Nema recepta za ovakvu krizu

U međuvremenu smo ustanovili da postoji rizik da do kraja godine rast nezaposlenosti bude višestruko veći, s obzirom na to da je u međuvremenu samo u SAD već bez posla ostalo 26 miliona ljudi, ističe u razgovoru za Danas Jovan Protić, nacionalni koordinator MOR-a za Srbiju

Poređenja radi, tokom svetske finansijske krize 2008-09. godine bez posla je ostalo 22 miliona ljudi. Sadašnja kriza jedinstveni je ekonomski izazov bez presedana. Ekonomski poremećaji postoje i na strani ponude (prekinuti lanci snabdevanja, otežan prevoz robe i prekid svih ne-esencijalnih privrednih aktivnosti) i na strani tražnje (manja potrošnja dobara i usluga zbog pada prihoda domaćinstava, ograničenja kretanja, nesigurnost), što ekonomsku i socijalnu krizu čini veoma ozbiljnom, ističe Protić.

*Praznik rada ove godine čekamo na nezapamćen način, slično jedino periodima dok su vođeni svetski ratovi. Poziv međunarodnih organizacija u sferi rada i sindikata na solidarnost, pre svega vlastima država, prema radnicima mogao bi da ostane bez odjeka, slično ili čak gore nakon ekonomske krize 2008. Istovremeno radnički pokret je dodatno oslabio, pa se čini da jedino od “milosti” država zavisi kako će ko proći u svetu?

– Kriza uzrokovana pandemijom drastično se razlikuje od ranijih. Zdravstvo je prvo na udaru, ali slede i teški socio-ekonomski izazovi. Zbog situacije u kojoj se čovečanstvo nikada nije našlo, ne postoje pripremljeni odgovori na velike izazove uzrokovane privrednim šokovima kako na strani tražnje, tako i na strani ponude. Očekivani pad proizvodnje mogao bi da bude uporediv sa svetskom finansijskom krizom 2008-2009. godine, ali je pad u sektoru usluga očigledno mnogo veći. Iako nema unapred poznatog recepta za ovakvu krizu, mnoge vlade trude se da ciljanim merama podrže privredu. Cilj je sprečavanje da kriza trajno naškodi radnicima i preduzećima, u smislu gubitka posla, odnosno bankrotstva.

*Koliko tu mogu da utiču sindikati i da li je socijalni dijalog sada prioritet?

– Uspešno smanjenje negativnog uticaja na radno zakonodavstvo u velikoj meri će zavisiti pre svega od jačine i kvaliteta nacionalih institucija i njihovog doslednog sprovođenja mera koje odgovaraju situaciji, kao i od poverenja građana u institucije i vladavinu prava. Drugi važan faktor je pravičan i na interesima zasnovan tripartitni socijalni dijalog, koji bi mogao da pozive na solidarnost sprovede u delo, a da bi to bilo moguće neophodan je snažan kredibilitet onih koji u njemu učestvuju, dok tripartitna tela kao što je Socijalno-ekonomski savet ne bi trebalo da budu tretirana kao produžena ruka države.

*Hoće li sve ovo što se sada dešava, a što je suprotno globalizaciji i neolibralizmu, voditi ka drugoj suprotnosti, ili će svet morati da uči nove načine poslovanja, proizvodnje i interesnog povezivanja. Da li će to ubrzati i promene u sferi rada i mogu li sindikati da se izbore sa takvim izazovima?

– Globalizacija je u poslednjih nekoliko decenija bila vođena logikom maksimizacije profita, ali je sa druge pomogla u uvećanju prihoda, brzom razvoju nacionalnih privreda i izvlačenju miliona ljudi iz siromaštva. Činioci koji su tome doprineli bili su međunarodni trgovinski sporazumi, brz privredni rast zemalja u razvoju i lakše kretanje ljudi i roba preko granica, što je stvorilo sistem u kojem više nego ikada uspeh zavisi od nečega što se dešava u udaljenim delovima sveta. To ima i svoju cenu – a to su znatno veći rizici od zaraze, bilo finansijski ili medicinski, do te mere da su postali “meki trbuh” procesa globalizacije. Pandemija je istakla te rizike i učinila ljude mnogo manje sklonima riziku – a to je preko noći poremetilo lance snabdevanja i prinudilo kompanije da se okrenu lokalnim potrošačima i dobavljačima. Pandemija će primorati preduzeća da više računaju na svoje okruženje nego na udaljena tržišta.

Na taj način, iako će neminovno usporiti globalni rast, pandemija bi mogla da otvori mogućnosti za novo preduzeća da popune praznine koje će na tržištima ostati usled poremećaja u globalnim lancima. Do koje će mere postojeći radnici i oni koji tek stasavaju za tržište rada iskorisiti nove mogućnosti zavisiće najviše od sposobnosti nacionalnih vlada da te mogućnosti prepoznaju, ali i od umešnosti sindikata da u svoje članstvo privuku zaposlene u malim i novim preduzećima. Pandemija bi mogla da bude i podsticaj sindikatima da ulože napor da privuku novo članstvo iz redova malih i lokalnih preduzeća, pre nego da budu večito posvećeni svojoj “tradicionalnoj klijenteli”.

*U Srbiji još nema podataka koliko je radnika ostalo bez posla, trajno ili privremeno zbog epidemije koronavirusa. Sindikati tvrde da je još krajem marta bilo desetak hiljada takvih radnika, i da će do kraja aprila taj broj da se duplira. Privredna komora je saopštila da je u martu više od 67.000 radnika ostalo kod kuće i nije radilo i da je približno 170 kompanija prekinulo proizvodnju. Imate li vi neke podatke koliko je zaista povećana nezaposlenost i procene za blisku budućnost?

– U cilju što bržeg prikupljanja novih podataka, MOR i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) udružili su napore. Uspostavili smo ekspertski tim za procenu uticaja krize na privrede na Zapadnom Balkanu, koji će pokušati da utvrdi kratkoročne i srednjoročne efekte krize na zapošljavanje. Očekujemo da ćemo rezultate tog rada imati početkom juna. Poznato nam je da radnici ostaju bez posla, naročito u turizmu i uslugama, ali se to ne vidi u zvaničnoj statistici. Kada će se zaposlenost u Srbiji vratiti na predkrizni nivo prvenstveno će zavisiti od privrednog rasta, ali i od sposobnosti donosilaca odluka da unaprede mere aktivacije i zapošljavanja, jer u Srbiji je i pre pandemije bilo mnogo neaktivnog radno sposobnog stanovništva. Ako se obistini prognoza MMF-a o recesiji od tri odsto ove godine u Srbiji, uz ubrzani privredni rast 2021. godine Srbija će imati relativno dobre šanse za oporavak zaposlenosti, ali će to takođe zavisiti i od dinamike privrednog oporavka u Evropi, za koji postoje mnogo manje optimistične prognoze.

Veliki deo proizvodnje i zaposlenosti u Srbiji povezan je sa evropskim i svetskim lancima snabdevanja, tako da ako poremećaji u glavnim industrijskim granama u Evropi – kao što je auto industrija – budu potrajali, to će sigurno uticati i na brzinu oporavka u Srbiji.

*Pošto u Srbiji veliki broj ljudi radi na određeno vreme, zatim preko lizing agencija, a neki su bili angažovani na sezonskim poslovima ili u crnoj zoni, pretpostavka je da je njima najteže, jer su sada bez prihoda, a neće ništa značajno ni dobiti od države, jer ih program pomoći ne prepoznaje. Kako bi se naknadno moglo pomoći da ovaj sloj radništva preživi period krize ?

– Za radnike u neformalnoj ekonomiji nedostatak posla usled pandemije znači gubitak prihoda bez mogućnosti da prime naknadu za nezaposlenost. To nije specifično samo za Srbiju, jer neformalna, mikro i mala preduzeća čine 80 procenata svih preduzeća na svetu i uglavnom posluju van domašaja državnih mera. Radnici koji rade nepuno radno vreme, među kojima je mnogo žena, radnici koji rade na određeno, obavljaju sezonske poslove ili rade u tzv. gig-ekonomiji u većini zemalja nemaju pravo na naknadu za nezaposlene niti na novčanu pomoć. Neformalni radnici suočavaju se sada sa dilemom “radi ili ostani bez prihoda”. Da bi imali novca za svoje osnovne potrebe mnogi od njih nastavljaju da rade dokle god ih u tome ne zaustave mere ograničenja kretanja. To veoma povećava ekonomsku nesigurnost sa kojom se već suočavaju, da ne govorimo o riziku oboljevanja.

*Koje bi mere naše vlade mogle neposredno da deluju u ovom slučaju?

– To bi, pre svegam mogla da bude podrška njihovim prihodima u vidu direktne novčane pomoći. Privremena podrška mogla bi da bude ponuđena i neformalnim preduzećima, ali bi morala da bude uslovljena njihovim registrovanjem i prelaskom u formalnu ekonomiju u određenom periodu po završetku pandemije. U sklopu određivanja kratkoročnih mera protiv krize neophodno je bilo posvetiti se siromašnim domaćinstvima i zaštiti njih, umesto davanja 100 evra svim punoletnim građanima i građankama Srbije, nezavisno od prihoda kojeg ostvaruju.

*Promene u oblasti rada na lizing, kao da su došle u “pravi čas” za buduće poslodavce u agencijama za takav rad. Iskustva iz razvijenih zemalja, pokazalo je da se angažovanjem tih agencija drastično smanjuju i ograničavaju prava radnika, da im se prihodi smanjuju i da su one osnov stvaranja novog prekarijata. Našim sindikatima nije uspelo da se izbore za odustajanje od ovog zakona ili za njegovo poboljšanje. Hoće li im on sada biti najveća “kost u grlu”?

– Srbija je ratifikovala Konvenciju br. 181 MOR o privatnim agencijama za zapošljavanje 2013. godine, koja države članice poziva da regulišu rad tih agencija zakonima. Sindikati u Srbiji dugo su se protivili usvajanju regulative koja bi se odnosila na rad tih agencija, verujući da će one prestati sa delovanjem, ako njihov rad ne bude zakonski uređen, što je bila greška. Zakonsko uređenje takvog rada – čak i onda kada to nije urađeno na način kojeg su zahtevali sindikati, bolje je od situacije u kojoj bi agencijama bio ostavljen prostor da same određuju svoje uslove poslovanja.

Ono što je stvarno važno, ne samo za ovu oblast, jeste brz i temeljan privredni oporavak i izgradnja pravne države – to su preduslovi za otvaranje većeg broja kvalitetnih radnih mesta, što bi stvorilo nove alternativne mogućnosti za zapošljavanje radnika umesto slabo plaćenih poslova putem agencija. Do koje će mere ovaj zakon biti “kost u grlu” sindikata zavisiće pre svega od njihove sposobnosti da prepoznaju da je to jedini put ka poboljšanju položaja celokupnog radništva, odnosno od toga do koje su mere spremni i voljni da podrže eliminaciju socio-ekonomskih neefikasnosti, koje ograničavaju privredni rast.

Još veće siromaštvo uz rad

*Procena MOR-a jeste i da će „siromaštvo uz rad“ do kraja godine pogoditi između 8 i 35 miliona radnika, koji će uspeti da zadrže posao, ali uz minimalne plate. Istovremeno se već računa da će gubitak radnih sati zbog pandemije biti jednak učinku rada 200 miliona radnika za puno osmočasovno radno vreme. Kako u takvom svetu rada, koji sigurno neće moći godinama da se oporavi, napredovati?

– Zbog takvih realnih pretnji, svuda je potreban paket mera – počev od zaštite radnika na radnim mestima kako bi se smanjio rizik od njihove izloženosti virusu, preko mera za očuvanje radnih mesta i prihoda kao što bi mogao da bude rad na nepuno radno vreme, do širenja obuhvata naknade za nezaposlenost i novčane pomoći na radnike u neformalnoj ekonomiji. Preduzećima, naročito malim i srednjim, potrebna je privremena podrška za likvidnost u vidu bespovratne pomoći ili povoljnih kredita bez suvišnog uslovljavanja i uz detaljan uvid javnosti.

Uporedna iskustva

Sa ciljem da ubrza razmenu iskustava i dobrih praksi Međunarodna organizacija rada pripremila je i na svojoj internet stranici objavila uporedna iskustva 187 zemalja o merama protiv socio-ekonomske krize. U Srbiji mi smo u stalnom kontaktu sa predstavnicima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i sa socijalnim partnerima, i jedna od naših prvih aktivnosti po okončanju pandemije biće podrška u izradi nove Nacionalne strategije za zapošljavanje za period od 2021. do 2025. godine, koja će svakako uzeti u obzir novu realnost i pomoći Srbiji da ubrza rast stope zaposlenosti.