Negativna strana lidera EU

Zvaničnik Evropske komisije Danac Derk Jan Epink nedavno je objavio knjigu „Život jednog evropskog mandarina“ u kojoj su mehanizmi te institucije i njeni lideri prikazani u ne baš pozitivnom svetlu. Nazvavši ih vojnicima u borbi za integraciju, Epink tvrdi da su najviši zvaničnici EK u stalnom ratu za vlast, kao i da postoje brojne razmirice između njih i njihovih komesara za koje postoji bojazan da će prekršiti zvaničnu poruku organizacije, poznatu i kao „Linija koju treba slediti“ (LTT).
Komesari koji pokažu da nisu spremni da se pokoravaju svim odlukama lidera predstavljaju noćnu moru za najviše zvaničnike, ističe se u knjizi. Kao primer za to autor navodi Danca Frica Bolkestejna koji je u više navrata pokazao neslaganje s pojedinim odlukama čelnika Evropske komisije i tako im postao trn u oku. U knjizi se opisuje kako je jednom prilikom Bolkestejn kritikovao danskog premijera, francuskog predsednika i predsednika Evropske komisije. Uz puno detalja dočarana je stalna borba između kabineta, čiji je glavni zadatak davanje političkih saveta komesarima, i opšte uprave koja iznosi predloge zakona. Omiljena smicalica opšte uprave je pisanje suviše komplikovanih i detaljnih predloga zakona, tako da komesari obično i ne znaju šta potpisuju.
Najveće ovlašćenje koje imaju visoki evropski zvaničnici, tvrdi autor knjige, jeste pretvaranje kontroverznih pitanja u takozvane A tačke na sastancima komesara. To podrazumeva da se predlozi pripremaju i raspravljaju pre nego što komesari dostave njihovu konačnu verziju svojim političkim gospodarima, a zatim se oni obično usvoje bez dalje debate.
U knjizi se tvrdi i da najveću moć najčešće demonstrira šef kabineta predsednika Evropske komisije i Epink tu osobu naziva „princeza“. Ali, on skreće pažnju i na ovlašćenja koja imaju naimenovane „eurokrate“ koji često koriste zakonske prečice kako bi izdejstvovali donošenje pojedinih pravnih propisa. Letnji period je najpogodniji za sastavljanje takvih predloga, s obzirom na to da je tada najmanja kontrola nad službenicima.
U radu Evropske komisije, ističe se u knjizi, važna je i uloga medija, naročito štampe. „Zvaničnici sa strahom gledaju na pojedine listove, budući da se u njoj uvek može pojaviti nešto neočekivano, ali je u isto vreme koriste kao argument za neprihvatanje predloga koji im nisu po volji“, navodi Epink. Takođe se ističe da je najcenjeniji časopis među tamošnjim zvaničnicima Fajnenšel tajms.
Veliku pažnju autor posvećuje i analizi zvaničnika Evropske komisije. Italijani su opisani kao „prepredeni pregovarači“, dok se za Nemce i Holanđane tvrdi da su često lakomisleni, a Francuzi se ponekad služe logikom koja nije u skladu s njihovim nacionalnim interesima.
Zvaničnicima Komisije Epink zamera i to što nemaju dovoljno sposobnosti predviđanja, kao ni političke pronicljivosti. Kao argument za takav stav navode se neuspeli izbori za ustav EU iz 2005. Politički analitičari ocenjuju da će ova knjiga izazvati veliku pažnju u Briselu.