Nema razlike između sećanja i razmišljanja

Ona ne zaokružuje, dakle, pripovedanje, bez krajnje dostignutog smisla ostavlja i niz fragmenata u prividno sve isprekidanom rukopisu, piše bez poštovanja interpunkcije, a opet, savršeno i sve vreme uspešno odražava psihu likova, najpre glavnih, pisaca Roberte Agilari i Agustina Palanta, koji čitaoca, pokušavajući i sami da napišu svoje romane, uveravaju kako između njihovih sećanja i razmišljanja ne postoji razlika.

Iako rukopis pruža mnoštvo mesta izazovnih za tumačenje, primorani smo da ovu literarnu teško uhvatljivu tvorevinu, uz stalan čitalački oprez, definišemo kao golu realnost koja je podjednako prekrivena, koliko sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, toliko i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu. U toj realnosti kriju se svi čisti odgovori ove priče čak, čini se, i na pitanje: kakav li je zvuk aplauza jedne ruke? Lažni odgovori su odbačeni, ostaju tek usamljeni Valensuelini književni likovi sa svojim teškim snovima uz koje je prirasla istina da „Živimo zatrpani maglovitim motivacijama koje nam ništa ne razjašnjavaju“.

Treba priznati, Valensuela je uspela i znalački ispisala malu zbirku uzoraka velike ljudske patnje. Kako je to postigla? No, hajde da se u izvođenju zaključaka drži red. Najpre, Agustin Palant, ubica, shvata da ništa nije kao što izgleda, on je potpuno svestan („upleten u lepljivu stvarnost kao paučinu“) da je postao zatočenik košmarne stvarnosti koja mu polako ali sigurno oduzima pravo da živi, da piše, da se kreće, jer, „ponekad ti je potrebno da ubiješ onaj deo sebe tako sklon da nanese smrt“. Teško je razumeti ovu misao koja je izronila „iz beskrajno dalekih dubina tajnih lavirinti svesti“. Agustina Palanta sve vreme, i pre ubistva glumice Edvine („Kao da je pištolj živ. Kao Borhesovi bodeži“), trošilo je pitanje kako se neko pretvara u mučitelja, u ubicu… „kako se čestit građanin jednog dana i ne primetivši može preobraziti u monstruma““. NJegovi odgovori, međutim, ne otkrivaju motive, namere, razloge, Agustin je traljav i neuspešan islednik sopstvenog zločina („Agustin je osetio kako više ne može da izdrži u kabini punoj ogledala i izronio je na površinu hvatajući vazduh upravo u trenutku kada su iznosili drugu lutku“). Od velike pomoći u istrazi nije mu ni Roberta („Neću da ulazim u tu stvarnost ako ne želiš, ali bilo bi dobro da budemo sigurni da iza svega ovoga postoji nekakva stvarnost“), koja tako lepo zna da ispriča priču bez kraja, beskonačni košmar, priču o ženi sa sekirom koja traži osvetu. Život, pozorište u kome se podiže nepostojeća zavesa. Velika je razlika (da li je?) živeti u NJujorku ili u Argentini (u vreme vojnog režima). Jer, u NJujorku je stalna mogućnost „da zađeš iza ugla i pronađeš drugi svet koji je nemoguće predvideti, čak ni zamisliti. U svetu sutrašnjice sve jučerašnjice se stapaju i oplakuju; u pupku sveta, čarobno, može da se nataloži sav njegov otpad“. A zapravo, sve je to igra izukrštanih opčinjenosti, bitno je samo gde se pupak sveta („Uvek me spuštaš na stupanj fikcije“) trenutno nalazi.

Rekosmo, pored Palanta dominira i lik Roberte Agilar čije reči – „Na pragu sam da shvatim šta znači pisati telom“ stalno provociraju čitaoce. Ona savršeno sluti potrebu za krajem umetnosti i ume oštroumno i iskreno da kaže – a da sve to ne liči na preforsiranu fikciju. „Ostaću zatvorena u kući sve dok ne ispunim sve odeljke svoje unutrašnje praznine. Zatim ću izložiti rezultat u Novom muzeju, znate, tamo gde su se predstavili ono dvoje što su proveli godinu dana vezani kanapom jedno za drugo. Ja nisam toliko luda, moj projekat je dublji“. U Novom muzeju, grobnici umetnosti. Ili Roberta tek zanemaruje, poput mnogih pisaca, da je najlakše izgubiti se u samom pisanju? Da, svako se prerušava u šta može… Ovo nisu kostimi, ovo su istine. Kao i uvek, mudro zaključuje Roberta, s čime se treba složiti. Podsećanja radi – roman je objavljen 1990. nakon svrgavanja vojnog režima, i za temu ima psihološke posledice samih svedoka diktature. Ostaje svedočanstvo odslikanog čudnog i pomahnitalog sveta koji je prošlost, ali koji nas vreba iza svakog ugla, u NJujorku ili Argentini, svejedno. Ne, nemoguće je živeti život punim intenzitetom, kako želi Roberta, životne okolnosti nikada to neće dozvoliti. Ubistvo koje je počinio Agustin, dogodilo se bez svedoka, ubistva u vreme vojne hunte imala su svedoke, a smisao ubistava (bez tačke)

Ostavimo to. Golica Agustinovo pitanje „Kako prepoznati granicu između pisanja i življenja?“ Nažalost, na to pitanje odgovor ne daje ni ovaj razigran i eksperimentalan pseudo kriminalistički roman, u kome je počinilac apsurdnog ubistva poznat već od prve stranice. Ili se stvoreno nešto novo od vrhunskog pisca vazda i očekuje, a Luisa Valensuela jeste vrhunska spisateljica, pride, nimalo sputana i kako je neponovljivi Hulio Kortasar zapisao – „hrabra, bez autocenzure i predrasuda: njen jezik je pažljivo izabran, neumeren kad je potrebno, ali čudesno prefinjen kad je i stvarnost takva“.

Puno je književnih virova u ovom romanu koji su uzgred i prava odanost detaljima. Evo jednog fragmenta razgovora Roberte i Agustina (Valensuela je pravi majstor dijaloga):

„Šta ti je, Agustine. Agustine, hajde da već jednom završimo ovu igru. Reci mi da je sve bila laž, sve samo glupa želja da se piše telom. Reci mi da si sanjao i da sam ti se pridružila u snu“.

„Ne“.

„Onda se vrati u Buenos Ajres. Počni ispočetka. Uvuci se u drugi roman. Ali pravi roman. Mani se pozorišta, mani se dvojnika“.

Ovakvi razgovori čitaocima su dobrodošli, oni ne dozvoljavaju da se neobična priča zatvori. Naprotiv, više je otvaraju i prave sve veći jaz između stvari koje su Roberta i Agustin preživeli i samog načina na koji ih se prisećaju. Nema potrebe da Valensuela uverava čitaoca, on sam zna da „U polusnu, tom prostoru gde sve biva ovde i na drugom mestu u isto vreme“, uvek, ali i uvek, samo je slika prolaznosti stalna. Dovoljno je što se više nego uspešno izborila i s pitanjem „Šta da radiš s junakom koji se udaljava za sopstveni račun i radi što mu se prohte i potpuno ti poremeti roman?“ Ali, dobro se zna: Agustin je tamo gde kaže da nije.

Biće da je tako zbog proste činjenice da se on u ovom romanu, sve vreme posmatra izvana sve hrabreći se „Moj strah je deo mene i nema zašto da se plašim“. Prihvaćeno! A njegov strah je da prestane da prepoznaje sebe i da ostane zauvek zarobljen u klopci jedne smrti. Ne želimo mu to sve voljni da na moguće pitanje Luise Valensuele – „Šta te nagoni da mi praviš društvo, šta te tera da mi pomažeš u mojoj potrazi“, mi čitaoci odgovorimo – Jer se osećam „kao da sam… s kapuljačom na glavi kao i ostali tamo“. Uz uslov da se zaista osećamo – ovo posebno važi za pisce čitaoce – kako smo se obreli u romanu koji bi vrlo rado i sami napisali (bez tačke)