Nedostaje mi sve, ali postoje neke granice preko kojih se ne ide

Da napusti Srbiju, kaže nam, nije odlučila naprasno već je to došlo kao rezultat većih ambicija.

„Odluku o napuštanju Srbije nisam donela preko noći kako je to mnogima iz mog okruženja izgledalo već posle brojnih pokušaja da u Beogradu kreiram život po svojoj meri. Iza mene je ostalo više od sedam godina volontiranja, brojnih praksi i studentskog aktivizma i trebalo je vremena da shvatim da ne želim da traćim dane na čekanje boljeg života već da mu krenem u susret“, priča nam Marija. 

Marija je prvo otišla u Švedsku da potraži svoju sreću.

„U januaru 2019. godine otišla sam u Švedsku. Bilo je to pet meseci posle završetka osnovnih studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, tako da sam i ja postala deo „tužne pesme“, da ne kažem statistike, o odlasku visokoobrazovanih kadrova iz Srbije. Moja prva stanica na putu emigracije bio je Stokholm. U Švedskoj sam radila kao au pair, to je program kulturne razmene koji omogućava mladima do 30 godina da žive kao članovi porodice u inostranstvu i primaju džeparac. Rade se lakši kućni poslovi i brine o deci uz obezbeđen smeštaj, hranu i novčanu naknadu koja je veća od prosečne plate kod nas“, objašnjava ona.

Kako nam priča, za nju je to bila odlična prilika da situaciju u Srbiji pogleda iz druge perspektive i odluči šta želi da radim dalje.

„Osnovni razlog mog odlaska bila je želja da živim životom kakvim zaslužujem. Za svakoga je to nešto različito, a za mene život dostojan čoveka znači da živim u okruženju u kome se osećam sigurno i gde se ljudska prava poštuju. Da radim posao za koji sam plaćena i gde od tog novca sebi mogu da priuštim sve što mi je potrebno“, ističe Marija. 

Razlozi koji su bili ključni za njen odlazak su, objašnjava, kombinacija nekoliko faktora.

„Na prvom mestu su to bili socijalni motivi jer nisam zadovoljna načinom na koji funkcionišu institucije. To što nas ubeđuju da treba da prihvatimo stanje kakvo jeste jer može da bude i gore mi vređa inteligenciju. Drugi razlog su finansije. Smatram da je normalno da u dvadeset i petoj godini živim i zarađujem sama, a ne da od roditelja očekujem novac. I poslednji, ali ne i najmanje važan motiv jeste potreba za usavršavanjem u sredini koja će za mene biti podsticajna, a ne koja će pred mene postavljati nepremostive prepreke“, kaže Marija.

Nakon Švedske, Marija odlazi u Sloveniju.

„Posle boravka u Švedskoj upisala sam master studije na Fakultetu za humanistične studije u Kopru. Pohađam jedini interdisciplinarni program u Sloveniji koji objedinjuje kulturne studije, antropologiju i etnologiju. U početku sam imala ideju da se vratim u Srbiju i pokrenem svoj posao jer još jedino to nisam pokušala, ali sada sam se fokusirala na studije i učenje jezika koji mi je najvažniji da bih pronašla posao u Švedskoj jer tamo planiram da živim posle završetka mastera. Ako u svojoj zemlji nisam mogla da radim ono što najviše volim i pišem na maternjem jeziku, onda sam spremna da platim svojim vremenom i novcem i omogućim to sebi u drugoj državi. Cena jeste visoka, ali odustajanje nije prihvatljivo rešenje“, ističe Marija.

Opcija povratka je moguća, kako nam kaže, jer ne prođe dan, a da ne razmišlja o Beogradu.

„Nedostaje mi sve, ali postoje neke granice preko kojih se ne ide, a za mene je to dostojanstvo. Tamo gde me ne poštuju, nemam potrebu da se zadržavam. Nisam dizala prašinu kada sam odlazila, ali za sve ove godine u Srbiji sam zaradila celih dvadeset hiljada dinara. Od toga je prva polovina iz marketinške agencije u kojoj sam bila na praksi kao kopirajter, a druga iz kafića u kome sam radila kratko da bih kupila avionsku kartu. Beskrajno sam zahvalna što sam imala priliku da o novinarstvu učim od najboljih, ali teško da može da se nađe motivacija kada jedan od najboljih urednika i novinara u zemlji kaže da na praksu može da se dođe kad hoće i koliko hoće, ali bez dinara nadoknade? Iskustvo jeste važno, samo je neophodno pokazati ljudima da je njihov rad cenjen, uz adekvatnu nagradu, a oni će itekako znati da uzvratite. Potrebno je dosta stvari da se reši, ali vratila bih se kada bih mogla da radim svoj posao u zadovoljavajućim uslovima, ali za sada nisam imala takvih ponuda“, naglašava Marija.

Ispirčala nam je i šta joj je Slovenija pružila u odnosu na Srbiju.

„Srbija mi je dala korene, da imam gde da se vratim, ali i krila za let, da budem hrabra i odem. Nisam od ljudi koji odustaju već na prvim preprekama, čak naprotiv. Novinarstvo sam upisala one godine kada se obeležavalo dve decenije od smrti Dade Vujasinović. Te 2014. godine Brankica Stanković je već oko pet godina imala obezbeđenje jer joj je život bio ugrožen. Ništa od toga me nije pokolebalo već samo učvrstilo odluku da želim da se bavim ovom profesijom. Najlepše uspomene nosim iz Srbije i ne mogu da prihvatim da zemlja koja ima ogroman potencijal može da se nađe u ovakvoj situaciji. Taj osećaj nemoći je ono što mi najteže pada jer više nemam ideju šta mogu da uradim da sebi i ljudima u svom okruženju pomognem.

Sa druge strane Slovenija mi je pružila priliku da se usavršavam u oblastima koje me zanimaju i prvi put u životu budem potpuno nezavisna. Radim studentski posao i mogu da zaradim onoliko novca koliko mi je potrebno, ali ne planiram da ostanem posle završetka studija u Sloveniji. Iako udišemo čist vazduh što je izgleda u poslednjih nekoliko dana luksuz u regionu i situacija jeste bolja nego u drugim republikama bivše Jugoslavije, znam gde sam krenula i idem ka tome“, objašnjava Marija.

Ona nam je ispričala i koliko trenutno prati dešavanja u Srbiji.

„Iz Srbije sam, između ostalog, otišla jer ne želim da trošim energiju na takve stvari, ali nažalost, ne mogu da budem van tokova. Što zbog profesije, što zbog porodice i prijatelja kojima je to deo svakodnevice. Siromaštvo je izazov godinama unazad i poražavajuća je činjenica da veliki broj ljudi živi na rubu egzistencije, pogotovo u unutrašnjosti zemlje. Nezaposlenost smanjujemo mi koji odlazimo, pa oni koji ostaju, neka objasne svojim bakama i dekama o čemu se to priča na televiziji. Teško je kad vam neko razbije iluzije, ali bolje i tako nego da se živi u zabludi da smo otišli jer smo nesposobni da radimo kao ostali ljudi“, naglašava Marija.

Ona nam je rekla i šta misli o protestima i svojim  kolegama koji u velikom broju učestvuju na njima.

„Znam da na protestima ima dosta mojih kolega i raduje me što se tako mladi ljudi bune, što ne žele da ćute i klimaju glavom. Samo mi koji smo završili taj fakultet znamo sa kakvim ljudima smo studirali i šta će biti kada neki od njih budu donosili odluke u Srbiji. Već su dobili prve funkcije u kabinetima i koliko god meni bilo teško da poverujem, postoje ljudi koji su spremni na sve, baš na sve. Afera oko plagiranja diploma jeste uzdrmala akademsku zajednicu, ali problem je u tome što mi danas imamo sve manje argumenata da objasnimo mladima da treba da uče zbog sebe, a ne zbog tog papira koji će dobiti. Jedino je ono što imamo u glavi naše, to nam niko ne može oduzeti, ali kako u to uveriti generacije koje dolaze kada vide razne prečice do luksuznog života“, pita se Marija.

Odgovorila nam je i na pitanje koliko su ljudi u Sloveniji upoznati sa dešavanjima kod nas.

„Ljudi u Sloveniji su u izvesnoj meri upoznati sa situacijom u Srbiji, uglavnom oni stariji. Verujem da je to zbog zajedničke istorije i oni bolje razumeju šta se dešava, ali mlađe to uglavnom ne zanima. Svi znaju za naše sportiste i neka nas po tome prepoznaju, više je nego dovoljno. Raduje me što Srbiju prepoznaju kao zemlju košarke i Novaka Đokovića“, ističe Marija.

Marija kaže i da u mestu u kom sad živi mogu da se čuju jezici iz svih republika bivše Jugoslavije.

„Sa našim ljudima ne volim da pričam o dešavanjima u Srbiji jer su to razgovori koji nisu konstruktivni i svode se na lament. Ne bih rekla da sam u boljim odnosima sa Srbima koji žive ovde jer volim da budem okružena različitim ljudima. Koper je takvo mesto za koje se može reći da je Jugoslavija u malom jer u njemu žive ljudi iz svih republika i na ulici se čuje i slovenački i srpski i svi ostali jezici. Dosta je studenata iz inostranstva koji dolaze na razmenu i zato koristim priliku da se družim i sa njima i gradim nova prijateljstva“, kaže Marija.

Promene u njenom životu idu, kako nam sama kaže, u dobrom smeru.

„Još se privikavam na život na moru i zimu bez snega, ali sam srećna jer sam uspela da se snađem u gradu gde nisam znala nikoga pre dolaska. Nisam mogla ni da sanjam da ću redakciju zameniti poslom u McDonald’s-u, ali sam očekivanja ostavila u Srbiji, gde i sećanja. Znam da neki ljudi iz mog okruženja ovo što radim smatraju sumanutim, rasipanjem talenta, kako kažu, ali sam ponosna na sebe zbog svega što sam postigla sa nepunih dvadeset pet godina i ništa ne bih menjala. Konačno pronalazim dovoljno vremena za stvari koje su meni važne, a rad na romanu je jedna od njih. Posle prve knjige bila sam okupirana traženjem posla i pisanje je bilo po strani, ali sada je vreme za ono što je bitno“, zaključuje Marija.

https://www.instagram.com/p/B7gV8N9JBGb/?utm_source=ig_web_button_share_sheet