Nemačka istoričarka: Tito bi teško mogao da spreči raspad Jugoslavije

Čalić, autorka najnovije biografije jugoslovenskog maršala „Tito – večni partizan“, rekla je da su okolnosti za Jugoslaviju u 70-im i 80-im godinama bile vrlo teške i da je „preživljavanje takve države postalo malo verovatno“.

„Socijalizam se raspadao u celom istočnom bloku. A više nije postojalo ni vezivno tkivo ideologije bratstva i jedinstva, isto kao ni jedinstvo partije. Politička vođstva u republikama više ili nisu verovala u kompromis ili ga nisu ni želela. Mislim da je 1980-ih godina nastala jedna dinamika koju, da je bio živ, ni Tito više ne bi mogao tek tako da zaustavi ili da joj promeni tok“, kazala je Čalić za Dojče vele (DW).

Ona je navela da su se društveno-ekonomske razlike u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata povećale, a ne smanjile.

„U Sloveniji su ljudi 1945. bili po glavi stanovnika tri puta bogatiji od onih na Kosovu. A u 1980-im godinama bili su devet puta bogatiji. To znači da se i razlika u interesima povećala. Slovenačka privreda, koja je funkcionisala gotovo kao privreda u Austriji, imala je druge potrebe od prvenstveno agrarno orijentisane privrede Kosova i velikog dela Bosne“, kazala je Čalić.

Čalić, profesorka istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu i autorka knjige „Istorija Jugoslavije u 20. veku“, navodi da se u socijalističkoj Jugoslaviji „sve vrtelo oko Tita“, ali da to nije bila diktatura, već da je Tito vladao autokratski, donoseći sve ključne odluke.

„Tito je bio uvereni protivnik višestranačkog sistema. On je smatrao da Jugoslavija kao višenacionalna država može preživeti samo uz pomoć jedne jedinstvene političke snage, Komunističke partije. Njen zadatak je bio očuvanje jedinstva zemlje. Zato se suprotstavljao svim drugim snagama koje su imale političke ambicije“, kazala je Čalić.

Ona je dodala da je Tito bio uveren da bi to vodilo do etabliranja nacionalističkih snaga u pojedinim republikama i na kraju do raspada Jugoslavije.

„Gledano iz današnje perspektive, čini se da ta njegova procena i nije baš bila pogrešna. No, s druge strane, treba se zapitati da li se zemljom moglo tako vladati na duge staze? Očigledno nije“, ocenila je nemačka istoričarka.

Navela je da se Jugoslavija posle Drugog svetskog rata razvila u modernu državu, da su nastali novi slojevi, takoreći „socijalističko gradjanstvo“, i da se u društvu etablirao veliki broj intelektualaca.

„Oni nisu mogli da budu večno pasivizovani uz pomoć ideologije o zemlji radnika i seljaka, jednostranačkog sistema i kontrole medija. Već 1970-ih godina je taj model bio potrošen“, kaže Čalić.

Ona navodi i da je Tito „jedna od najzanimljivijih istorijskih ličnosti 20. veka, proizvod epohe ekstrema, ekstremnih ideologija, ekstremnog nasilja, ali i ekstremnih predstava o tome kako je moguće oblikovati društvo u skladu s komunističkim modelom“.

Ipak, kaže Čalić, Tito se ne može svrstati u isti koš s velikim diktatorima, kao što su bili vođa nacističke Nemačke Adolf Hitler ili sovjetski komunistički lider Josif Visarionovič Staljin.

„U Jugoslaviji nije bilo masovnih čistki unutar Komunističke partije, nije bilo genocida, Jugoslavija nije vodila napadački rat. To nije bila diktatura“, istakla je nemačka istoričarka.

Čalić koja je bila i politička savetnica specijalnog izaslanika UN za nekadašnju Jugoslaviju i veštakinja Haškog tribunala, dodala je da Tito, naravno, nije bio ni demokrata zapadnog kova.

„Neposredno posle rata Tito je hteo da u Jugoslaviji uvede staljinistički model. Postojala je samo jedna ideologija, stvoren je jednopartijski sistem, mediji su bili pod kontrolom, delovala je teroristička tajna policija, bilo je političkih ubistava. Ali i tada je Partija više pokušavala da ljude uveri, nego što im je silom nešto nametala“, navela je Čalić.

Dodala je da se po ugledu koji je uživao, kada je Tito umro, videlo da je „stojao iznad ideoloških tabora“ jer „na sahranu su mu došli brojni svetski državnici, bilo je tu i demokratski izabranih predsednika država i vlada i diktatora i kraljeva“, navela je Čalić.

Velika popularnost Tita u Jugoslaviji može se, prema rečima Čalić, objasniti time što je zadovoljavao sasvim različite potrebe ljudi.

„Tu je gotovo za svakoga bilo nešto što ga je ili emocionalno doticalo, čemu se mogao diviti ili naprosto što je racionalno i intelektualno smatrao dobrim. Tito je imao ulogu partizanskog maršala i osnivača države, oca Jugoslavije. Kasnije, s modernizacijom zemlje, došle su i druge uloge, pre svega ona u celom svetu poštovanog državnika koji nosi poruku mira, što je naravno propagandistički bilo jako korišćeno“, navela je ona.

Činjenica da se Tito rado okruživao luksuzom, „glamurom“, da je voleo skupe automobile i da se rado družio s umetnicima, književnicima, glumcima, često i iz inostranstva, poput Sofije Loren ili Ričarda Bartona, davala mu je „auru slavne osobe“, dodala je Čalić.

„Tito je dakle imao te različite uloge, nikada samo jednu, i one su se odlično nadopunjavale. To je sigurno doprinelo njegovoj velikoj popularnosti koja je delimično bila inscenirana, ali svakako ne u potpunosti“, rekla je nemačka istoričarka.

Danas, 40 godina posle Titove smrti, i dalje se lome koplja oko toga da li je on bio diktator i oličenje zla, ili heroj antifašističke borbe, vizionar i najsvetlija zvezda celog regiona. Mari-Žanin Čalić smagtra da je to zato što je Tito postao metafora za probleme današnjice.

„Mnogi ljudi imaju osećaj da danas lošije žive. I onda se prošlost idealizuje. ‘Zlatne šezdesete’, kada su ljudi bez problema mogli da studiraju, kada je bilo dovoljno radnih mesta, a Jugoslavija uživala veliki ugled u svetu, upoređuju se sa sadašnjom situacijom u kojoj sve ove zemlje nemaju ugled, gde je prosečni prihod za dve trećine manji od proseka EU, gde je nezaposlenost velika, a mladi, kvalifikovani ljudi napuštaju zemlju. I onda se mnogo toga projektuje na prošlost, na jedan ili drugi način“, rekla je Čalić za DW.