Nedostatak afirmativnih sadržaja o deci kao medijski i društveni problem

Deca retko dospevaju i u centralne informativne emisije na televizijama, što ukazuje i na značaj koji se pridaje dečjim temama. Najmlađi sugrađani se vrlo često zloupotrebljavaju i zarad senzacionalizma, što se posebno primećuje u dnevnoj štampi.

Na taj način, nedostatak pozitivnih sadržaja o deci postaje medijski, ali i društveni problem, a posledice trpe deca koja postaju žrtve neprofesionalnog izveštavanja.

Prema navodima Jadranke Milanović, savetnice za medije UNICEF-a u Srbiji, afirmativni pristup pomaže javnosti da bolje razume probleme sa kojima se deca i porodice suočavaju, jer ujedno može da utiče na pozitivne promene u društvu koje se ne zaustavljaju na pojedinačnim slučajevima nego podstiču sistemska rešenja.

Takođe, afirmativni sadržaji mogu da doprinesu promeni diskriminatornih obrazaca ponašanja u društvu prema ugroženim grupama dece – dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, dece iz manjinskih grupa, dece koja žive u siromašnim porodicama ili u manje razvijenim i seoskim okruženjima.

Milanović napominje da bi mediji trebalo da imaju svest o tome da se izveštavanjem o pozitivnim primerima upućuje apel da se, ne samo jednom, nego svakom detetu obezbede podjednaki uslovi za rast i razvoj. Time se obezbeđuje i prostor za dete i mladu osobu da izraze svoje mišljenje o temama koje ih se tiču.

„Važno je da se izveštava o, na primer, fiskalnoj politici koja ima pozitivan uticaj na dobrobit dece i njihovih porodica, ili o pozitivnm primerima inkluzije dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u obrazovni sistem. Veća inicijativa novinara bi pomogla da se preduzmu mere i uspostave usluge kako bi deca koja su izložena nasilju mogla da se obrate pravovremeno i u poverenju, i da dobiju potrebnu socijalnu, zdravstvenu ili pravnu pomoć. Bilo bi dobro izveštavati o deci i mladima iz osetljivih grupa koji su prevazišli prepreke i, uprkos predrasudama i stereotipima, uspeli da se izbore za svoja prava i uspeh u životu. Njihovi dobri primeri mogu da  pomognu drugoj deci da završe školu, bave se različitim aktivnostima, postanu samostalni”, kaže Jadranka Milanović.

Deca izložena društveno nepoželjnom ponašanju

Iz Centra za dečiju psihologiju navode da je jedan od najuticajnijih načina učenja dece – učenje po modelu. Deca su izložena društveno nepoželjnom ponašanju, nemaju izbora u sadržaju koji preobiluje samodestruktivnim aktivnostima, pa im samim tim takvo ponašanje postaje blisko. U cenzurisanom sadržaju veoma je popularna društvena neodgovornost gde, kao društvo u Srbiji, nazadujemo.

„Trenutno se na televiziji prikazuje jedna naša veoma popularna serija u kojoj je skoro svaki drugi kadar rakija, cigareta, džoint, granica promiskuiteta – aktivnosti koje se navodno svakodnevno praktikuju u Srbiji. Kada radimo sa tinejdžerima koji su probali psihoaktivne supstance i zbog toga imali veće probleme, ili sa tinejdžerkama koje imaju problem u svojim prvim vezama, imamo priliku da čujemo kako se pozivaju na normalnost takvog ponašanja. Jednostavno, čak i dobri kulturološki sadržaji ne vode računa o uticaju na percepciju mlađih generacija. Stiče se utisak kao da nikog nije briga, posebno ako je popularno”, kaže Mirjana Marković, psiholog u Centru za dečiju psihologiju.

Koordinator projekata posvećenih deci i medijima Dojče Vele akademije Lidija Tomić smatra da medijski sadržaji o deci ne bi trebalo da budu ni afirmativni ni negativni, već treba da objektivno prikažu datu situaciju i javnost podstaknu na analitičko mišljenje. Bez obzira na to da li izveštavaju o vršnjačkom nasilju i dodeli nagrada najboljim učenicima, mediji podjednako moraju poštovati Kodeks novinara Srbije.

„Primeri dobre prakse upućuju na to da su najuspešniji oni mediji koji ne samo da izveštavaju o deci i za decu, nego ih dugoročno i kroz različite medijske kanale uključuju u proizvodnju svojih sadržaja”, napominje Tomić.

Jadranka Milanović naglašava i da deca ne smeju da budu stigmatizovana kroz medijske izveštaje, a to se dešava kada se kategoriziraju kao, na primer, „deca izbeglice”, ili „mali Romi”, „hendikepirano dete”, „kriminalac”…

Ona napominje da su ovakve kvalifikacije diskriminatorne i mogu da imaju nesagledive posledice po dete. Novinari treba da vode računa o poštovanju ljudskih prava deteta kada su u pitanju zaštita privatnosti, identiteta i dostojanstva deteta.

Kakve inicijative je potrebno preduzeti?

„Kontrola dece na internetu je obavezna. Jedna od stvari koja bi mogla da se uradi jeste da u našoj zemlji budu dostupni filter virusi koji se instaliraju kako bi blokirali određene sadržaje. Mislim da se većina roditelja u Srbiji trudi da kontroliše vidljivost negativnih informacija za svoju decu. Možda treba početi od škola jer one jedine imaju mogućnost da okupe roditelje, a svi zajedno da ovaj problem podignu do političkog nivoa. Poželjno je da plasirane informacije za decu uvek budu zabavne, kalendarski prilagođene, ali i edukativne i korisne za njih u svakom pogledu”, smatra Mirjana Marković i dodaje da u Srbiji ne postoji nikakav zvanični preventivni plan u plasiranju negativnog sadržaja za decu.

Čest je slučaj da se mediji ne bave uzrocima, već posledicama problema, budući da je mnogo teže objasniti uzroke i istovremeno postići komercijalni efekat.

„Potrebno je da se novinarima obezbedi dovoljno znanja o pravima dece, o njihovoj nedeljivosti i univerzalnosti, kako bi se promenila preovlađujuća situacija da novinari retko kad imaju inicijativu u izboru teme i da uglavnom prate struju događaja u kojima su deca neka vrsta dodatka. Važno je i kontinuirano raditi na upoznavanju novinara sa novim međunarodnim profesionalnim, političkim i pravnim dokumentima u oblasti izveštavanja o deci i zaštite dece u medijima”, kaže Jadranka Milanović.

Lidija Tomić smatra da, gledano iz novinarskog ugla, ne postoji tema koja se ne može prilagoditi deci. Važno je samo profesionalno joj pristupiti, sagledati je njihovim očima, a novinarski jezik prilagoditi odgovarajućem uzrastu. Kao primer profesionalnog medijskog pristupa, Tomićeva navodi i jednu dečju emisiju na zapadu.

„Mediji u Nemačkoj, na primer, svojim najmlađim čitaocima i gledaocima plasiraju iste vesti kao i odraslima. Dnevnik za decu „Logo!”, koji se već 30 godina svakodnevno emituje na javnom servisu ZDF, informiše mališane o Bregzitu, izbegličkoj krizi, izborima, terorizmu, ratu u Siriji… Kombinujući dečje teme sa dešavanjima iz oblasti domaće i svetske politike, „Logo!” deci objašnjava pozadinu, odnosno uzroke aktuelnih događaja, i stavlja ih u odgovarajući kontekst. Kada obrađuje dešavanja koja mogu štetno uticati na svest dece (nasilje, rat, neofašisti itd.), uredništvo ne emituje snimke i/ili fotografije kakve objavljuju u medijima za odrasle, već se svojoj mladoj publici obraća primerenom grafikom ili animacijom”, završava Lidija Tomić.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.