Nedelja mrtvih ideja

Tu smo, dakle, gde smo. U jednoj prilično odvratnoj situaciji, odmah da kažem. Ponekad se učini, je l' da, da bismo mogli iskoračiti prema onome drugom svetu – ne samo da mu se pridružimo na tome putovanju na kometu, nego i u nekim jednostavnijim stvarima – ali se uvek pojavi nešto što nas nepogrešivo vraća u našu nultu tačku. Juče ovaj, sutra onaj, tek (rekli bi Basara i Tadić) nema promene paradigme. Vi ste u nešto komfornijoj situaciji nego ja – možete da uradite ono što ljudi danas obožavaju da rade, možete, naprosto, da okrenete glavu od svega. Ja nemam taj luksuz: jer imam zadatak redakcije da pišem. Da utvrdim trag nedelje.

Idemo redom. Pre nego će Šešelj doleteti iz Haga ovde je bio albanski premijer. Rečeno je o toj poseti verovatno sve, osim možda ovo: fantastična igra privida i stvarnosti, laži kao istine, i istine kao laži. Bio je, dakle, jedan koji nije znao šta ne treba da kaže, i jedan koji nije znao šta treba da kaže. Prvi je Edi Rama, drugi Vučić. Izveli su to na savršeno jasan način, a neprijateljstvo koje su spominjanjem Kosova proizveli (pazite: bilo je planiranio da rade na proizvodnji prijateljstva) moglo se golim rukama pipati u vazduhu. Posmatrano iz daljine to je, izgleda, delovalo potpuno drugačije. Šefica evropske diplomatije kojoj je ovo – sa blagim preterivanjem rečeno – prvo radno mesto, imala je drugačiji utisak od nas na licu mesta. Podelila je dvojici premijera komplimente za hrabar iskorak u promociji dijaloga. Istrpite još jednu stilsku burgiju, pa neću više: nije se odigralo ono što jeste, nego se dogodilo ono što nije. Ključna je percepcija.

Teorije međunarodne politike imaju ime za ovo što ću ja izraziti malo prostije: to je politika velike folirancije. Nju nije praktikovala samo Mogerini, nego svi učesnici u ovome procesu. Albanski premijer, koji sa maskom Velike Evrope nije mogao sakriti rudimentarnost svojih osnovnih polazišta, gde odlučuju pleme, i srce. Njegov domaćin, srpski premijer, i inače veliki majstor blefiranja, koji je pogledom streljao gosta, i pritom se ubijao od priče o srpskom gostoprimstvu. (Gostoprimstvu? Kao da je pravio ispraćaj sinu u vojsku, a ne organizovao međudržavnu posetu.) Najzad, ambasadorska Kvinta: ona je sve gledala, kao i mi, iz Beograda, ali nije našla prostora za primedbe. Izrazila je, naprotiv, zadovoljstvo što je probijen led, i što je region počeo da razgovara. Ostalo nije smatrala važnim.

Ne bih, naravno, ni ja hteo da zanemarim bitno. Odnosi Srbije i Albanije od suštinskog su značaja za budućnost ovih zemalja, i ne treba gubiti vreme da se oni učine najboljim mogućima. Ono što vidim kao problem jeste namera da se taj cilj ostvari u političkoj laboratoriji. Ništa drugo. Evropska politička birokratija vrlo se često odlučuje na takve eksperimente, držeći da se inženjeringom može rešiti sve. Ne mislim tako, pripadam drugoj školi mišljenja. Vučić i Rama deo su tog projekta, i oni u njemu – i pored svega – disciplinovano igraju svoje uloge. Stegli su zube, reže jedan na drugoga, ali negde su se nekome obećali, i ne smeju vrdati. (Nije to, sigurno, ona zemunska crkva u kojoj se Vučić zaklinjao na vernost Šešelju, sa rukom na Bibliji.) Prvi korak nisu izveli kako treba, i moraće na popravni. Ono što neće smeti da urade, to je da neće smeti da odustanu. I nije to više stvar njihove lične volje. Znaće se da su krenuli sa mrtve tačke – sa naše tačke gledišta – tek onda kad srpskome premijeru ne bude igrao folklor u Mitrovici, a albanskome ne bude mahano zastavom Velike Albanije na graničnom prelazu Končulj. Kad ne bude, dakle, kako je bilo.

Šešelj je bio izvesna enigma samo dvadeset i četiri sata. Došao je iz Haga sa imidžom čoveka koji je svojom brutalnom inteligencijom razbio Sud, i ljudi su se pitali – tu i tamo, i ne bez perverzne nade – može li on poslužiti kao terminator Vučićevog i Nikolićevog režima, koji nam se, kratko rečeno, popeo na glavu svojim prenemaganjem i ispraznim mesijanstvom. Odgovor je kratak: ne može. Srbija je, doduše, čudna zemlja, i nema te gluposti koju ona ne bi još jednom isprobala, tako da ne bih smeo da položim ruku na panj. Ali, sad je reagovala solidno. Prihvatila je svojom ogromnom većinom Šešeljev povratak kao povratak jednog političkog šarlatana. Kažem sve ovo u predvečerje radikalskog mitinga na beogradskom Trgu republike, reskirajući da ne budem tačan u prognozi. A ona je sledeća: biće to samo prošireni dernek sa dočeka sa aerodroma, i to jednog sveta koji je ostao ne samo na periferiji istorije (što zvuči malo patetično) nego i na periferiji naših bednih naselja (u čemu patetike nema ama baš nimalo).

Već Šešeljeva prva pojava na prozoru zemunskog Magistrata delovala je bledo: meka verzija slavnih diktatora, uzmite koga hoćete. A onda je došla konferencija za štampu, koja je odmah raspršila sve iluzije. Posle toliko godina zatvora, i vremena za kontemplaciju i preispitivanje, vratila se – kao da je bila u frižideru – ista ona očajna figura koja se nikog ne boji, i ničeg ne stidi. Ni Boga, ni vraga. Isti repertoar otrcanih, ali uvek opakih političkih ideja, ista njihova beskrupulozna i amoralna prezentacija. Ako je u svemu bilo neke vajde, onda je nje bilo u tome što su Vučić i Nikolić – nastranu mi – mogli lepo da vide kako su izgledali nekad; isti je otrov izlazio iz njihovih tadašnjih usta. Nikolićevu nekadašnju čitulju Đinđiću sad, doduše, igra pozorište (dobro pozorište našega Pakovića koje neće da zaboravi), dok Šešelj prekjuče igra samoga sebe, u originalu. Tu je razlika. Šešeljeva onoliko hvaljena inteligencija pokazala se zbilja kao lažna. Govoriti danas kao da danas nije danas nego juče, zbilja je gubitak orijentacije i nedostatak elementarne bistrine.

Šešelj je, tako, krajnje neočekivano sam sebi iskopao politički grob. Samrtni strah koji je bio obuzeo vlast – tačnije: razlog za taj strah – nestao je brže nego što je iko mogao pretpostaviti. To ne znači da će Šešeljevi dojučerašnji učenici biti lišeni povremenih neprijatnosti, ali glavno je prošlo pre nego što je i počelo. Zato se pokazuje previše nervoznom Vučićeva reakcija koju je izgovorio njegov omiljeni ministar Vulin protiv Amerikanaca (da su oni ti koji šalju Šešelja da obori ovaj režim). Šta ako je baš bilo suprotno? Jer u prisustvu Šešelja čak i Vučićeva vlast – teško mi je da to prevalim preko jezika – izgleda pristojno.