Nedovoljno dobar položaj civilnih žrtava

I u njima su prava civilnih žrtava rata svrstana u oblast socijalne zaštite, a neka od njih su uslovljena lošim materijalnim položajem pojedinca. Iz zakonskih rešenja vidljivo je zanemarivanje civilnih žrtava u odnosu na vojne invalide i porodice poginulih boraca. S druge strane, primetan je donekle širi obim prava i usluga, a prisutni su i iskoraci u priznavanju pojedinih posebnih kategorija žrtava, čime je uzeta u obzir njihova brojnost i specifičnost njihovog položaja, ističe za Danas Mihailo Pavlović, advokat Fonda za humanitarno pravo (FHP).

Kako ukazuje, u Srbiji postoje tri mehanizma za ostvarivanje prava na reparacije – putem administrativne procedure priznanja statusa civilne žrtve rata, putem sudskih postupaka za naknadu štete protiv Republike Srbije i isticanjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, s tim što se ovaj poslednji mehanizam u praksi uopšte ne primenjuje.

– Administrativni mehanizam ostvarivanja reparacija, onako kako je sada definisan u Zakonu o pravima civilnih invalida rata, spada u domen socijalne zaštite i ne odgovora stvarnim potrebama žrtava jer sadrži brojne diskriminatorne odredbe kojima je veliki broj žrtava onemogućen da ostvare svoja prava. Po ovom zakonu lišene su svake zaštite žrtve koje pate od oboljenja psihičke ili psihosomatske prirode kao posledice pretrpljenih povreda; žrtve seksualnog nasilja u ratu; žrtve čiji stepen invaliditeta iznosi manje od 50 odsto prema važećim propisima; žrtve povreda za koje su odgovorne snage koje Srbija ne smatra neprijateljskim; članovi porodice prisilno nestalih osoba; žrtve čija se povreda ili pogibija dogodila izvan teritorije Srbije; žrtve čija se povreda ili pogibija dogodila izvan perioda formalno proglašenog ratnog stanja u Srbiji. Sudski mehanizam ostvarivanja prava na reparacije se u Srbiji ostvaruje u postupcima za naknadu štete. Uprkos odredbama Ustava RS, ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kao i odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje čine zakonski okvir za potraživanje naknade štete od Republike Srbije, problemi postoje dugi niz godina i ogledaju se u restriktivnom tumačenju odredbi zakona o zastarelosti, dugom trajanju postupka i u dosuđivanju izuzetno niskih iznosa obeštećenja, objašnjava Pavlović.

Od 2000. godine do danas, FHP je u postupcima za naknadu štete protiv države zastupao preko 1.000 žrtava ratnih zločina, torture, nezakonitog pritvora, prinudne mobilizacije i drugih kršenja ljudskih prava. Najveći uspeh FHP je ostvario u oko 120 postupaka za naknadu štete koje je pokrenuo u ime više od 700 prisilno mobilisanih izbeglica. U tim postupcima je utvrđena odgovornost Srbije i ti ljudi su dobili naknadu štete u iznosima u rasponu od 50.000 do 350.000 dinara.

– U Hrvatskoj je opseg prava dostupan civilnim žrtvama širi i obuhvata ličnu i porodičnu invalidninu, besplatne udžbenike za decu poginulih civilnih žrtava, ortopedski dodatak i sl. U Bosni i Hercegovini zakonom predviđene kompenzacije ne pripadaju svim kategorijama žrtava, a zajedničko svim zakonskim oblicima kompenzacije je to da se podvode pod socijalnu pomoć, koja je po pravilu uslovljena lošim imovinskim stanjem žrtve. Na Kosovu su prava civilnih žrtava rata i njihovih porodica uređena zajedno sa pravima drugih kategorija stanovništva. Opšta karakteristika je da se zakon ne sprovodi dosledno, primena je često proizvoljna usled neobaveštenosti i nedovoljne kompetentnosti službenika u državnoj i lokalnoj upravi, dok izostaje i psihosocijalna podrška žrtvama za kojom postoji značajna potreba, naglašava Mihailo Pavlović.

Erna Mačkić iz Balkanske istraživačke mreže Bosne i Hercegovine (BIRN BiH) ukazuje za Danas da kada je u pitanju BiH, vrlo je specifična situacija kada se radi o reparacijama.

– Postoji odluka Ustavnog suda BiH iz 2014. prema kojoj se tužbe koje su podnesene od žrtava, a protiv ili entiteta ili države smatraju zastarom. Ovom odlukom su žrtve dovedene u poziciju da ne mogu ostvariti pravo na reparaciju, a što je bilo izvjesno nekoliko godina ranije. Odlukom Ustavnog suda BiH iz 2004. definisano je da ratni zločini i kršenje međunarodnog humanitarnog prava ne zastarijevaju. Sukladno toj odluci nekoliko žrtava je u toku sudskog postupka dobilo presude i naplatilo nematerijalnu štetu. Specifična situacija je bila i prije 2014. jer su neki sudovi u Republici Srpskoj i tada proglašavali zastaru, pa su žrtve bile u situaciji da moraju plaćati sudske troškove a što ih je postavilo u jako lošu situaciju jer za iste nisu imali novac, objašnjava Mačkić.

Kako dodaje, ono što je učinjeno 2014. odlukom Ustavnog suda BiH da tužbe koje su podnesene iako je riječ o zastari, ipak žrtve ne moraju plaćati sudske troškove jer isti padaju na teret budžeta. Takođe, navodi naša sagovornica, naknada nematerijalne štete sada se rešava samo u toku krivičnih postupaka ili nakon što bude donesena pravosnažna presuda, „znači protiv pojedinca, jer nema tužbi protiv države ili entiteta“.

– Oštećeni u toku krivičnog postupka mogu da podnesu imovinsko pravni zahtjev i onda sud odlučuje da li će isti rješavati u toku postupka ili će ih uputiti na parnični postupak. Vrlo specifična situacija je bila kada je riječ o upućivanju na parnični postupak kada je riječ o zaštićenim svjedocima. Znači, u parničnom postupku treba se podnijeti tužba (oštećeni sa imenom i prezimenom podnosi tužbu protiv lica koje je bilo u krivičnom postupku) i treba da ima advokata koji će zastupati njegove interese. Budući da postoji jako puno svjedoka koji imaju zaštitu koju im je odredio sud, imaju šifru a ne ime i prezime, u toku parničnog postupka je došlo do toga da im se mora otkriti identitet. To je sada riješeno i mogu svjedoci koji su i pod zaštitom da podnesu tužbe u parničnom postupku, ističe Mačkić.

Ona podseća da je nekoliko slučajeva na Sudu BiH rešeno kada je u pitanju naknada u toku krivičnog postupka i to za žrtve ratnog seksualnog zlostavljanja, navodeći da je problem to što osam ili devet žrtava koje su dobile naknadu nematerijalne štete istu ne mogu da naplate od lica koja su pravosnažno osuđena, „te u konačnici, žrtve opet nisu u situaciji da dobiju konačno obeštećenje“.

– Prijedlog zakona o žrtvama torture na državnom nivou već je nekoliko puta vraćan i nije prošao parlamentarnu proceduru, a istim su obuhvaćene i reparacije. Pitanje reparacija u BiH nije riješeno iako je prošlo ovoliko godina od rata, zaključuje Erna Mačkić.

Broj korisnika u Srbiji 1.544?

„Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije iz marta 2016. broj korisnika prava iz Zakona o pravima civilnih invalida rata je 1.554. S druge strane, FHP je došao do podatka da su u periodu od 1. januara 1997. pa do 31. decembra 2016. opštinske i gradske uprave u Srbiji primile 423 zahteva za sticanje svojstva civilnog invalida rata i odgovarajućeg priznanja prava na ličnu invalidninu, od čega su usvojena 263 zahteva. Što se tiče sudskih postupaka za naknadu štete, takvi podaci ne postoje“, navodi Mihailo Pavlović.