Nekome se ne sviđa Neko kao ja

 Posle nastupa, onako još mokar, upoznam između ostalih i neke ljubazne ljude iz Crvenog krsta Vojvodine. Posle kraćeg razgovora na njihov predlog dogovorimo da na istom mestu napravimo humanitarni koncert namenjen deci izbeglicama. Moj deo posla bio je da animiram što više bendova i da medijski promovišem i najavim ovu manifestaciju. Sa kolegama nije bilo problema, svi su odmah potvrdili svoje učešće, ali mediji nisu bili preterano zainteresovani, tada još nisam razumeo zašto. Sećam se, te godine svaku svirku bih završavao prepevom “Give peace a chance” J. Lennona. Napisao sam ga i izgovorio prvi put na terazijskoj česmi studentima na protestu 10. marta. Poruka je naravno bila upućena skotovima i glasila je: “Prekinite sa ovim sranjem odmah!”. Naš humanitarni koncert je održan na Štrandu, samo desetak dana posle mog solističkog, iako potpuno ignorisan od medija privukao je veliki broj ljudi. Pored mog benda uz nastup Yu grupe, Kerbera, Van goga, U škripcu, Dejana Cukića prodato je preko 5.000 ulaznica i tako praktično bez medijske podrške prikupljena su značajna materijalna sredstva. Rano zorom, pri povratku u Beograd na ulazu u moju ulicu vozač, inače ortak iz kraja, primetio je “odbor za doček”. Ispred kapije moje kuće, zavaljeni u vojnim kampanjolama čekali su me, njih nekoliko u uniformama. Samo je dodao gas i iskusno produžio dalje. Kasnije, tog dana shvatio sam da se u životu ništa ne događa slučajno. Saznao sam da je neko bio ozbiljno nariban zbog mog angažmana u N. Sadu i zbog nekih prethodnih antiratnih akcija u kojima sam učestvovao. Sačekuša mi je sledovala kao nagrada. Godine 1991. pesma “Voli me” se mesecima nije skidala sa vrha svih top-lista one stare zemlje. Godinama pre toga sa Čorbom sam svirao stotine koncerata špartajući istu uzduž i popreko. Ponekad smo se zezali da sviramo u mestima kojih nema ni na vojnim mapama. Gotovo da se ne sećam nijednog ružnog trenutka tokom sveg tog uzbudljivog vremena. Ja tu geografiju nisam učio iz udžbenika i nije bilo šanse da se u te iste gradove vratim u uniformi.

***

U London sam poneo sve ono što me je istog trenutka svrstalo u marginalca. Dolazim iz zemlje zahvaćene užasom, engleski mi je kriminalan, imam malo para i biografiju u koju niko ne veruje. Za dvanaest godina nagledao sam se koncerata, nameštenih brakova, suza, rođenja, odlazaka u zatvor, odlazaka sa ovog sveta, vesti iz domovine i ostalih drama svih žanrova. Kada sam posle nekog vremena počeo da odlazim na audicije, shvatio sam da imam ozbiljan problem. Na sviračkom delu bih prolazio odlično, ali kada bi došli do razgovara, uglavnom sam davao pogrešne odgovore. Na to mi je ukazao čuveni John Mc Coy (Ian Gillan band), inače, producent nekoliko Čorbinih albuma. Prvo se slatko nasmejao, a onda mi objasnio zašto moja srceparajuća priča odbija potencijalne poslodavce. Self marketing, ta nakazna forma srozavanja ljudske duše, na zapadu je već bila ustaljeni način prodavanja ulepšane slike o sebi.

***

Nisam prestao da prezirem samohvalisanje, ali sam lekciju naučio i počeo da sviram englesku klupsku scenu. U međuvremenu, sa desetak godina zakašnjenja, self marketing je i u Srbiji postao nezaobilazno oružje za probijanje kroz blato, pa otud toliko budalaština i budaletina svuda oko nas.

***

U dijaspori, prirodna je pojava da se tu i tamo vidiš sa zemljakom, da sa nekim “svojim” popiješ piće, razmeniš misao ili bar oćutite zajedno. Zbog malog broja ljudi skupljenih s konca i konopca u takvom okruženju često se prave nesvakidašnji kontakti, a ponekad i komične situacije. Subotom prepodne znao sam da odem do naše crkve i da u kafani pored nje pojedem gibanicu. Mesto je u neposrednoj blizini Portobello marketa, moje u to vreme nezaobilazne destinacije. I tako jedne subote, dok konobarica u borosanama iznosi gibaju i pivo, sedimo svako za svojim stolom, jedan univerzitetski profesor, jedan hotelijer, jedan taksista, jedan lopov i ja. Uglavnom ćutimo i pratimo preko satelita najnovije vesti iz domovine. U kafanu se ne može ući neopaženo, posebno ako je u pitanju britansko-skandinavski vladika sa pratnjom. Čim je ušao, vladika je potražio vlasnika kafane i zamolio ga da okrene nadležnu službu, jer su tu, izlazeći iz automobila, uspeli da isti zaključaju tako što im je ključ ostao u autu. Vlasnik kafane, mislim da se zvao Gojko, nije izgovorio ni reč, samo je preko vladikinog ramena konspirativno pogledao u jednog od nas. Baletu je trebalo ne više od desetak sekundi da bez oštećenja otvori vrata automobila, neutrališe alarm i uzme ključ. Vladika je mogao da odahne, a Baletu se zahvalio rečima: Hvala ti sinko, bog te blagoslovio, imaš zlatne ruke.

***

Kada sam stigao u London te ’91, imao sam dvadeset devet godina i pristojnu kilometražu iza sebe. Bio sam na nepoznatoj raskrsnici bez semafora, a nisam imao ni približno jasnu ideju kuda idem i šta ustvari radim tu. Sve to sam kasnije sublimirao kroz reči i muziku na mom četvrtom albumu “ID”. To je moja ispovest a u neku ruku i svedočanstvo tog vremena. U Londonu sam se prvi put okrenuo i pogledao iza sebe. Usled samoće i praznog hoda, prvi put sam imao vremena da razmislim šta se u stvari dogodilo, gde sam krenuo i ima li smisla u svemu što mi se dešava. Konačno, koliko se ja u svemu tome zapravo pitam… Pre toga valjda i nije bilo vremena za tu vrstu preispitivanja. Živelo se više nego intezivno a bio sam i mlad, i naivan. Mlad više nisam.

***

Detinjstvo sam proveo u Banatskom Karlovcu, gde sam išao u školu do svoje dvanaeste godine. U stanu smo imali polukoncertni klavir za koji sam verovao da je tu rođen jer nisam razumeo kako je toliki dospeo u sobu. Omiljena zabava bila je da čim zasvira čuveni banatski vetar, sednem za klavir i nađem tonalitet u kome duva. Prvu gitaru dobio sam na poklon za deseti rođendan. Kupljena je u Temišvaru gde se odlazilo zbog blizine i jeftinoće. U Beograd sam išao često, jer je tu na Crvenom krstu živela moja baba. U istoj kući rodila se moja majka a danas u njoj živim sa svojom porodicom. Naše prve komšije bili su tkači i imali su tu čudesnu mašinu baš uz zid sobe u kojoj sam spavao. To tika, taka je bilo najlepše uspavljivanje a sad mi se čini da je to moj prvi makar i nesvesni susret sa ritmom.

***

U podrumu zgrade u kojoj smo živeli u Karlovcu nastali su prvi pozorišni koraci moje sestre Marine. Ćebe preko vodovodne cevi kao zavesa, pohabani nameštaj kao scenografija i ja, uglavnom kao statista sa zadatkom. Ostalih detalja se ne sećam, ali zato na moju Marinu mislim svakog dana, skoro već tri godine. Posle svih priznanja i nagrada koje je dobila u “onoj velikoj zemlji”, otišla je u Evropu i tamo ostvarila intenzivnu dvadesetogodišnju uspešnu karijeru. Naravno da je ubrzo po odlasku zaboravljena, to je u Srbiji omiljena disciplina. Ko je tu tu je, ko nije, njega nema.

***

Moj dolazak u Beograd, osim nastavka školovanja u regularnoj i muzičkoj školi, obeležio je odlazak na mali Kalemegdan i opako zaljubljivanje u basket. Tog leta ‘75. počeo sam da treniram sa pionirima Zvezde. U sledeće četiri godine prošao sam sve juniorske selekcije uključujući i dve odigrane utakmice za prvi tim, doduše prijateljske. Ta drugarstva napravljena na malom Kalemegdanu su večna i dragocena. Danas kad se sretnemo, posle par rečenica osećaj je kao da smo još juče imali poslednji trening. I naravno, posle treninga viršle ša senfom i jogurt sa crvenog kioska PKB-a, nezaboravnog simbola mnogih generacija. Detalj koji ću uvek pamtiti je državno prvenstvo za kadete '77. godine, održano u Hali sportova na Novom Beogradu. U polufinalu igrali smo sa Industromontažom iz Zagreba i čuvao sam kasnije proslavljenog reprezentativca Jugoslavije Zorana Čuturu. Ubacio mi je “samo” 23 poena, a ja njemu 14. Bio sam baš ponosan na ovu statistiku jer on je već tada igrao za seniore a na ovom prvenstvu ubacivao je u proseku 40-50 poena. Verovatno ga je malo zbunilo dovikivanje sa naše klupe, a ja i danas negde čuvam mali novinski izveštaj Sporta sa te utakmice: “Čutura zaustavio Čuturu”. Za neupućene, košarka je u to vreme bila amaterski sport i igrali su je ekskluzivno akademski obrazovani šmekeri.

***

Sa muzikom nisam nikad prekidao, sviruckao sam nešto po kući i u vreme dok sam trenirao. Ipak, sa šesnaest godina rešio sam da muzici poklonim sve slobodno vreme. Pokušavali su ovi moji sa Krsta iz Radničkog da me vrbuju, ali moja odluka je bila konačna. Zvezda će zauvek ostati moj prvi i jedini klub. Te ’77 upisao sam Petu beogradsku i kada bih sad krenuo da nabrajam ko je sve pohađao tu gimnaziju, verovatno bih spomenuo polovinu ključnih aktera ovdašnje rok scene. Muzika je jednostavno bila naša generacijska religija. Bez mobilnih telefona i zbog mesta na kojima smo se okupljali, mi smo se svi poznavali. Nije bilo šanse da se pojavi neki talentovani gitaros a da svi ubrzo ne čuju za njega. U tom uzrastu svirali smo tada popularne gitarijade i bila je stvarno ljuta konkurencija. Starije profesionalce iz grupa poput Pop mašine, Yu grupe, Buldožera, Tajma doživljavali smo kao bogove i svako od nas je sanjao da jednog dana uspe kao neko od njih. Postoje ofucane priče kolega da su prosvirali samo da bi imali bolji prolaz kod devojaka. Nisam imao ništa protiv devojaka, naprotiv, ali ja nisam uzeo gitaru u ruke da bih nešto dobio. Ja sam je uzimao isto kao što je i danas uzimam, da bih je uzeo. To je početak i kraj. Danas se prečicama trči ka cilju, preskaču se sve prepreke, sam proces je nebitan jer se broji samo “stižanje na cilj”. Nažalost, takve pobede su Pirove i zato u muzici ima toliko prolaznika i toliko ničega. Danas su u pop kulturi baš kao i u kulturi generalno zastupljeni i ohrabreni instant proizvodi jer se sa njima najlakše postiže instant zaborav.

***

Pokušavam da u ovoj priči izbegnem hronološko nabrajanje biografskih detalja jer sve to već odavno postoji po raznim internet sajtovima. Ono čega tamo nema su emocije. Zbog tih i takvih emocija dešavale su se pesme, od kojih su neke preživele sve do danas. Vreme im ništa ne može, naprotiv. Eto, zbog toga ovakav profesionalni život i ima smisla, a ja sam mnogo, mnogo zahvalan na sreći što sam ceo život samo svirao i što to radim i danas. Za dušu i za hleb. Ideja da se u životu izbegne kalup, da se ne ide u kancelariju, da se nema radno vreme, da se ne ustaje u cik zore, da se ne provodi polovina dana ili života sa ljudima sa kojima to inače ne bi… to je bila ideja! Zbog toga je vredelo pokušati. Neki drugovi su iskoračili iz ove priče i prodali je u bescenje. Tako su sabrali. Žao mi je, ali ne njih nego ove dece, puno dece koja će trajno ostati uskraćena za drugačiji i plemenitiji izbor. Život danas jeste teško savladati iskrenošću, poštenjem i ponosom, ali vredi verovati.

***

Za dvanaest godina u Londonu nije bilo dana bez Beograda u mislima ili u snovima. Kada sam se 2004. konačno vratio, bilo je to u neku ruku ponovno upoznavanje sa “mojim” gradom. Trebalo je dosta vremena da mnoge stvari arhiviram i sklonim na neko bezbedno mesto i nastavim dalje. Srećom, u glavi se događaju i pesme, a u njih možeš da staviš sve što ti je srcu drago:

Da, nije kao pre, pamtim srećnije vreme davno iza nas,

al’ kad sam bio mali, stariji su isto znali kao da čujem njihov glas.

Ne, ja ne umem, mnogo toga da razumem to više nije onaj grad,

onda se setim kad bi kao nekad da poletim ni ja više nisam mlad

***

Pri kraju sam prisećanja i mudrovanja. Nedavno sam drugim povodom prizvao sećanja na mnoge godine, ljude i događaje preslušavajući sve svoje pesme. Moj novi album “Neko kao ja” uveliko je u pripremi i biće objavljen ove jeseni. Na njemu će se osim naslovne i još jedne nove numere naći izbor pesama sa svih do sada objavljenih albuma. Spot za numeru “Neko kao ja” može da se čuje i vidi samo na Jutjubu jer ga televizijske i radio-stanice ne emituju. Takođe, dao sam po njenom objavljivanju tri-četiri intervjua za dnevne novine, ali niko ih, na žalost, nije pročitao, jer nisu dobili dozvolu za štampu. Toliko od mene za Danas, a sve što sam zaboravio, neki drugi put.

O Sagovorniku

Nikola Čuturilo Čutura rođen je u Banatskom Karlovcu 1962. Svirao je u grupama Kredit, Paviljon, Bicikl, Siluete, Zamba, Električni Orgazam, Riblja Čorba i solo. Kao autor, osim na sopstvenim Albumima, potpisao je i brojne numere na izdanjima Riblje čorbe, Yu grupe, Kerbera, Bilje Krstić, Zdravka Čolića, Ognjana Radivojevića … Komponovao je za TV serije “Fazoni i fore”, “Štimofonija”, “Sva ta ravnica”, “Evropa, bre”… Pisao je muziku za pozorišne predstave “Najbolji Norin dan”, u režiji Paola Madjelija, “Bunar” u režiji Egona Savina, “Ukroćenu goropad” i “Baš čelik” u režiji Milana Karadžiča. Izdao je solo albume: 9 lakih komada (1988), Raskrsće (1989), Rekom ljubavi (1991), I.D. (1998), Nemir (2006), Tu i sad (2012)… Uskoro mu izlazi album Neko kao ja. Čutura je odsvirao preko hiljadu koncerata u zemlji i inostranstvu…