Neefikasna unutrašnja kontrola

Mehanizam predviđa da u procesu utvrđivanja odgovornosti učestvuje i Narodna skupština kao poslednja instanca. Međutim, taj vid unutrašnje kontrole je potpuno neefikasan, kaže za Danas Velimir Petrović, projektni asistent Komiteta pravnika za ljudska prava, odgovarajući na pitanje Danasa da li mehanizam ranog uzbunjivanja do sada pokrenut s obzirom na to da nadležen institucije veoma kasne u ispunjavanju Akcionog plana za poglavlje 23.

U Akcionom planu za P23 koji je Srbija usvojila navode se mehanizmi nadzora i ranog uzbunjivanja. Kako piše, odgovornost za nadzor nad realizacijom aktivnosti iz Akcionog plana je podeljena i poverena Savetu za sprovođenje AP, šefu pregovaračkog tima za vođenje pregovora sa EU, pregovaračkoj grupi za P 23 na čelu sa njenim šefom, Koordinacionom telu za proces pristupanja i Savetu Koordinacionog tela. U slučaju da u realizaciji AP uoči zastoje, kašnjenje ili druge probleme, Savet može mimo redovnih izveštaja izdavati upozorenja koja prosleđuje svima koji dele odgovornost za AP. U slučaju da i nakon toga postoje kašnjenja ili problemi u realizaciji aktivnosti, šef pregovaračkog tima, predsednik pregovaračke grupe i Savet koordinacionog tela, o tome obaveštavaju Koordinaciono telo i Odbor za evropske integracije Narodne skupštine, koji u okviru svojih nadležnosti preduzimaju dalje mere prema subjektima koji rade na realizaciji Plana. Ukoliko ni uprkos svim navedenim merama nema napretka Koordinaciono telo i Narodna skupština mogu inicirati pokretanje postupaka za utvrđivanje odgovornosti prema nosiocima aktivnosti. Javnost, nije upoznata da se to dogodilo.

– Mehanizam ranog uzbunjivanja je oblik interne kontrole rada organa koji su nadležni za sprovođenje odeređenih mera ili celokupnog Akcionog plana za poglavlje 23. Problem svake unutrašnje kontrole jeste njena zavisnost, ili kako to sekretar Ministarstva pravde Čedomir Backović voli da kaže, „vrana vrani, oči ne vadi“. To u ovom konkretnom slučaju znači da bi izvršna vlast trebala da kontroliše samu sebe i da pokreće postupak za utvrđivanje „sopstvene odgovornosti“ – objašnjava Petrović.

Kako dodaje, ukoliko se razume pozicija parlamenta u modernim političkim sistemima, koji predstavlja produženu ruku izvršne vlasti, ili još više, kada se svede na primer Srbije, gde parlament predstavlja aklamativni mehanizam za usvajanje predloga predsedništva kao osnovnog izvora realne moći, onda se lako dolazi do zaključka da je ovakva vrsta kontrole potpuno neefikasna.

– Smatram da je od ovakvog unutrašnjeg oblika kontrole, mnogo važniji spoljni oblik kontrole u vidu Evropske komisije i Evropskog saveta. On podrazumeva tzv. klauzulu o uklanjanju neravnoteže u pregovore, koja otvara mogućnost zaustavljanja otvaranja ili zatvaranja poglavlja pregovora u slučaju znatnog zaostatka napretka u poglavljima 23 i 24. Faktičko stanje je takvo da Srbija na godišnjem nivou otvara jako mali broj pregovaračkih poglavlja. Evropska unija je odbijanjem da otvori određena poglavlja na prethodnim međuvladinim konferencijama slala jasnu političku poruku o nedovoljnm napredovanju Srbije u oblasti vladavine prava – kaže Petrović.

Na pitanje koliko je ispunjeno obaveza iz Akcionog plana, on odgovara da poslednji kvartalni statistički izveštaj koji izrađuje država, govori o tome da je samo 66 odsto aktivnosti realizovano.

– I tu odmah neće biti saglasnosti između ministarstva i civilnog društva, jer ukoliko se podaci posmatraju više kritički, onda vam postaje jasno da je i ovakav procenat isuviše optimističan. To na praktičnom planu znači da država određene mere, kao što su donošenje zakona, predstavlja kao ispunjene, iako njihovo puko usvajanje ne mora značiti da se oni sprovode i poštuju. Zbog toga je takve podatake potrebno dodatno problematizovati i postaviti pitanje o efikasnoj implementaciji ili praćenju tzv. ostvarenih rezultata (track record) – naglašava on.

Petrović pojašnjava da je praćenje ostvarenih rezultata mehanizam EU koji podrazumeva da se od države očekuje da pruži jasne dokaze da sistem funkcioniše.

– Evropska unija je uvođenjem ovog sistema želela da pošalje jasan znak da je ne zanimaju forme ili statistički prikazi već suštinska pitanja o tome da li sistem daje rezultate ili ne. Kada uporedite podatke nesprovođenja zadataka koje je država sama sebi postavila, od donošenja ustavnih promena do ključnih zakona i pogledate sve izveštaje o napretku u reformama od Godišnjeg izveštaja Evropske komisije do izveštaja Grupe država za borbu protiv korupcije, vidite da sistem ne funkcioniše – zaključuje Velimir Petrović.