Nema osnova za pozivanje na ustavom garantovana prava

Epidemiolog Predrag Kon izjavio je da postojeći zakoni ne dozvoljavaju da se u potpunosti zatvore kafići i restorani, te da bi takav potez bio moguć jedino ako bi na snazi bilo vanredno stanje.

Govoreći za televiziju N1, on je kazao da je na poslednjoj sednici Kriznog štaba, medicinski deo tog tela jasno rekao da bi trebalo da bude sve zatvoreno, ali da je to pravno nemoguće.

– Moralo bi opet da se proglašava vanredno stanje, ustavno je pravo na rad, a druga stvar je skraćenje radnog vremena preko vikenda, istakao je Kon. On je dodao i da je zakonski moguće zabraniti rad ugostiteljima samo tokom vikenda jer bi to onda bilo „skraćenje radnog vremena“, a ne zabrana rada.

Sagovornici Danasa – Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta beogradskog Univerziteta Union, i stručnjak za radno pravo Mario Reljanović saglasni su da u ovom slučaju nema osnova za pozivanje na ustavom zagarantovana prava. Oni međutim različito odgovaraju na pitanje da li postojeći zakoni omogućavaju potpuno zatvaranje ugostitelja.

– Nije tačno da je potrebno uvoditi vanredno stanje da bi se zatvorili ugostiteljski objekti, za tako nešto dovoljno je proglašenje vanredne situacije, a koliko znam, vanredna situacija jeste na snazi u Beogradu. Na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, u vezi sa Zakonom o smanjivanju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednom situacijom, čak i sam ministar zdravlja može narediti zabranu ili ograničenje prometa određenim vrstama roba, gde spadaju i one za koje se pružaju usluge u ugostiteljskim objektima. Dakle, moguće je ograničiti radno vreme ugostitelja, moguće je zabraniti im rad tokom vikenda, a moguće je i u potpunosti zatvoriti ugostiteljske objekte, kaže Rakić Vodinelić. Ona još ističe da zakoni jasno pominju da su epidemije odnosno pandemije katastrofe tokom kojih je moguće doneti ovakva rešenja.

U Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti navodi se da ministar zdravlja, a na predlog Stručne republičke komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i zavoda za javno zdravlje (što su inače tela koja bi po zakonu trebalo da upravljaju epidemijom), može doneti niz mera u slučaju pandemije kao što su zabrana okupljanja na javnim mestima, ograničenje kretanja, kao i zabranu ili ograničenje prometa pojedinih vrsta robe i proizvoda.

Komentarišući poslednju meru o zabrani prometa robe, stručnjak za radno pravo Mario Reljanović kaže da misli da „se ova odredba ne može primeniti samo na ugostitelje, jer oni pružaju usluge u okviru kojih postoji promet roba i proizvoda koji najčešće nisu predmet ograničenja i na koje se ne odnosi svrha ove norme“.

– Ako bi se ovo primenilo na ugostitelje zbog specifičnog rizika od širenja zaraze, takvo rešenje moralo bi da se primeni i na frizere, kozmetičare i sl. delatnosti, kaže Reljanović, dodajući da „u Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ne postoji direktno ovlašćenje za totalnu zabranu rada ugostitelja“.

On međutim podseća na ostale prethodno pomenute mere „koje mogu da se uvedu (i koje je trebalo uvesti još pre nekoliko meseci) a koje bi zajedno mogle da daju slične efekte“.

– Pre svega mislim na zabranu kretanja između gradova (koja postoji u mnogim zemljama Evrope i regiona), a koja bi bitno uticala na smanjenje broja turista u zimskim centrima, zatim zabranu okupljanja na javnim mestima, koja postoji kao opcija a koja se koliko smo videli pri otkrivanju spomenika Stefanu Nemanji nije poštovala, a moguće su i razne specifične epidemiološke mere odnosno dodatno smanjenje broja osoba koje mogu da borave u ugostiteljskim lokalima, ističe Reljanović.

Osvrćući se na deo izjave Predraga Kona da bi zabrana rada ugostiteljima bila u suprotnosti sa Ustavom, sagovornici Danasa se slažu da u ovom slučaju nema smisla pozivanje na Ustav.

– Pravo na rad ni u najbogatijim zemljama nije u potpunosti realizovano jer svuda postoje nezaposleni. Umesto pozivanja na Ustav, treba tražiti zakonska rešenja koja postoje, a koja bi omogućila zatvaranje ugostitelja, kaže Vesna Rakić Vodinelić.

Mario Reljanović još podseća da postoje prava koja su apsolutna i koja se ni u jednoj situaciji ne mogu ukinuti, na primer pravo na život, dok su ostala prava garantovana Ustavom, uključujući pravo na rad, „predviđena da se koriste u skladu sa zakonom i zakonom se mogu ograničavati kako u redovnim tako i u vanrednim okolnostima“.

– Pritom, baš kada govorimo o pravu na rad mi smo nakon ukidanja vanrednog stanja imali protivzakonito uvođenje radne obaveze pojedinim medicinskim radnicima, neustavno, pa čak i krivično delo, imajući u vidu da se time sistemski kršilo više zakona povezanih sa ostvarivanjem i ograničenjima prava na rad, ističe Reljanović.

„Gledamo telenovelu“

Članovi Kriznog štaba i ranije su isticali da neke mere ne mogu biti donete jer to ne dozvoljava pravni okvir. Tako je isticano da se ne može uvesti policijski čas odnosno ograničenje kretanja bez vanrednog stanja, kao i da nije bilo moguće doneti izolovane mere kojima bi se zatvorili samo tržni centri tokom Crnog petka kada su bile najveće gužve. „Krizni štab u svojim izjavama često ide logikom prebacivanja odgovornosti na neko drugo najčešće neimenovano lice ili grupu ljudi. Tako se odigrava jedna telenovela o sukobu medicinskog i političkog dela Kriznog štava, koja je besmislena jer tu pravog sukoba i nema“, komentariše Mario Reljanović.

Vanredna situacija

Prema Zakonu o upravljanju vanrednim situacijama, vanredna situacija se proglašava kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofe takve da ih nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem, zbog čega je „za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, dodatne snage i sredstva uz pojačan režim rada“. Vanredna situacija proglašena je u Beogradu 3. jula i od tada nije ukinuta.