Nema više razgovora sa ministarstvom, čekamo predsednika

NJihov cilj, od samog početka, bio je razgovor sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, jer, kako kažu, ne žele da mu neko drugi „prepričava njihove priče“, ali do razgovora još nije došlo.

Dok se približavam šarenom kampu želim telefonom da fotografišem maleni pult kome prilaze građani i razgovaraju sa čovekom koji stoji iza njega. Ne uspevam. Prilazi mi čovek.

– Prvo fotografišete pa pitate da li sme ili prvo pitate pa fotografišete?

– Prvo pitam, kažem i objašnjavam iz kog sam medija, da mi trebaju sagovornici, pa iz torbe vadim fasciklu iz koje vadim izveštaj koji smo radili na početku protesta.

– Sačekajte, reče i ode. Nakon nekoliko trenutaka se vraća.

– Pričaćete sa Uzelcem, i najbolje u šatoru, da se sklonite od buke, kaže. Sedamo za veliki drveni sto u šatoru, on lomi prste, odmah bi sve da kaže, čini se. Kaže da su i dalje na istom, da ih predsednik nije primio, ali da su razgovarali sa šefom kabineta predsednika, sa državnim sekretarom Ministarstva rada i boračke zaštite Nenadom Nerićem i nadležnim ministrom. Ali i dalje nailaze samo na ignorisanje.

– Odlučili smo da više nema komunikacije sa ministrom, čekamo predsednika, kaže Uzelac.

Pitam ga da li je stiglo nešto od predsednika, a on se smeška, ironično, gorko.

– Jeste. Rekao je da dok smo mi mirni možemo da sedimo ovde i deset godina, kaže Veselin Uzelac, ratni vojni invalid iz Subotice.

– A šta bi on hteo, pita se i Miodrag Mokan, ratni veteran iz Pančeva, „da postanemo nevaljali“.

– Sete nas se samo kada su godišnjice, kada je polaganje venaca, tada smo heroji, kažu uglas.

– Pitaju nas prijatelji ili ljudi koji sretnemo na ulici – „a zašto ste vi bili tamo?“ Pa, zar se ne zna zašto je borac na ratištu? Zar se ne zna za šta on ratuje? Imamo situaciju da su dezerteri pomilovani i dobar deo njih je vraćen na javne funkcije. Iz njihovog ugla gledanja pitanje je – zašto smo mi bili na ratištu? Oni ne trpe sankcije, nisu kažnjeni, već su na javnim funkcijama, a mi moramo da se borimo za sve što bi država trebala sama da nam ponudi – kaže Uzelac.

Dodaje da već oko mesec dana, od trenutka kada je ministar Đorđević izjavio u skupštini da je nas ovde 0,1 posto, skupljaju potpise podrške gde žele da, ako sutra neko opet kaže, ima vas 0,1 posto, odgovore da ih toliko i toliko boraca i građana podržava

– I dalje čekamo prijem kod predsednika. Ne žele da nas saslušaju, iako mi šaljemo pisane zahteve za prijem, a valjda je u redu da se u roku od petnaest dana odgovori. Mi smo odbili da razgovaramo više sa ministarstvom na temu predloga zakona, jer su ispali jako nekorektni prema nama. Ponašali su se nekorektno i bahato, kaže Miodrag Mokan, ratni veteran iz Pančeva.

Institucije nas ne poštuju

„Mi poštujemo institucije, ali institucije ne poštuju dovoljno nas. Odvajkada, narod je bio uz svog vojnika i vojnik je bio uz svoj narod. LJudi dolaze, donose nam vodu, hranu, ima ljudi koji nas podržavaju“, podseća Svetozar Todorović, ratni veteran.