Nema instruktora, Astor jedini pas vodič

Preduslov za korišćenje pomoći životinje jeste da slepi ili slabovidi savladaju samostalno kretanje sa belim štapom, ali i da budu u mogućnosti da brinu o psu i njegovim svakodnevnim potrebama. Još jedna prepreka sa kojom se suočavaju potencijalni vlasnici pasa vodiča jeste to što Republika Srbija za sada nema nijednog licenciranog instruktora koji može sa radi sa psima.

Zakonom se uređuje pravo osoba sa invaliditetom na kretanje uz pomoć psa vodiča u javnom prevozu, objektima i površinama u javnoj upotrebi i radnom prostoru. Vesna Nestorović Coka, predsednica Saveza udruženja za samostalno kretanje i obuku pasa za osobe sa invaliditetom Srbije „Beli štap“, ističe za Danas da slepa i slabovida lica moraju da se aktiviraju, da nauče da se orijentišu u prostoru i samostalno kreću.

– Da biste mogli da razmišljate o psu vodiču, morate biti veoma samostalni, završite program ASŽ (aktivnosti svakodnevnog života), objašnjava Nestorović i dodaje da su obuka rada na računarima i obuka kuvanja, uz samostalno kretanje, tri osnovne stvari koje svaki čovek mora da zna. Naša sagovornica ističe da je „Beli štap“ 2011. godine iz Bugarske doneo licence i da su do 2013. krenuli kampanju za kupovinu prvog psa vodiča i školovanje instruktora pasa za osobu sa invaliditetom, „s obzirom na to da Republika Srbija nije imala instruktore za obuku za samostalno kretanje, kao što sada nema instruktore koji rade sa psima i koji ih obučavaju“.

– Kroz kampanju u kojoj su prikupljena sredstva u Hrvatskoj je kupljen prvi pas i obučavan u partnerstvu našeg saveza i organizacije iz Slovenije, koja ima Centar za obuku pasa vodiča SLO – Canis. Oni se bave radom sa psima, a mi životom i radom slepe i slabovide osobe. Sa njima smo zajedno ušli u projekat i kupili psa Astora, ukazuje Nestorović i navodi da je njihov Savez 2015. godine ušao u Evropsku organizaciju pasa vodiča. Kupovinom psa počeli su i drugi deo kampanje za školovanje instruktora pasa za osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji.

– Bavim se aikidom i pas Astor je stalno uz mene. Na planini ga pustim na dugi povodac, i tek kada odemo duboko u šumu, a da nije rizik, pustim ga sa njega. LJubav je čudo, krene tako da vas kupuje jutarnjim dolaskom do kreveta i stavljanjem njuške u moju šaku. Legne pored kreveta i hoće da znam da je tu, priča nam Nestorović. Ona ističe da je problem kod određenih slepih i slabovidih osoba to što nisu dovoljno mobilni i ne mogu da se kvalifikuju za dobijanje psa.

– Pojedini slepi koji nisu mrdnuli dalje od svoje fotelje idu samostalno samo u svom stanu. Invalidnost nije prepreka niti barijera bilo kojoj osobi te i slepoj da se aktivira, da se uključi u sve sfere društvenog života, smatra Danasova sagovornica i naglašava da ima apsolutno poverenje u svog psa Astora. „Sigurna sam kada idemo ulicom, prelazimo raskrsnice, idemo niz stepenice pa mi ni štap ne treba, ali ga i dalje nosim“, ističe Nestorović.

Nikola Đorđević iz Organizacije slepih Beograda kaže da ova organizacija radi na tome da se što više ljudi osposobi za samostalno kretanje, ali tek sa belim štapom. On smatra da je naše društvo još daleko od toga da može da koristi psa u svakodnevnom životu, jer su u prevozu velike gužve, obučeni pas je veoma skup, a i ne postoji adekvatna obuka za pse.

– Donet je Zakon koji je još uvek samo na papiru, kao i Uredba da psi mogu da se koriste i u gradskom prevozu, ali je to u suštini neprimenjivo jer pasa nema, a i da dođu ovde, teško bi se koristili u javnim objektima, smatra Đorđević. On ističe da je dresura pasa diskutabilna i ukazuje da pas ima drugačije potrebe od ljudi, „jer bi se taj pas slabo kretao, a životinje imaju drugačiji ritam, da trče, skaču, budu aktivne kako bi se pravilno razvijale“.

Ranković: Personalni asistenti

Milica Ranković, predsednica Udruženja za zaštitu životinja i razvoj građanske svesti Feniks, ističe da je Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča donet u relativno kratkom vremenskom roku i da nadležni nisu konsultovali udruženja za zaštitu životinja. Ona naglašava da se sam Zakon ne bavi psima u smislu njihove dobrobiti, već njihovog korišćenja.

– Psi koji se koriste kao vodiči nemaju baš lep život, jer moraju da prođu prilično surovu obuku, kontrolisani su i imaju jako malo slobode. Zakon ne predviđa to kako će, na primer, slepa ili slabovida osoba da primeti da li psu treba veterinarska nega i ni na koji drugi način ne brine o dobrobiti životinje, ističe sagovornica i dodaje da se Udruženje protivi korišćenju pasa u ove svrhe, jer smatraju da je to zloupotreba, „psima je ugrožena dobrobit u procesu obuke, a i kasnije“. „Umesto pasa treba se fokusirati na personalne asistente koji ne bi bili ugroženi u toj ulozi“, objašnjava naša sagovornica.