Neizvesna cena jednostrane promene granica

U TASS restoranu okupili su se dopisnici svih slovenskih listova i agencija, njih negde petnaestak, na dogovorenoj večeri, na zakaz.

To je značilo da nedeljama ranije mora da se najavi dolazak grupe, kako bi se pripremilo sve što je potrebno od hrane, a piće je i tako moralo da se donese.

Moskva je bila turoban grad, prodavnice sasvim prazne, vladala je nestašica svega, osim ogromnih tegli punih krastavaca koji su se preslikano šepurili iz izloga prehrambenih radnji, pošto nije bilo ničega drugog što bi moglo da stoji u njima.

Bio je to vrhunac negativnih rezultata perestrojke koji je nagoveštavao dramatične događaje koji su sledili.

Restoran je bio veliki i gotovo prazan.

Pored jugoslovenskih novinara, tu je bilo samo još nekoliko Rusa za jednim stolom, a sve ostalo sablasno pusto.

Večera je trajala i završena u felinijevskoj atmosferi snažnih emocija, ali s jasnim razumevanjem da je to bila poslednja večera za istim stolom nekadašnje ujedinjene i posebne države čiji kraj je posle 73 godine postojanja ozvaničen odlukama skupština Slovenije i Hrvatske od 25. juna o proglašenju držane nezavisnosti.

Samo nekoliko dana ranije, Boris Jeljcin je sa sve kaubojskim šeširom na glavi, stigao u svoju prvu posetu Vašingtonu.

Iako je bio samo presednik Ruske federacije, insistirao je na protokolu za šefa države, a izjasnio se u korist rusko-američkih veza koje bi bile paralelne američko-sovjetskim odnosima o kojima je još uvek brinuo Gorbačov.

Upravo tada sovjetski vojnici napustili su Mađarsku.

Ono što se bude dalje događalo u Sovjetskom Savezu imaće snažnog odjeka u Jugoslaviji.

Američki državni sekretar Džejms Bejker boravio je u Beogradu 22. juna, kad je u Palati federacije imao 12 sastanaka za 10 sati, pokušavajući da stavi čvrsto do znanja da SAD neće priznati otcepljenje i da su za očuvanje jedinstvene Jugoslavije.

„To je bio deprimirajući dan i jedna od najvećih frustracija koje sam imao kao državni sekretar. Ne znam da sam ikad bio u situaciji u kojoj su moji sagovornici tako potpuno odbacili sopstveni interes i logiku. Ovi ljudi su srljali pravo u građanski rat, pa ipak izgleda da ništa nije moglo da promeni njihova mišljenja“, rekao je Bejker novinarima, koji su bili sa njim u avionu.

„Jugoslavija je u gorem stanju nego Bliski istok“, razočarano se ispovedao američki državni sekretar.

Godinama kasnije, pa i danas, spekuliše se da je Bejker dao odrešene ruke za intervenciju vojske koja je usledila u Sloveniji.

Poslednja prilika za intervenciju vojske i preuzimanje kontrole nad događajima bila je sednica Predsedništva SFRJ 12. marta 1991, kad je predsednik Predsedništva, Borisav Jović predložio da se uvede vanredno stanje.

Predlog nije prošao, jer je ishod bio 4:4.

Do ovakve strukture Predsedništva SFRJ stiglo se posle velike afere 1989. i uklanjanja već prihvaćene kandidature za dr Nenada Kecmanovića za člana Predsedništva SFRJ iz BiH i instaliranja Bogića Bogićevića.

Za razliku od Bogićevića, koji je glasao protiv odluke o uvođenju vanrednog stanja, Kecmanović je kasnije rekao da bi glasao za uvođenje vanrednog stanja. Zanimljivo je da je jednu od glavnih uloga u uklanjanju Kecmanovića igrao upravo Borisav Jović.

Ali, ne samo zbog glasanja, nego i zbog velikih demonstracija koje su u Beogradu održane 9. marta te godine, vojni vrh je shvatio da bi desetine hiljada demonstranata mogli da se nađu pred komandama i kasarnama u Srbiji, posebno u slučaju uklanjanja političkog rukovodstva Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

Iste sedmice, posle velikog potresa zbog demonstracija 9. marta, predsednici opština Srbije primorali su Miloševića da im se obrati na sastanku održanom 16. marta 1991. godine.

Tada je Milošević izneo suštinu politike Srbije koja se ticala buduće sudbine Jugoslavije, odnos Srbije prema granicama i najavio da će Srbija, pošto su se drugi naoružali, ako je potrebno, silom braniti svoje pravo na samoopredeljenje.

Milošević je rekao da bi konfederacija za srpski narod „bila nepodnošljiva“.

„Pa smo im rekli: Gospodo, primenom vaše konfederalne formule srpski narod bi u toj meri bio podeljen da bi taj problem onda bio nepodnošljiv, jer bi 3.000.000 Srba ostalo da živi izvan Srbije, a mi nismo nacija od 300 miliona da nam 3.000.000 čini marginalnu veličinu, već smo, iako najbrojniji u Jugoslaviji, mali narod, te prema tome deo toga naroda od 3.000.000 za nas nije marginalna veličina, niti ćemo na bilo koji način prihvatiti da on bude odveden u nekakve samostalne suverene države i da u tim samostalnim suverenim državama postane nacionalna manjina“.

Milošević je rekao da postoje dva puta izlaska iz jugoslovenske krize. „Jedan je miran, jedan je sila. Mi nudimo miran, a nemojte nam pretiti silom, jer mi smo sila“, što je pozdravljeno aplauzom.

Predsednik opštine Svetozarevo, Cvetković prebacio je je Miloševiću da ništa nije rekao koja je strategija za zaštitu srpskog naroda u Hrvatskoj, na šta je Milošević uzvratio da „ne možemo da saopštimo preko radija šta ćemo da učinimo“, dodajući, „ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo.

A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo“, posle čega je opet usledio aplauz.

Mada nije saopšteno preko radija, ovo je ubrzo objavljeno u Ninu, pa je tako poslato upozorenje ostalim stranama.

Za manje od deset dana, 25. marta 1991. u Karađorđevu su se susreli Milošević i Tuđman.

Sa tog sastanka izdato je saopštenje da su „razrešene istorijske nesuglasice dva naroda“, zbog čega je to mnogima poslužilo da ocene kako su Milošević i Tuđman dogovorili dalji tok događaja, pa i sam rat u Jugoslaviji.

Sovjetski premijer Valentin Pavlov došao je u 8. juna u Jugoslaviju da bi, navodno, naredne dve nedelje ostao na odmoru.

Pavlov je prvo predstavio svoju knjigu Privreda bez direktiva, koju je objavio do tada nepoznati izdavač Vox Forma. Čudno je bilo da je knjiga imala svega 38 stranica, a da je opet imala toliki publicitet.

Konferencija za štampu održana je u hotelu Interkontinetal i ostala je zabeležena po pitanju o boravku saveznog sekretara za narodnu odbranu, Veljka Kadijevića, istog dana u Moskvi.

Pavlov o tome nije ništa posebno rekao, ali je postalo jasno da je reč o tajnoj poseti o kojoj če kasnije da piše i govori Borisav Jović, jer kao predsednik Predsedništva SFRJ o njoj nije ništa znao. Bio je to još jedan pokušaj, nakon prethodnog martovskog, da se dobije sovjetska podrška za angažovanje vojske i izvođenje državnog udara.

Kadijević je stigao samo do maršala Jazova, ali ne i do Gorbačova, koji nije nipošto želeo da ohrabri takvu akciju u Jugoslaviji, jer bi automatski podstakao takvu akciju i protiv sebe.

Američki ambasador u Moskvi, Džek Metlok napisao je u memoarima da je u junu upozorio Gorbačova da se protiv njega priprema državni udar.

Ova poseta dobila je nekoliko godina kasnije drugačiji kontekst kad su se u ruskim medijima i literaturi pojavili navodi da je tokom leta 1991. na jahtama na Jadranu pripreman ruski, a možda i dvostruki državni udar u Moskvi i u Beogradu.

U prelomnom avgustovskom puču, do kojeg je došlo 18. avgusta 1991. Pavlov je bio jedan od osam članova Državnog komitetat za vanredno stanje.

Da je već u junu znao da se „nešto sprema“ moglo je da se nasluti u razgovoru koji smo vodili kada je Pavlov veoma burno reagovao na pominjanje „konzervativnih snaga“ u negativnom kontekstu.

Gorbačov i Kol razgovarali su 5. jula u Kijevu o jugoslovenskoj krizi i „pravu naroda na samoopredeljenje“.

Američki predsednik Buš posetio je Moskvu 30. jula 1991. Buš i Gorbačov dali su zajedničku izjavu o Jugoslaviji u kojoj su se protivili upotrebi sile.

Gorbačov je rekao da su „s dubokom zabrinutošću razgovarali o dramatičnom razvoju situacije u Jugoslaviji“.

Sovjetski šef države je dodao da su se izjasnili za izbegavanje primene sile i da poštuju dogovoreno primirje.

SAD i SSSR polaze od toga da „rešenje raznih problema treba da nađu jugoslovenski narodi na osnovu demokratskih principa, u procesu mirnih pregovora i konstruktivnog dijaloga“.

Obe zemlje tražile su da se poštuju fundamentalni principi utvrđeni Helsinškim završnim dokumentima i Pariskom poveljom za novu Evropu.

Gorbačov je bio taj koji je predložio da se posmatrači KEBS pošalju u Jugoslaviju.

Uopšte, sovjetska je strana mnogo polagala na KEBS kao buduću jedinstvenu organizaciju koja bi brinula o bezbednosti evropskog kontinenta, pa je Moskva bila nezadovoljna njegovim zaobilaženjem i ponašanjem zapada koji je preko EZ isforsirao rešenje na Brionima.

Dopisnik Tanjuga Mihailo Šaranović, na konferenciji za štampu postavio je Gorbačovu pitanje o suštini američko-sovjetske izjave o Jugoslaviji, a Bušu dopunsko: „Kada smo svojevremeno u Vašingtonu, dok ste još bili potpredsednik SAD, razgovarali o Jugoslaviji, govorili ste o posebnim odnosima Jugoslavije i SAD. Da li taj stav još važi i da li podržavate teritorijalni integritet Jugoslavije“?

Američki predsednik na ovo je odgovorio: „Ova naša zajednička izjava izraz je nepromenjenosti pozicija o kojoj ste govorili“. Ipak, tada su se „suočili s novim realnostima u razvoju jugoslovenske situacije“.

Te nove realnosti pojavile su se posle slovenačkog i hrvatskog proglašenja nezavisnosti 25. juna 1991. Vašington se priklonio ideji jedne, dve ili više Jugoslavija, pod uslovom da se zaustave sukobi i krvoproliće. Amerikanci su gledali SSSR istim očima i već ga zvali „Jugoslavijom s nuklearnim raketama“.

Razgovori Buša i Gorbačova bili su nastavak Londonskog susreta dve nedelje ranije, 17. jula koji je doneo mršave rezultate.

Jugoslovenski premijer Ante Marković bio je na poziv sovjetskog premijera Pavlova u Moskvi u isto vreme kada i američki predsednik Buš.

Prelomni događaj za odnos zapada prema jugoslovenskoj krizi, a na koji se ne obraća dovoljno pažnje, bio je neuspeli državni udar u Moskvi 18. avgusta 1991, nakon čega dolazi do raspada SSSR i stvaranja nezavisnih država. Ako to može da bude slučaj sa SSSR, zašto onda ne bi na isti način da se raspadne i Jugoslavija?

U SSSR unutrašnje granice jednostavno su proglašene za međudržavne, bez obzira što je 25 miliona Rusa ostalo van tih granica.

Tada je bilo jasno šta je Milošević mislio kad je nekoliko meseci ranije govorio o 3.000 000 miliona Srba kao o „marginalnoj veličini“ koji ne mogu prisilno da budu pretvoreni u nacionalnu manjinu.

Tada dolazi do ubrzanja i novog toka jugoslovenske krize.

Londonska konferencija održana je 26. avgusta 1991. i na njoj je inicirana Međunarodna konferencija o bivšoj Jugoslaviji, a predsedavajući konferencije, lord Piter Karington predložio je da se Jugoslavija reorganizuje u savez suverenih država, nešto što je već bilo urađeno u bivšem Sovjetskom Savezu.

Sledećeg dana, 27. avgusta, Savet ministara EEZ obrazovao je pravničku komisiju koje je trebalo da snabdeva Mirovnu konferenciju pravnim savetima.

Robert Badinter, tadašnji predsednik Ustavnog suda Francuske i nekadašnji advokat Avala filma, kome je direktor bio Ratko Dražević, bio je na njenom čelu.

„Kol je pre Genšera izjavio da će Nemačka priznati Hrvatsku, bez obzira na mišljenje komisije. Bilo je to 12. ili 13. decembra, a mi smo naša mišljenja objavili kasnije“, rekao je Badinter u razgovoru koji smo vodili u oktobru 1996.

Komisija je objavila svoja mišljenja 11. januara, a Nemačka je već odlučila da prizna Sloveniju i Hrvatsku. Još nije jasno ko je izgurao priznanje Hrvatske i Slovenije.

Tada se u Srbiji tvrdilo da je to bio Hans-Ditrih Genšer, dok u Hrvatskoj prednost daju Kolu.

Nemački političari koji su blisko sarađivali s Kolom, opet kažu, da je Kol imao razgovore u četiri oka s predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, za koje javnost ni danas ne zna, te Jugoslavija ne bi bila bombardovana 1999. da je Kol ostao kancelar.

U razgovoru koji sam vodio sa Genšerom, odbio je da je arhitekta raspada i razbijanja Jugoslavije.

„Međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske navelo je Slobodana Miloševića – zaključio je Genšer kad smo kasnije razgovarali – da obustavi rat protiv tih dveju država. Ali, priznanje je došlo nakon dogovora sa svim saveznicima. Zar to nije nešto?“

Oto fon Habsburg, sin poslednjeg austrijskog cara, najenergičnije i najaktivnije je tražio hrvatsko priznanje.

Habsburg je lično mnogo puta razgovarao s Tuđmanom i ubedio ga da prvo zatraži priznanje arapskih zemalja, preko Arapske lige.

Iste noći odleteo je u posetu marokanskom kralju Hasanu s kojim je razgovarao od 10 uveče do dva po ponoći, dok je za to vreme Jaser Arafat čekao četiri sata na sastanak.

Oto fon Habsburg je citirao misao književnika Erika fon Kihnelta da su „Slovenci zapravo Austrijanci koji govore slovenački, kao što su Austrijanci Nemci koji govore nemački“.

Priznanje je prihvaćeno posle Mastrihtskih pregovora 10. decembra 1991, kad je odlučeno da se formira Evropska unija i kad je prihvaćen britanski specijalni status, ali pod uslovom da Nemačka dobije priznanje Hrvatske i Slovenije.

Bivši šef hrvatske diplomatije, Mate Granić tvrdio je da je Kol u noći između 16. i 17. decembra 1991. primorao London i Pariz da prihvate nezavisnost Hrvatske.

Kad je britanski ministar spoljnih poslova Daglas Herd konačno promenio mišljenje 17. decembra, na sednici nemačke vlade 19. decembra, poslednjoj u toj godini, Nemačka je priznala Hrvatsku.

U svakom slučaju, Nemačka je spolja proglasila kraj postojanja SFRJ i promenila njene granice.

Tri decenije posle, cena tog presedana još uvek nije utvrđena, ali je jasno da će biti teško zaustaviti i dalje kontrolisati namere za promenama evropskih granica.

O tome svedoči i nedavni slovenački memorandum koji je imao ambiciju da okonča raspad Jugoslavije i da još jednom pitanje granica stavi u centar balkanske politike.

U tom smislu, jasno je, da rat koji je počeo 1991. još uvek traje i da će verovatno stići do pola veka o kojem je govorio ruski sagovornik s početka ovog teksta.