Nema žice, ali to ne znači da ima slobode

Na žalost i jeste tako… Nema žice, a to ne znači da ima slobode. Žica je skuplja od srpskih glava, a u glavama mi imamo kalemove i međaše dokle je granica naše slobode, ovim rečima započinje razgovor za Danas Ivana Lukić, vajar po struci iz Velike Hoče kraj Prizrena.

Život u ovom delu Kosova nije nimalo lak, ni za obične ljude ni za umetnike.
– Uz često nenormalne uslove za život, u zatvorenom prostoru, uz strah i neizvesnost, ne znaš šta će biti sutra… Često bez struje, vode, signala za mobilni telefon…Opet se trudim kroz umetnost da ulepšam sve te loše stvari koje nas okružuju – opisuje Ivana svoju svakodnevnicu. Da su loše i internet veze uverila se i naša redakcija kada smo pokušavali da stupimo u kontakt sa Ivanom, te su naši mejlovi „putovali“ danima.

Ova mlada žena, diplomirala je vajarstvo na Fakultetu Umetnosti u Kosovskoj Mitrovici, ali posla, kako kaže nema. Vreme, dok odgaja dete koristi da se bavi fotografijom. Međutim, u osetljivoj sredini, gde nema ni osnovnih uslova za život, priče o afirmaciji mladih umetnika i umetnosti gotovo da ne postoje. Naša sagovornica smatra da i mediji nedovoljno pažnje posvećuju umetnicima koji stvaraju u enklavama, osetljivim sredinama, a izostaje i podrška sredine.

– Ovo je jako mala sredina, enklava. Nema baš nikakvog razumevanja za ovo što radim. Poslednja likovna kolonija na kojoj sam učestvovala bila je pre četiri godine ovde u selu uz jako lošu organizaciju i bez medijske podrške… Ovde postoji Dom kulture kao i Muzej, ali tu sede ljudi sa obrazovanjem osnovne i srednje škole, dok ja kao diplomirani vajar nemam nikakvih šansi za posao. Projekte iz oblasti likovne kulture dobijaju ljudi koji nemaju nikakve veze sa tim. Umorila sam se od pisanja molbi i žalbi – navodi Ivana.

Najveću inspiraciju za rad ipak, nalazi u deci, koja su čest i motiv na njenim fotografijama.
– Ta deca žive u enklavi, nemaju slobodu kretanja, a opet su u svojoj igri tako srećni i bezbrižni. Posmatram njihovu igru, svađe, ljubavi. Pokušavam svojim objektivom da uhvatim emociju i prenesem na fotografiju – ističe Ivana. Sa suprugom, koji je akademski slikar, često maštaj da jednog dana organizuju zajedničku izložbu, koja bi izašla van granica enklave i svetu poslali sliku o životu u ovom delu Kosova.

Ipak, o životu van enklave Ivana ne razmišlja.
– Ovo je naš dom, mi nemamo gde da odemo odavde, niti želimo da napustimo ovo predivno mesto – zaključuje ona.