Želela sam da na obeležavanju 20-godišnjice od genocida u Srebrenici svi budu isti – od Klintona, pa nadalje. Naravno, videla sam Vučića. Prvo se sa mnom pozdravio. Rekla sam mu da je dobro došao. Dragi bog zna da li je on tada došao sa dobrim namerama. Rekla sam mu da imamo bijeli cvet, simbol genocida u Srebrenici. Dala sam mu cvijet, Hatidža mu ga je zakačila. Taj dan sam želela da bude naš gost. I da su došli Karadžić i Mladić i da su se poklonili žrtvama, bili bi naši gosti, a već od 12. jula smo imale drugi stav – kaže u razgovoru za Danas Munira Subašić, predsednica Udruženja „Majke enklave Srebrenica i žepa“, čiji je sin Nermin ubijen 1995. u Kravicama.
Komentarišući Vučićevu posetu memorijalnom centru u Potočarima, naša sagovornica ističe: „Znaš šta, licemerje. Ne može Vučić govoriti da za jednog Srbina treba ubiti sto Muslimana. Neka mu Alah vrati i plati za miješanje u Bosnu i Hercegovinu“.
A šta mislite o napadu na njega?
– Mislim da je insceniran. To nisu uradile žrtve. Da li su bili plaćenici iz Srbije, Bosne, Republike Srpske, Sandžaka, ne znam. Bila sam u njegovoj pratnji, podvici su više bili ekavski, nego ijekavski.
Tužilaštvo u Srbiji je prošle sedmice podiglo optužnicu za zločin u Kravicama gde je ubijen i vaš sin Nermin. Šta za vas to predstavlja?
– Optužnica za Kravice ne samo da je politička, već je i bezobrazna od strane Tužilaštva i sudstva u Srbiji. Ti zločinci su pobegli u Srbiju, tu našli sklonište. Mnogi, koji su silovali našu decu po Srebrenici, odvodili ih i ubijali, kažu da su otišli u Srbiju majku. Evo, Milisav Gavrić, koji je oteo mog sina u Potočarima je negde u Srbiji. Čula sam da ima svoju pilanu. Ali, ipak mislim da njegov život nije lak. Valja se nositi sa tim koliko je naše dece odveo u smrt.
U jednoj izjavi ste mi rekli da više nikada nećete svedočiti u Srbiji. To je bilo nedavno, kada je podignuta optužnica protiv Orića. Da li se nešto promenilo?
– Jesam rekla, bilja sam ljuta. Mi sa sudom u Srbiji imamo jako loše iskustvo zbog suđenja „Škorpionima“. Majke su dolazile, svedočile, i nadale se u pravdu i ljudskost, a otišle su ponižene. Ipak, biću svedok za Kravice. Već su me pitali iz Tužilaštva. Biću, jer je moj sin ubijen u Kravici. I ne samo što je izvršen genocid nad njim živim, već je izvršen i genocid nad njegovim kostima.
Pronađene su dve kosti vašeg sina?
– Da. Kao majka, dobila sam dvije male kosti. Jedna je nađena u Potočarima, tamo gde se gradila, kako je zovem, inat crkva, crkvu koju su digli tamo gde nema Srba. Jeste da svakom Srbinu treba po jedna crkva tamo kod nas, jer se moraju moliti bogu zbog onoga šta su počinili. Ali, praviti crkvu iznad sad već 6.500 nišana, gde nema nijednog Srbina? Možda vremenom da kažu da su tu ubijeni Srbi. U Srebrenici smo sačuvali dve crkve. Jedna je postala manastir i često kažem da je to moj manastir – ja sam je čuvala dok sam gladovala, dok su nas ubijali, dok su nas migovi iz Srbije gađali.
A drugu kost?
– Drugu kost sam pronašla 25 kilometara dalje. Uništavali su i kosti naše dece. Zamislite kada jednoj majci kažu našli smo vam sina, a pokažu vam dvije male kosti. Kolika je to patnja, bol! Kažu ljudi oprosti, ja kažem da nikad neću.
Kakvu onda očekujete presudu za Kravice?
– Biće to politička presuda. Ali ja ću doći da svedočim.
Idete li i dalje u Haški tribunal?
– Idemo, idemo.
Koliko često?
– Pa, pratimo sve. I kad se iznose dokazi, i kad svedoče svedoci, kad su presude…
Kakav je osećaj kad vidite Mladića?
– Često puta pomislim, bože kako li on živi, kako to nosi sa sobom?
Mislite da oni koji su optuženi za genocid imaju svest?
– Nemaju, ali su ipak ljudska bića, ponekad se u njima probudi nešto. Ali, mi i posle 20 godina nismo dobili iskreno pokajanje. Pokaju se samo da bi dobili manje kazne, kao Biljana Plavšić. Kad je izašla iz zatvora rekla je da bi sve isto uradila.
Šta će biti sa Mladićem i Karadžićem?
– Moraju da dobiju doživotnu kaznu. Da imaju hiljade života i da im sve oduzmu, pravda ne bi bila zadovoljena. Pored svega što sam preživela – hapšenja, gubitka sina i muža, mojih najmilijih dvadeset dvoje, ja ipak imam ponos. Lakše je meni živeti sa bolom i tugom nego njima zbog onoga što su učinili.
Optužnica protiv Orića politička
Tužilaštvo za ratne zločine BiH podiglo je nedavno optužnicu protiv Nasera Orića. Šta mislite o tome?
– Optužnica je politička, jer je on već bio u Hagu. Ako su imale dokaze, te porodice su trebale tada da se jave. Nema smisla da se čovek ganja i proganja godinama.
ladi iz Srbije da posete Potočare
Ima li nade za pomirenje na ovim prostorima?
– Meni je žao mladih, ali se pitam kako da dođe do pomirenja. Mi majke ne možemo zaboraviti i oprostiti. Na prostoru bivše Jugoslavije je potrebno poverenje među ljudima. Dokle god se ne izgradi poverenje neće biti pomirenja. Dokle god oni koji su činili genocid i zločine budu junaci u svojim nacijama, neće biti pomirenja. Pozvala bih mlade iz Srbije da dođu u Potočare, da posete memorijalni centar i da sami ocene da li će i dalje biti na strani nepravde ili na strani pravde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
