Srđan Valjarević: Nema neispravljive greške u životu

Nije bila potrebna neka posebna priprema. Srđan je prisutan već godinama u književnosti, doduše, poslednjih 12 godina ne toliko u javnom prostoru koliko kroz knjige koje su prisutne na policama kućne biblioteke – DŽo Frejzer i 49 pesama, Dnevnik druge zime, Komo… Tu je i neizostavno sećanje na njegovu kultnu seriju priča o Gojku i Dobrili, koje su objavljivane u Danasu.

Razgovaramo u kafani Zora, preko puta Doma omladine. Napolju je tmurno, hladno i kišovito. Naručuje kafu i biterlemon bez leda. Konobar donosi led u čaši, ali ga odmah i uklanja. Srđan priča sporo i mirno.

* Nestali ste iz javnosti pre 12 godina. Šta se dešavalo sa Srđanom svih ovih godina?

– Godinu dana samo pričam o tome. Sad je sve kako treba. Sve ove godine biće u knjizi. Nisam pisao, ali je bilo raznih drugih stvari koje sam radio. Jednostavno, ćutalo mi se, nije mi se ništa objavljivalo i onda sam promenio odluku.

* Šta je dovelo do toga da promenite odluku?

– Jedini razlog je to što moraju da se pozavršavaju stvari koje se započnu i da ne bih poludeo od samog sebe, morao sam da izađem iz sebe. To je jedini razlog. Imam puno toga što sam započeo, a nisam završio, to se nagomilalo, a tako, kad živiš sam je dosadno. Ja volim da čitam i to je jedino što volim. Kad bih mogao da živim od čitanja, ne bih pisao, ali to ne može.

* Pratite politiku?

– Površno.

* Kako vam se čini ovo u čemu trenutno živimo?

– Ovo je katastrofa, ali je najbolje što možemo. I ne samo u Srbiji, nego uopšte. Mada, ne vidim da može biti drugačije. Previše je toga lošeg bilo i stalno neko osvrtanje na to šta je bilo i gde se grešilo, to je konstantno trošenje vremena na budalaštine. I onda, naravno da je loše i da je loša vlast… Ali ta priča o tome koliko su oni loši je toliko postala besmislena, jer treba preispitati koga to pa ima uopšte i ko bi njih mogao da zameni? Bilo je sad skoro neko dešavanje u Demokratskoj stranci, ali ko su ti ljudi koji su uništili tu stranku?

* Oni se sad ponovo ujedinjuju…

– Pa neka se ujedine, ali koji su to razlozi, koji su to politički razlozi zbog kojih oni ne mogu da budu zajedno? Da li su to samo interesni ili politički razlozi? Ako su politički, onda i ti i ja to treba da znamo.

* To javnost zaista treba da zna.

– Ovako se bavimo Vučićevim budalaštinama, u redu, sve to znamo i sve je loše što rade, na sreću, toliko lošeg rade pa će se sve to lako urušiti što rade kad-tad. Ali ko će da dođe? Ko su ovi sad? Ko su ti ljudi odgovorni za Demokratsku stranku? Sad je bilo skoro, neki su napustili odbor i ne znam šta je bilo posle. Na kraju, ostao je taj Lutovac, ali gde je sad taj Božović itd. I to su samo prezimena koja meni ništa ne znače. Ali to je nebitno, oni treba da objasne koji su to razlozi zašto ne mogu da budu u toj stranci, da li su oni veći od Demokratske stranke? Pričam o DS-u jer ne vidim da postoji neka druga velika i ozbiljna stranka.

* Vučić vas je napao kad ste dali intervju za Vreme.

– Super. Meni ne smeta. Mislim, napada i Roberta de Nira i Meril Strip, može i profesore fakulteta, pa može i mene.

* Kako gledate na te napade, jer ste rekli kakvo je realno stanje u zemlji i objasnili zašto ne podržavate bivše radikale, a on vam je odgovorio prilično brutalno?

– Kažem, ne smeta mi. Uostalom, koji on to pa drugi odgovor ima? Otvara neke puteve i prodaje maglu, ali meni to ne smeta. Niti obraćam pažnju na to. U mnogo težoj situaciji su drugi ljudi, jer ja nemam porodicu i nemam neki stalan posao, niti prehranjujem porodicu, tako da može slobodno da me napada. Ali ovo što rade drugim ljudima, ovoj ženi iz Brusa, Mariji Lukić, što tu ne mrdne dupetom i ne kaže da je taj Jutka degenerik, a ne neko drugi?

* Oni čak nisu hteli ni da ga isključe iz stranke.

– Pa tako je. Slobodno može da me napada, ja nisam u opasnosti, ali ovi ljudi jesu – i ovaj čovek iz Krušika (Aleksandar Obradović – prim. aut.), i ta žena iz Brusa i profesor sa Filozofskog… To su loše stvari, a ja sam slobodan čovek i može da me napada.

* Mislite li da političarima to najviše smeta, slobodan čovek? Ne samo vi kao pojedinac već svaki slobodan čovek koji govori šta misli?

– Ko god slobodno misli, ali najviše će smetati neko ko je na nekim važnijim mestima. Mislim da je važno mesto profesor na fakultetu. Uvek će im smetati, ali tako i treba da bude.

* Šta biste poručili Vučiću?

– Ništa.

* Da se odmaknemo malo od politike. Zašto ste toliko fascinirani fudbalom i boksom? Vaša prva knjiga je bila knjiga pesama DŽo Frejzer i 49 pesama.

– Fascinacija fudbalom je prestala potpuno. Nemam je više uopšte.

* Uopšte ne gledate fudbal?

– Ne, retko kad. Kad se pojavio Mesi, jer je to nešto najbolje što sam gledao u životu i dalje to mislim. Onda sam gledao fudbal i uživao. Sad je i on mator čovek, pa sam prestao. To je počelo još kad sam bio dete, dečak. Fasciniraš se igrom i to je potpuno razumljivo, jer nešto mu se dogodi i postaneš opsednut time. I ja sam to voleo, ali pošto ništa nisam napravio u tome, gledao sam, ali bilo mi je muka od svega toga što je oko fudbala…

* Igrali ste fudbal?

– Jesam, jesam, ali sad mi nije žao. Ja sam ovog septembra odigrao oproštajnu utakmicu sa svojim drugarima sa Konjarnika. Dobio sam loptu sa potpisima drugara. Oprostio sam se i ne želim više ništa da znam o fudbalu. Ali to mi je sve sada besmisleno oko fudbala… Na kraju krajeva, neke stvari u životu možeš slobodno da izbrišeš da više ne postoje. Tako sam i ja izbrisao fudbal da više ne postoji za mene. Nije to tako teško.

* Zašto?

– Olakšaš sebi život, na kraju krajeva, raščistiš malo vreme u životu da bi ga imao što više slobodnog. Što bih ja pratio nešto toliko glupo kao što je fudbal? I dalje će ta igra biti lepa, ali nije mi to više dovoljno i samo precrtaš. Kao ono – uzmeš obaveze – danas je utakmica ta i ta i ti je precrtaš. Nema.

* A boks?

– To je neka porodična stvar. Moj otac je jako voleo boks. Imao je prijatelja Božu, koji je bio bokserski trener. Inače je bio automehaničar i počelo je tako, fascinacijom Muhamedom Alijem, Matom Parlovim… Kad sam imao desetak godina, moj otac je često odlazio na službeni put u Rijeku da radi u luci, i odsedao je u istom hotelu u kojem je odsedao i Mate Parlov kad je bio na pripremama. Tako da su se poznavali, ne tako dobro, ali su se znali. Imao sam neku promo fotografiju na kojoj piše – Srđanu od Mate Parlova. Na njoj Mate stoji u gardu i napisana je neka motivaciona poruka, naravno pod uticajem mog oca, jer je smatrao da je škola na prvom mestu. I to sam imao sa sobom dugo. Tako da, oduvek volim da gledam boks, ali to što sam imao sa boksom je zajebancija sa par prijatelja i ništa više ozbiljnog u tome nije bilo.

* Zašto baš Džo Frejzer, pošto je on bio ljuti protivnik Muhamedu Aliju?

– Zašto DŽo Frejzer? Jer me je jednom u zajebanciji, u bokserskom klubu Radnički, domar ili čistač nazvao Frejzer iz nekog meni nepoznatog razloga.

* Frejzer je bio ogroman čovek, zašto taj nadimak?

– Ja to ne znam, a ne zna ni on da li je bio ogroman, ali ljudi daju razne nadimke, pa mogu da te nazovu i Betovenom, nema veze.

* Baš u vašoj knjizi „DŽo Frejzer“, u pesmi Herpes i buldožer i… ima stih –

Prosto

Treba samo

izabrati način

na

koji odustaješ.

* Da li ste odustali i od čega, osim od fudbala i boksa?

– Odustao sam od puno stvari, odrekneš se. Odrekneš se nekog svog ludila“ ili nepromišljenosti da bi nešto radio u životu, zapravo ono što voliš. Ima mnogo toga… Odrekao sam se alkohola, mnogih takvih stvari da bih imao što više vremena za ono što najviše volim a to je da čitam knjige. Jer me, zapravo, suštinski, ništa drugo ne zanima više od toga, sem da pišem i da se družim sa ljudima.

* Meni deluje kao da ste uvek birali neki teži način, teži put.

– Birao sam onako kako sam morao. Nije bilo baš sve lako, ali nije bilo ni tako teško.

* Praktično su vas situacije naterale da idete u određenom pravcu.

– Dabome, često u životu i nema mnogo izbora. Tražiš najbolji način da se izvučeš iz nečega, zarad nečeg boljeg do čega ti je više stalo. Postoji duži put a postoje i kraći putevi. Pogreši čovek.

* To je Zoran Đinđić više puta ponavljao – ako promašimo jedan put, vratićemo se i krenuti boljim putem.

– Naravno, ima više puteva. Nije uvek najbolji onaj koji ti prvo padne na pamet.

* Obično je to prvo rešenje koje ti se svidi, bar u mom slučaju, najbolje. Obično, ne i uvek. Niste aktivni na društvenim mrežama, na Tviteru, Fejsbuku… Zašto?

– Ne zanima me. Ne znam šta bih s tim radio. Meni je ovo dovoljno što radim tokom dana – čitam, hodam, pišem, spavam. Idealno.

* Defakto jeste, ali zanima me da li sebe posmatrate kao pisca?

– Jesam, možda pre 30 godina kada sam prvi put seo za sto, pa sam možda imao želju da jednoga dana postanem pisac. Od tada je prošlo 30 godina i mislim da još uvek nisam tu želju sebi ispunio, a mislim da i neću. Možda je najlepše od svega biti slobodan, pa čak i od pisanja. Zapravo, mislim da sam ja celog života samo jedan čitalac. Ako sam nešto pažljivo radio, onda je to. S jedne strane zato što sam to zavoleo, relativno kasno, ali sam zavoleo, i do danas je to jedina stvar koju nisam prekidao.

* Koliko vam je čitanje pomoglo da razumete ljude?

– Čitanje mi je pomoglo u svemu, da izađem iz loših stvari u koje sam upao svojim greškama i da razumem i svet i ljude koliko mogu. Sve što treba ili želiš da razumeš, jedino sam čitanjem mogao sebi da otvaram neke nove puteve. Čitanjem i hodanjem. To su jedine dve stvari koje volim da radim i koje su mi pomagale u životu. Zato i nemam automobil.

* Kakvi su ljudi u Srbiji, kako ih vidite?

– Isti kao i na Islandu. Nema tu razlike. Lenji, dosadni, prepotentni, ima ovakvih, ima onakvih…

* Da li se kajete zbog nečega?

– Nemam nikakvo kajanje. Zaista. Delujem sad kao zamišljeno, preslišavam se, ali zaista nema ničeg za kajanje. Par nekih pogrešnih odluka, koje ne bih ponovio, ali nema kajanja.

* Često se preispitujete?

– Svi mi to radimo, ali neko kajanje nisam otkrio kod sebe. Okajavanje nekih grehova, tek to nemam.

* Javne ličnosti uglavnom ne pričaju o svojim problemima sa zdravljem, a vi ste dosta pričali o svojim problemima i šta vam se sve dešava. Kako vidite to, da li je to neka vrsta oslobađanja, psihoterapije…?

– Nikad nisam imao problem sa zdravljem a da to nisam sam sebi režirao. Tako da ne bih nikad pričao o tome da nisam sam odgovoran za to. Ne bih pričao o zubobolji. Ovi problemi koje sam imao sa zdravljem su jedino od pogrešnog života. Tako da to nije neka stvar koja nije za…. može nekome da bude dosadna za čitanje ili slušanje, ali nije teška za priču, naprotiv. Mislim da su i greške deo naših života, deo priče koju poznaješ o životu. Greške moraš ispravljati ili umri. Treće nema. A jedan od načina da to ispravljaš jeste da o tome pričaš slobodno. Na kraju krajeva, nisam ja jedini koji sve te greške pravi, tako da možda nekom i pomogne. Greške moraju da se ispravljaju, nema drugo.

* Da, ali šta ako su greške neispravljive?

– Mislim da to ne postoji. Na ovaj ili onaj način, greška može uvek da se ispravi. Na kraju krajeva, i ispovedanje je jedan od načina da ispraviš grešku.

* Mislite da ste danas našli smirenje, što kroz pisanje, što kroz razgovor?

– Meni je ovo možda bila i najlepša godina u životu. 2019. Da ti sad kažem zašto, pojma nemam. A meni je svaki dan u 2019. bio dobar. Da li sam našao smirenje, ne znam, ali meni je sve bolje i bolje.

Povratak u Komo

* Vaš roman „Komo“ je doživeo veliki uspeh, čak i međunarodni. Da li se vraćate u Komo?

– Silom prilika, jer često pričam o Komu, ali fizički ne, jer da odem tamo je skupo, ali se često setim. Sa nekim ljudima sam i bio u kontaktu, ali nažalost od ovih meni najbližih više niko nije živ. Poslednja osoba je umrla ove godine.

* Ima li još neispričanih priča iz Koma?

– Pa ima dosta. Pošto kad završiš knjigu setiš se svačega. Ima puno stvari. Nedavno sam se setio, ali to je najlepša stvar iz Koma. Nema je u knjizi, jer je se nisam setio, ali ta mi je bila najlepša, iako se desila posle Koma. Sada sam prenosio knjige Henrija Dejvida Toroa, njegove dnevnike. To su dva ogromna toma i to je nešto najteže što posedujem, jer nemam šta drugo da selim osim odeće, kompjutera, knjiga i te dve knjižurine koje su ogromne.

* Zašto su važni ti dnevnici?

– NJih sam dobio od prijatelja Roberta, profesora sa Berklija, koji nažalost više nije živ. On mi je to poslao i poklonio za vreme bombardovanja. Trebalo je da mi pošalje neko dajdžest, sažeto izdanje, ali je on otišao u biblioteku u Berkli i uzeo te dve teške knjižurine, rekavši da to nije potrebno studentima na Berkliju već njegovom prijatelju u Beogradu koji je bombardovan i poslao mi je. Iako je tada sve bilo zatvoreno, te knjige su se nekim čudom pojavile u glavnoj pošti. Posebno je iz Amerike tada bilo nemoguće. Ne znam kako je to stiglo, ali je stiglo. Eto, toga se setim kad pogledam te knjige. Sad mi je ta priča drugačija, jer se promenilo moje gledanje na to. Jedno jutro sam izašao iz svoje sobe u Komu, pisao sam nešto pre podne i iz sobe sam uzeo flašu viskija, sakrio u kesu i izašao napolje. Onda sam se šetao po tom brdu iznad jezera i sedeo po klupama i pijuckao viski i odmarao se, uživao. U jednom trenutku sam video njega, Roberta, kako na terasi svog apartmana sa sveskom u ruci izvodi neke matematičke proračune. Onda sam se od sramote sakrio iza nekog žbuna da me ne vidi. I kad sam posle par minuta provirio, video sam da ga nema, pa sam pobegao što brže. Kasnije uveče, kad smo se videli, imao sam potrebu da mu to kažem, da sam ga video, ali da me je bilo sramota, pošto sam bio sa flašom, pa sam se sklonio.

* Šta je on odgovorio?

– Pa rekao je da je na tom lepom vremenu sedeo na terasi i proračunavao neke matematičke stvari, i da me je video kako slobodno šetam sa flašom i onda se on od sramote sklonio. I sad, šta je bolje? Šta čovek treba da radi zapravo? To nam je bila dilema, oboma u tom trenutku. Zapravo, svako radi ono što voli. Eto, te dve stvari sam se sad setio.

* LJude iz Koma više niste sretali?

– Jesam, jednu prijateljicu. S njom sam se video u Mađarskoj, ali od Italijana nikog. Bili smo u kontaktu, a sad više i nema nikog.

Povratak Gojka i Dobrile

* Bavili ste se i novinarstvom, osim priče u nastavcima – Gojko i Dobrila?

– Pa ne, objavio sam možda desetak novinarskih tekstova. To sam video kad mi je Dule Mitrović (direktor Dangrafa, izdavača Danasa – prim. aut.) to doneo i kad sam s njim pričao. Brzo sam odustao, a i redakcija je odustala od toga da postanem novinar. Pisao sam samo te priče o Gojku i Dobrili, čista fikcija.

* Šta je bilo sa Gojkom i Dobrilom?

– Bili su u Švajcarskoj, pa su se vratili. Sad su u Beogradu. Nastaviću to da pišem, ali to neće biti u Danasu.