Nema „drugorazrednih“ birača

Videli smo da je takvo očekivanje utopija kroz brojne primere žena u vladajućoj garnituri (i to ne samo aktuelnoj). Isto tako, nismo se mnogo odmakli od onoga što se mislilo tokom borbe za pravo glasa s kraja 19. i početka 20. veka – da će oni sa manje ili bez ikakve društvene moći morati u politici da budu „bezgrešni“ kako bi opravdali „pravo na glas“.

Recimo, nakon nedavno održanih izbora u Srbiji, u delugrađanskog društva preovladao je utisak da je „politički neprosvećeno stanovništvo štetno po demokratiju“. Oni koji ne glasaju za vladajuće partije, na društvenim mrežama agilno su delili snimke na kojima se vidi kako neke siromašne osobe, izopštene iz sistema, jeftino prodaju svoje glasove.

Na mnogim od tih snimaka glavni akteri su ljudi iz romske zajednice, najčešće žene, sa kojima je uvek lako izrugivati se i lepiti im etikete. Naravno, snimani su i oni iz većinske populacije, ali je suština da su siromašni i obespravljeni svoj glas prodavali ogoljeno i bez mogućnosti da to prikriju, dok su drugi radili isto, na manje vidljiv ili direktan način.

Polarizacija u društvu kojoj svedočimo najviše koristi onima koji ne mare za demokratiju, ali tome doprinosi i narativ druge strane – „da se vlast neće smeniti dok politički neprosvećeni imaju mogućnost da nekome prodaju svoj glas“. Popularna parola pred izbore „sakrij babi ličnu kartu“ pokazuje tri stvari: prvo – da je prisutna generalizacija birača po svim osnovama, drugo – da generalizacije omogućuju lakše manipulisanje, a treća – da postoje „drugorazredni politički akteri“ i da to prihvatamo kaonormalno stanje. Zato i vidimo nesklonost političkih stranaka, bilo onih na vlasti ili u opoziciji, i iz bilo kog političkog spektra, da se iskreno i bez manipulacije obrate onim društvenim grupama koje nemaju drugu moć osim svog glasa.

Otuda fokus naše pažnje danas ne bi trebalo da bude na onima koji svoje glasove „daju bez promišljanja“, nego na onima koji bi trebalo da grade politički ambijent u kome zloupotreba prava glasa neće biti ni korisna, ni moguća. Zato sada, kada očekujemo konačno formiranje novih saziva predstavničkih tela na republičkom i lokalnom nivou, ne treba više da se bavimo pitanjem „koliko je mandata osvojila opozicija“ nego suštinom njenog budućeg delovanja i njenim kapacitetima da se obrati i onima koji po pravilu ne glasaju za nju.

Činjenica je da bezgrešnih nema, jer je sistem zasnovan na slabostima koje dozvoljavaju da se glasovi slabijih ne čuju, a njihove potrebe ne vide. Zato rešenje nije i ne treba da bude u upiranju prsta i podsmehu onima koji su tretirani kao inferiorni, drugorazredni i čiji su interesi „manje važni“, nego u njihovom uključivanju i upornom prosvećivanju. Ako učinimo taj važan korak moći ćemo da kažemo: „Da, u Srbiji postoji napredak“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“