da „progovori”, ali bez ikakve protivusluge, što je odbio. Drugi put su mu isto nudili u vreme vanrednog stanja i akcije „Sablja”, ali i tada bez ikakvog uspeha.

Uprkos ponudama da pričom o zločinima sebi izdejstvuje slobodu, ostao je pri tvrdnji da o tome ništa ne zna. Za „neznanje” je osuđen na 40 godina robije.

„Kazna bez zločina”, knjiga koju je Marković napisao i objavio iz zatvorske ćelije, u kratkoj biografiji navodi njegove reči: „Nakon petooktobarskih promena 2000. godine, čuvar mnogih tajni i nezgodan svedok, postaje žrtva progona nove vlasti”.

Marković je osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo četvorice funkcionera SPO-a, kao i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine. Proglašen je krivim i za umešanost u otmicu i mučko ubistvo Ivana Stambolića.

Sa još trojicom pripadnika DB-a optužen je za ubistvo novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije, ali je to suđenje počelo iznova. Na prethodnom suđenju, bio je osuđen na 30 godina zatvora zbog podstrekavanja na ubistvo.

Nemoguće je ne primetiti da i trenutna vlast praktikuje sazivanja konferencija za novinare, najave hapšenja i razrešenja velikih kriminalnih priča, ali samo sa jednom razlikom – do kulminacije, a tek epiloga, retko, gotovo nikad, se ne dolazi.

Četvrtak kada je uhapšen „Gazda Jezda”

Još jedno hapšenje našlo se na naslovnim stranama dnevnog lista Danas, pa je tako u broju za 23. februra 2001. godine Aleksandar Roknić pisao o lišavanju slobode „famoznog” vlasnika „Jugosgandika”, Jezdimira Vasiljevića, poznatijeg kao „Gazda Jezda”.

Gazda Jezda je uhapšen na beogradskom aerodromu u četvrtak 22. februra, nakon što je uredno prošao carinsku kontrolu, da bi potom bio sproveden u Centralni zatvor.

„Vasiljević je sproveden u Centralni zatvor, pošto mu je na osnovu rešenja koje je izdao Radomir Milikić, nekadašnji predsednik Prvog opštinskog suda 2. juna 1994. godine zbog krivičnog dela prevare, određen pritvor od 30 dana”, piše Roknić.

Neposredno pre hapšenja, Vasiljević je doputovao iz Larnake, tadašnjeg glavnog grada Kipra.

„Prvo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu Vasiljevića tereti za prevaru i utaju više od 15 miliona nemačkih maraka i dva miliona dolara na štetu štediša ’Jugoskandika’”, pisao je Roknić.

Ovom prilikom, ispred beogradske Palate pravde oko 200 deviznih štediša protestvovalo je tražeći da se Vasiljević „pusti iz pritvora, da im se obrati, kaže ’gde su pare’ i ko ih je uzeo, navodeći kao glavnog krivca državu”.

Roknić je ovom prilikom podsetio da je „Jugoskandik” poslovao kao štedionica, jer nije imao veliko ovlašćenje Narodne banke Jugoslavije, za razliku od „Dafiment banke”.

Tokom 2004 godine, počelo je suđenje Vasiljeviću. U pritvoru je proveo 9 meseci, pa je pušten 22. oktobra 2001. godine, nakon što je pristao da stavi kuću na Dedinju pod hipoteku kao garant da će ostati u zemlji.

Ipak, kuća je otišla na javnu prodaju, budući da je Vasiljević uspeo da pobegne za Holandiju, koja ga je na kraju, posle godinu dana od lišavanja slobode, izručila Srbiji 2010. godine. Dobio je 5 godina zatvora, a budući da je u pritvoru, do donošenja presude, proveo 4 ipo godine, izlazi gotovo odmah na slobodu.

Tokom 2013. godine, verovatno tragajući za novim zanimanjem, Vasiljević je ušao u jednu od tada gledanijih rijaliti emisija.

Prema njegovoj izjavi koja se pojavila u medijima, Vasiljević je tužio državu i tražio odštetu u vrednosti od 165.000 evra „jer je proveo četiri godine protivzakonito u zatvoru”. Tužba mu je odbijena, a on je tada istako da će ići i do Strazbura ako bude potrebno.

Ponedeljak kada je „Deda Avram” preminuo

Danas je u periodu od 22. do 28. februrara 2001. godine pisao i o čuvenom Deda Avramu, čoveku koji je stvorio „super dinar” i time pomogao u suzbijanju hiperinflacije, ali ne lepim povodom.

Dana 26. februara Dragoslav Avramović preminuo je u 81. godini života. „Dragoslav Avramović: Normalizacijom protiv biča u ekonomiji”, glasio je naslov teksta povodom njegove smrti.

„Optimističke poruke gospodina Avramovića dale su pečat vremenu slamanja hiperinflacije, a pokazalo se da je njihova vrednost dragocena, za svaki budući projekt stabilizacije, demokratizacije i reformi. Mnogima su stvari do tada bile nedovoljno jasne. Nakon monetarne rekonstrukcije, nema više spora o tome zašto bitka protiv inflacije ima prioritet”, pisao je Danas.

Građanima Srbije ostao je u sećanju i po britkim nastupima pred poslanicima, a mnogi kažu da su njegove reči od pre dvadeset i pet godina aktuelne i danas.

„Naša ekonomska situacija je kontradiktorna. Imamo stabilan kurs, ali i bolesnu privredu. Sa katastrofom u organizaciji preduzeća i raspodeli. Naše cene su trideset ili četrdeset odsto iznad svetskih. Ako smem da vas vratim u istoriju, ja sam stariji od vas, to je ona situacija: Tu knezovi nisu radi kavzi, nit su radi Turci izelice. Al’ je rada sirotinja raja koja globe plaćati ne može ni trpeti turskoga zuluma”, govorio je Deda Avram u Skupštini.