Boris Leiner/Foto: Ana Milošević/Danas“Bilo je kao da Queen nastupa na Vembliju, a ne jedan zagrebački bend u malom prostoru, blizu Križanićeve gimnazije. Bila je to revolucija“, delić je sećanja iz jedne od stotinu priča iz knjige „Azrini svjedoci“, Borisa Leinera, nekadašnjeg bubnjara Azre i Jasminke Mitrić.
Nije mnogo drugačije bilo ni davne 81, koju stariji ljubitelji ovog benda pamte po koncertu u užičkoj Hali sportova i u transu, zapaljenom džemperu u publici, koji je napravio pravu pometnju.
„Naravno da se sećam, velika sala, neverovatna energija. Posle oko dva sata svirke, shvatili smo da moramo bežati od fanova, ali tri, četiri devojčice su preskočile ogradu. Sa Miša su strgle košulju, meni otkinule samo jedno dugme, a Džoni je uspeo da pobegne“, priča kroz smeh Leiner.
Od njega čujemo i često pričanu priču, sada iz prve ruke, da sa Branimirom Džonijem Štulićem nije bilo lako sarađivati. Ipak, upravo na višesatnim, rigoroznim probama nastajale su pesme zbog kojih Azra nije zapamćena kao bend, već je postala i ostala fenomen.
„On je nesvakidašnji čovek. Umeo je da nas drži na okupu cele noći. Za neke je, možda bio partibrejker, ali za mnoge je ipak, nepresušan izvor inspiracije“, kaže Leiner.
Priseća se da im je Štulić uvek ponavljao da moraju biti kao Bitlsi. Problem je bio „samo“ to što su Bitlsi imali četiri člana, a Azra – tri.
„Nema veze, ja ću biti i Džon Lenon i Pol Makartni, govorio je Džoni. Zatim nas je terao da pevamo. Hrnjaku to baš nije polazilo za rukom, pa se onda usmerio na mene. Pevao sam velike hitove i hvala mu na tome. Ipak, kasnije je postao ljubomoran, pa mi je rekao da ubuduće samo fućkam, pa sam to i radio“, priseća se uz dozu humora nekadašnji bubnjar Azre, ali i Haustora i Vještica, sa kojima je takođe svirao velike hitove.
Ipak, samo sa Azrom je „osvajao svet“, a u tu avanturu, on i Štulić krenuli su iz Holandije. Namera je bila da budu Bitlsi, ali situacija se tako „namestila“ da put do uspeha ipak pokušaju da prokrče preko legendarnog pevača Stonsa Mika Džegera.
On je tada snimao album 30 kilometara dalje od mesta gde su boravili, u Holandiji. Videli su to na televiziji, a Leinera je Džoni poslao da ga pronađe i preda mu Azrinu ploču. Tog susreta, tada mladi bubnjar se odlično seća.
„Seo sam u kola, našao adresu. Bilo je oko 11 kada sam pozvonio na vrata. Otvorila je žena koja mi je rekla da je celu noć radio i da ga ne mogu videti. Ipak, primetio sam da se zavesa pomerila i ostao da čekam. Kada je izašao, posle sat vremena, prišao sam mu, a on mi je rekao da sam loš čovek, jer sam ga tako rano probudio. Želeo sam svašta da mu ispričam, ali sam mu samo dao ploču, napomenuo da je reč o najboljoj jugoslovenskoj grupi i da je vredi preslušati“, kaže Leiner.
Džeger je ploču spustio na sedište, a Azrino osvajanje sveta, Boris Leiner zapamtio je samo kao susret sa svetskom zvezdom. Ipak, u svom regionu, ovaj bend imao je sve više obožavalaca. Njihovi koncerti ostali su upamćeni ne samo po perfektnom izvođenju bezbroj hitova, već i po atmosferi u publici, koja je umela da preraste u histeriju i koju nijedan bend nije mogao da stvori izlaskom na binu.
Tadašnji bubnjar Azre, što nije bila lako osvojiva pozicija, pamti i da je Džoni Štulić ponavljao da mora da snimi pesme, jer će mu „pući“ glava. Čuvao ih je i po 60 u sebi.
„Vežbali smo manijakalno svaki dan. Vodio nas je čvrstom rukom i nije bilo opravdanja za nedolazak na probu. Mišo Hrnjak je jednom bio loše volje, jer je trebalo da ide u kupovinu sa majkom. Džoni mu je samo rekao da to neće tolerisati i taj dan produžio probu za još četiri sata“, objašnjava kako su nastajali veliki hitovi.
Knjigu „Azrini svjedoci“, koju su predstavili i u Užicu, pred punom salom GKC-a, Boris Leiner i Jasminka Mitrić napisali su zajedno sa obožavaocima Azre. Oni su im slali svoje priče i sećanja na bend, pesme, koncerte. Kažu da je to bio emotivan posao, a u njemu su učestvovali ljubitelji benda koji sada žive širom sveta.
„Džoniju se knjiga, očekivano, nije dopala. Ipak, to znači da ju je pročitao“, izvlači poentu kroz smeh Leiner, koji kaže i da nije uvek bilo lako, ali da je „preživeo“ i da je takav životni put vredeo svega što se desilo.
„Kad Džoni ćuti, ćutim i ja. Kad Džoni priča, ćutim ja“
„Bez prestanka je kišilo nad Holandijom, a Džoni i ja smo sedeli u iznajmljenom stanu. Sedeli i ćutali. Jer, kad Džoni ćuti, ćutim i ja. Kad Džoni priča, ćutim ja. U uglu sobe bila je hrpa trostrukih LP izdanja. Džoni je pevao na tvrdom meksičkom dijalektu, a ja sam umesto pravih bubnjeva svirao elektronske. „Kad se oparimo, kupujemo spejs-šatl i pravac crna rupa“, rekao je jednom. Bojažljivo sam pitao ko će da ga vozi tamo. „Pa ti, naravno“, odgovorio je“, priča naš sagovornik.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
