Nemačka država primer je multikulturalnosti

Pogotovo dole u našim vukojebinama gde ne postoji ni jota javne kontrole. Gde su se pozicionirali isključivo bolesni mizantropi. Naslov moje knjige Lovci na duše donekle akceptira njihovo demonsko poreklo“.

Knjiga za grad 2011. godine

O Lovcima na duše (Seelenfänger) neću, ipak, pisati, jer se namjeravam pozabaviti priznanjem koje je Jovanu Nikoliću ukazano u Kelnu, u kojem živi i radi. Vjerojatno se čitatelji Danasa sjećaju kako sam ranije redovito podsjećao na Jovanovu poeziju i uspjehe u Njemačkoj, uvjeren u važnost Jovanova svjedočenja i znajući kako mu je kao „apatridu“, u Kišovom smislu, vrlo stalo do recepcije upravo Danasove publike u Srbiji. Izvijestio sam tako i kada mu se u nizu knjiga na njemačkom jeziku pojavio prije šest godina i poetski roman o djetinjstvu Beli gavran – crno jagnje, pod nazivom Weißer Rabe, schwarzes Lamm. E, upravo je ova Nikolićeva knjiga dobila priznanje Knjiga za grad 2011 (Buch für die Stadt 2011), u izboru Kuće kulture iz Kelna i lokalne novine Kölner Stadtanzeiger. Ovu su nagradu prije Jovana Nikolića dobili, pak, i tako priznati umjetnici kakvi su Italo Kalvin, Haruki Murakami i Orhan Pamuk, neposredno prije nego se zakitio i Nobelovom nagradom za književnost.

Nagrada Knjiga za grad podrazumijeva, između ostalog, i novo džepno izdanje knjige u tiražu od 10.000 primjeraka, sedmodnevno predstavljanje Jovanove poezije u periodu od 4. do 11. decembra 2011. godine čitateljima i u Kelnu i u Eskiršenu i Leverkuzenu, Berghajmu i Bergiš Gladbahu, u brojnim institucijama kulture u ovim gradovima, u knjižarama i bibliotekama, na fakultetima, ali i u tramvaju i na ulici, itd. Jovan Nikolić ovu nagradu doživljava, kako reče, i kao „rođendanski poklon“, jer će baš usred manifestacije njemu u čast, 7. decembra, napuniti 56. godinu života. „Znam samo toliko da me je predložila direktorka Literaturhausa Inza Vilke i da je mnogočlani žiri doneo odluku, ali o svemu nisam imao pojma dok me nisu obavestili“. Za Vesti, dnevni list srpske dijaspore, kazao je i sljedeće: „Radost i iznenađenje su utoliko veći, bolje reći iznenađenje, pošto mi je čulo radosti odavno zakržljalo. Ovoga puta nije bilo ujaka, ni tetaka, ni burazerskog taljenja nagrada kao kod nas, kojih imamo više nego pisaca“.

Nemačka država je čudo

Jovan Nikolić je autor koji je već objavio tri knjige na njemačkom, ali je još uvijek dovoljno dobar kao otkriće – napisao je književni kritičar lista Kölner Stadtanzeiger – Nikolić lista album svojeg djetinjstva i uspijeva mu sastaviti iz tih kratkih snimki poetičan album, s finesama jednog liričara, jer je on upravo to, koji je u stanju kondenzirati pojedine scene na njihovu magičnu suštinu. „Unutarnji glas u meni mi je izdiktirao ove priče“, pokušao je Nikolić približiti njemačkoj publici ambijente i simbole iz njegova najvažnijeg toponima na svijetu – „ciganskog sela“ na čačanskoj periferiji, koje se svim senzibilnim ljudima, ma otkuda jesu, može učiniti jednako egzotičnim kao Markesove slike iz Sto godina samoće. „Te slike iz Makonda su kao Čačak i Ivanjički sokak, kako se ranije zvala ulica Kneza Miloša, i ta Cigan-mala koju sam prvi put doživeo kao socijalizaciju, jer sam prethodnih 11 godina živeo isključivo u hotelskim sobama. Pejzaž mi se svodio na ljuske od jaja i luka, kuhinje i pribora za jelo, od ljeskanja ribljih trbuha na ovalima, to su bile maksimalne fantazije i naravno glasovi i muzika sa radio aparata marke EI Niš. Radio je baš bio jedini prozor u svet. A u Čačku je počelo dvorište, počela magija drveća, počela noć, počele su te sinkope. Okolo je bilo desetak kovača, različitih, sedećih, sa onom tankom zvonjavom praporaca, i onih stojećih sa velikim mehom kao kontrabas, koji su udarali teškim, mamutskim čekićem. Jedanput u kovinu, dvaput u goli nakovanj sa drškom ili kad mu asistent udari neku dvostruku sinkopu. E, kada se sklope ti zvukovi, ta neka horska zvona, uz to treba rasti. Tu negde počinje ta neka biografija i taj neki magijski način življenja Cigana. Međutim, ja sam tu bio bela vrana za okolinu, zato što mi je majka bila Srpkinja (Gadži), zato što sam bilo sklon čitanju knjiga i samoobrazovanju. Iskočio sam iz svega toga u moj lični svet i naravno nakon toga, pomno se baveći literaturom i zahvaljujući toj nekoj maštovitosti, docnije, kada sam zakoračio u svet poezije, sve te slike i zvukove sam pakovao u jedan herbarij, omnibus, u knjigu koja je štampana 2006, a oni je ove godine nagradili, sa nekim zakašnjenjem, ali dobro, ipak je poziv na večeru – poziv na večeru“, kazao je Jovan Nikolić za Deutsche Welle (DW).

U razgovoru za Kölner Stadtanzeiger Jovan Nikolić je o svom današnjem životu u milijunskoj metropoli na Rajni kazao sljedeće. „S 44 godine sam se odlučio započeti novi život. To nije u osnovi starost za novi početak, za skok u hladnu vodu, ali nisam zažalio… U Njemačkoj sam upoznao moju suprugu, osjećam se dobro u Kelnu, jer je ovo grad za dušu i još sam sada autor Knjige za grad, što mi sve govori da nikad nije kasno, započeti sve iznova“.

U susret velikom priznanju Jovan ide relaksirano. Za DW je kazao: „Ta vest je naletela iznenada kao poziv na večeru, neke lepotice koja dugo nije marila za mene, pa je sad negde pronašla moju knjigu, pročitala i dopala joj se. U ovom trenutku imam pomešano osećanje stida i bojazni jer nisam očekivao poziv. Znam da je matine u Šaušpilhausu 4. decembra, a onda će čitanja i promocije biti organizovani na raznim mestima u gradu Kelnu, na Univerzitetu, po školama, bibliotekama, muzejima, tramvajima, i ostalim kulturnim institucijama dakle, kojekude, gde je organizator namerio. To će verovatno biti veoma naporno za mene. Prethodno ću morati da skinem nekoliko kilograma i da se obrijem i našminkam.“ Dakako, svjestan je da se „nešto ozbiljno dogodilo“. U ozbiljnom tonu, dalje veli kako je kad je vidio tko su sve bili dobitnici ove nagrade prije njega dobio „neki blago-prijatni grč u stomaku i tek tada je sve dobilo na intenzitetu… Znači, tek tada sam shvatio da je pisac sa stranog govornog područja, pisac u egzilu, kao što je Jovan Nikolić koji je dugo, 10-11 godina tu i tamo prosijavao sa svojim knjigama i na književnim večerima, da je, eto napokon izašao iz neke ljušture anonimnosti i napokon se etablirao među umetnicima u gradu Kelnu. Možda to znači da više ne bih smeo da čačkam nos na ulici“. U posve ozbiljnom tonu odao je, pak, priznanje njemačkim kulturnim radnicima: „Nemačka zaista pruža sjajne uslove umetnicima sa drugih jezičkih područja i piscima koji su na bilo koji način sprečeni da stvaraju, da jasno i bez straha artikulišu svoje ideje i mišljenja. U tom smislu je Nemačka država, čudo. Naravno, ne mislim isključivo na stipendije, kao na mogućnost da čovek sedne i piše, da su mu omogućeni svi uslovi da to radi, da ništa drugo ne misli nego samo da piše, mislim i na izdavačke kuće, pozorišta, Opere, muzeje. Tu je nemačka politika prema stranim umetnicima zaista primer multikulturalnosti i razume se, za svaku pohvalu“.

Neka im je od Boga prosto

Jovan Nikolić je ogorčen, pak, kako su se neki ljudi koji se pitaju o knjigama i sajmovima u Srbiji poigrali s njim na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Lajpcigu. Vesti su zabilježile kako je Nikolić „ne bez gorčine prokomentarisao da je na nedavno završenom Lajpciškom sajmu knjiga, gde je Srbija bila počasni gost, sprovedeno etničko čišćenje nad njim kao piscem, ali da organizatori pri tom nisu bili dosledni, jer su postavili njegove knjige na nemačkom jeziku i dve antologije u kojima je zastupljen (Kultur Kontakt Beč iz Austrije i Noje Rundšau iz Nemačke). Možda je baš ova nagrada dobra prilika da se stvari između pisca Nikolića i srpskih kulturnih zvaničnika konačno postave na pravo mesto“, zapitale su se Vesti.

Jovan Nikolić je ovu lajpcišku epizodu prokomentirao u razgovoru za Deutsche Welle kako slijedi: „Naravno da su se u Lajpcigu, organizatori iz Srbije brutalno poigrali i sa mnom i sa mojim knjigama koje su instalirali tamo. Knjige su bile tamo, jedino pisac nije bio pripušten, što je, mislim, bezobrazluk, oholost i bahatost… Sa kojim pravom su knjige tamo okačili? Bolje da su ih prećutali. Ali nisu mogli da ih prećute jer je u nemačkim medijima bilo objavljeno da je knjiga u štampi i nisu mogli izbrisati postojanje te dve antologije u Nemačkoj i Austriji. To su stvari koje nisu mogli da prećute. Njihova brutalnost je išla dotle da sam ja tamo došao i imao promociju u svojstvu nemačkog pisca. Sa tugom sam otišao iste večeri. Putovao sam 12 sati da bih tamo bio 12 minuta. Tužno je bilo to što se na 200 metara vazdušne linije, preko puta štanda na kome sam nastupao, nalazilo nekoliko mojih prijatelja koje nisam video 11 godina. Nalazilo se kulturno ostrvo države iz koje sam bezglavo pobegao i u koju moja noga nije 11 godina kročila. I imao sam priliku da vidim nekoliko sjajnih pisca i mojih dobrih drugara. Oni su bili udaljeni i od mene, od mog bića 200 metara. Ja nisam zbog osećanja stida i nekog poslednjeg ponosa hteo da se pojavim tamo, jer mene niko nije pozvao na svadbu. Znaš one koje ne pozovu na svadbu, oni onda gledaju kroz prozor. Mene je sramota da se pojavim nepozvan iako sam imao ulaznicu po njihovim deklarisanim propozicijama. Ali da je bolelo, bolelo je. I oni koji su imali tu nameru da me povrede, potpuno su uspeli u tome. Posle tog Lajpciga, ja ništa drugo ne mogu da mislim. Neka im je od Boga prosto“.