Neizvestan reizbor Nikole Sarkozija

Budući da su se istraživanja sprovedena pred prethodnu izbornu trku za predsednika pokazala tačnim, gotovo da je izvesno da će u drugom krugu, koji će biti održan 29. aprila, koplja ukrstiti Oland i Sarkozi, iz kojeg će, kako su ukazala ista ispitivanja, kao ubedljivi pobednik izaći kandidat PS sa 59 odsto osvojenih glasova.

Još nepovoljnije po sadašnjeg predsednika jeste to što se odnos snaga nije promenio ni kada je on i zvanično započeo kampanju. Pored toga, veliki porast nezaposlenosti (preko 10 odsto), naročito mladih koji traže prvo zaposlenje (preko 22 odsto), ukazuju na sumornu perspektivu za Sarkozija. Međutim, vladajuća stranka UMP ističe da Sarkozi nije nalik nijednom prethodnom predsedniku, te se na njega ne mogu primeniti stara „pravila“.

Mladi Sarkozi je po punoletstvu, 1974, ušao u politiku i odmah se istakao neverovatnom energijom. Sa 26 godina imenovan je za predsednika Komiteta mladih koji su podržali prvo učešće Žaka Širaka na predsedničkim izborima 1981., kada je izabran Miteran.

Tri godine kasnije Sarkozi je zadužen da kandiduje Šarla Pasku, čoveka koji ga je primetio među mladima i uveo u rukovodstvo stranke, za predsednika opštine Neji-na-Seni. Tada mladi Sarkozi pokazuje da je naučio pravilo da u politici nema prijateljstva, trajnih savezništva, ispunjavanja obećanja, i da treba isključivo voditi računa o ličnim interesima i cilju. Stoga ne treba da čudi što se Sarkozi umesto Šarla Paske sam kandidovao za prvog čoveka Neji-na-Seni! Budući da je odneo pobedu, sa 28 godina postaje najmlađi predsednik opštine u zemlji, čime mu je otvoren put ka uspehu. Kada desnica dobija parlamentarne izbore 1993, postaje ministar za budžet.

Dve godine kasnije, tokom kampanje za izbor šefa države napušta mesto portparola Žaka Širaka da bi postao porparol Širakovog protivkandidata Eduara Baladira, koji je, prema nekim anketama, imao bolje izglede za izborni trijumf. Međutim, kada pobedu ipak odnosi Širak, Sarkozi pada u nemilost, povlači se iz političkog života i počinje da se bavi advokaturom.

Političkim vodama ponovo je zaplovio 2002, podržavajući drugu kandidaturu Žak Širaka. Nakon pobede UMP i Širaka preuzima kormilo Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi dve godine kasnije stupio na čelo Ministarstva ekonomije, finansija i industrije. Krajem 2004. imenovan je za lidera stranke UMP. Naredne godine se vraća na poziciju ministra unutrašnjih poslova i stavlja akcenat na borbu protiv terorizma, pooštrava zakone o imigraciji, zalaže se za „izabranu“ umesto „nametnutu“ imigraciju, zahteva proterivanje nelegalnih imigranata.

Uprkos tihom otporu Širaka i otvorenom protivljenju predsednika Vlade Dominik d’Vilpena za predsednika Francuske se kandiduje i 2007. i postiže izborni trijumf. Odmah nakon stupanja na predsedničku funkciju, na međunarodnom planu približava zemlju SAD i vraća Francusku u komandne strukture NATO. Mada se tokom izborne kampanje zalagao da se smanji broj francuskih vojnika u Avganistanu, nakon što je preuzeo predsedničku palicu, šalje dodatne trupe u tu zemlju. Danas, na kraju mandata, u predizbornoj kampanji obećava da će do kraja godine povući hiljadu vojnika, a do kraja 2014. i ostale. Opozicija mu ne veruje, podsećajući ga na prethodno neispunjena obećanja.

Iako u kampanji ističe da će ograničiti plate direktorima javnih i privatnih preduzeća i banaka, ne uživa veliko poverenje, budući da je nakon pobede 2007. uveo poreske olakšice za najbogatije, dok je zaposlene pozivao da „rade više da bi zaradili više“ što se pretvorilo u „radite više da bi zaradili manje“.