Nemačka je gurnula region u rat priznajući Sloveniju i Hrvatsku

Prva pogrešna procena je da su međunarodne sankcije pomogle da se zaustavi rat. Dozvolite mi da budem direktan: međunarodne sankcije nametnute Srbiji imale su suprotan efekat od očekivanog. Umesto da oslabe Miloševića, sankcije su mu pomogle da osnaži svoju vlast. Kolektivno kažnjavanje jedne nacije ne daje rezultate.

Umesto da okrive Miloševića i njegove saveznike, ratnohuškače, za svoje ekonomske nedaće, Srbi su okrivili Zapad. Ko je imao najviše koristi od međunarodnih sankcija? Organizovani kriminal!

Nanoseći veliku štetu ekonomskom razvoju regiona, sankcije su podstakle ogroman uspon crnog tržišta, koje i dalje predstavlja kočnicu za uspon regiona.

Lobirao sam u UN, EU i SAD da ukinu sankcije jer one ne samo da su pomogle da se Milošević održi na vlasti već su učinile lokalne vlade korumpiranima i zavisnima od kriminalaca.

Sankcije ne samo da su učinile Srbiju korumpiranom – već i susede Srbije koji su nastojali da prevaziđu gubitak glavnog trgovinskog partnera, obraćajući se kriminalnim grupama da bi očuvali trgovinu.

Kada kolektivno kažnjavate celu državu građani te države počinju da gledaju na one koji su nametnuli sankcije kao na protivnika i neprijatelja. Sankcije su na kraju poslužile kao pomoć a ne kao kazna Miloševićevom režimu.

Imam osećaj da međunarodne sankcije mogu da budu delotvorne jedino ako su uperene protiv političke elite: vojnih lidera, političara ili onih koji finansiraju režim. Zapad je suviše često stavljao znak jednakosti između srpskih političara i srpskog naroda.

Druga pogrešna lekcija iz rata na Balkanu jeste mit da je inostrana vojna intervencija okončala rat.

Mnogi i u SAD i EU su na osnovu balkanske krize zaključili da je inostrana vojna intervencija okončala rat.

To je pogrešno!

Bombardovanje Beograda 1999. očuvalo je Miloševića na vlasti još jednu godinu. Masovna podrška koju je javnost pružala demonstracijama studenata i opozicionih lidera već je pretila da sruši Miloševića. Bombardovanje Beograda, poput sankcija, samo je poslužilo njegovoj paranoidnoj propagandi da je Zapad odlučan da slomi Srbiju.

Bosanski Srbi već su se nalazili za pregovaračkim stolom kada je bombardovanje počelo. Bombardovanjem nije poražena srpska vojska. Nesumnjivo, najveće grozote u ratu počinjene su tokom bombardovanja!

Kakvi god da su bili humanitarni motivi za Zapad da bombarduje Srbe, postavili su pitanje kredibiliteta NATO i SAD. To je pogrešan razlog za humanitarnu intervenciju.

Moralni kodeks mora da nalaže obustavu nasilja a ne stvaranje novog nasilja. Stvaranje novog oružja i nasilja u regionu nikada nije moglo biti dobar odgovor. Upravo zbog toga se dvadeset godina zalažem za demilitarizaciju regiona.

Treća pogrešna lekcija iz rata na Balkanu jeste da SAD veruju da nisu imale drugog izbora već da se oslanjaju na Miloševića i pregovoraju sa njim, a ne sa opozicionim kandidatima.

Iznova i iznova, u svojoj spoljnoj politici prema Balkanu, Sjedinjene Države daju prednost stabilnosti u odnosu na slobodu, autoritarizmu u odnosu na demokratiju.

Činjenica da su moje vrednosti, kao i vrednosti drugih opozicionih lidera, bile bliske sa američkim i evropskim vrednostima slobode religija, štampe i poštovanja prava svih etničkih grupa, nije imala mnogo značaja.

SAD su samo mlako reagovale na Miloševićevu izbornu prevaru i gušenje slobode štampe. Iznova i iznova, SAD nisu podržale umerene jugoslovenske lidere koji su se suprotstavljali nacionalistima, bez obzira na to da li se radilo o premijeru Anti Markovići ili meni, koji sam se zalagao za mir, ekonomski razvoj, slobodnu štampu i bio američki građanin.

Spoljna politika se suviše često temelji na usko ograničenoj i ciničnoj premisi: „Dobro, lider koji je na vlasti je možda nitkov, ali on je naš nitkov!“

Onda kada je na vlasti bio „njihov nitkov“, vlade drugih država ostajale su neme ili su zatvarale oči kada su Milošević ili ostali usvajali represivni zakon o medijima, birali sudije po političkoj liniji, te organičavali opoziciju da učestvuje u parlamentarnoj debati.

To podriva značajan posao izgradnje civilnog društva, čiju okosnicu predstavlja vladavina prava, slobodna štampa i nezavisno sudstvo.

Kako su SAD mogle da se zalažu za promenu režima bez nekoga u opoziciji ko bi zamenio Miloševića?

Ukoliko SAD ili EU šalju diplomate da se sretnu sa vođama režima, ali ne i sa opozicijom, opozicija je oslabljena. To govori lokalnom stanovništvu da je režim jedini koji može da reši problem.

***

Želim da ukažem i na to da i mi u regionu moramo da preuzmemo odgovornost za naše nedaće, i akcije. Istina je da su prepirke i unutrašnji sukobi u srpskoj opoziciji predstavljali najveću prepreku za ostvarenje naših ciljeva.

Narodi u regionu i dalje imaju nerealno očekivanje da će njihove probleme rešiti međunarodna zajednica, što omogućava lokalnim liderima i stanovništvu da izbegnu odgovornost za svoja dela. Postoji izvesno samozadovoljstvo u vezi sa stavom da će veće sile – uprkos tome što ih lokalno stanovništvo uglavnom doživljava kao dostojne žaljenja, imperijalističke ili loše informisane – preuzeti odgovornost za kurs regiona.

Istina je da nisam mogao da ostvarim veliki deo od onoga što sam planirao kao premijer. Ipak, snažno sam verovao da se seme mira i napretka mora zasejati, čak i ako je tle neprijateljsko. I dalje smatram da je vreme da se govori u korist mira upravo onda kada ste suočeni sa ratom.

***

Na svojoj inauguaraciji pre dvadeset godina osećao sam da moram da apelujem na svoje sunarodnike Srbe da odlučno raskinu sa prošlošću kako bi mogli da stvore bolju budućnost. Suviše mnogo učesnika sukoba svetilo se za nepravde nanete u Drugom svetskom ratu ili, čak, za događaje iz dalje prošlosti.

Mnogo češće je bio slučaj da su oni koji su sejali seme mržnje na Balkanu bili političari, a ne predstavnici vojske. S moje tačke gledišta, bilo je ključno javno se suprotstaviti takvim ličnostima i dopustiti svetu da vidi da Milošević ne predstavlja sve Srbe. Bez obzira na to da li se nalazio u Londonu, Beogradu ili Helsinkiju, osećao sam da je neophodno da svet zna da Milošević i Karadžić ne zastupaju sve Srbe.

Takođe sam osećao da je dužnost lidera da čini ono što je moralno ispravno čak i ako mu se drugi ne pridruže u tome. Zbog toga sam jednostrano oslobodio sve ratne zatvorenike koji su bili pripadnici hrvatskog naroda. Na kraju, to je podstaklo Hrvate da naprave sličan gest što je rezultiralo oslobađanjem zatvorenika pripadnika srpskog naroda. Ono što je značajno za mene jeste da je takvim potezima spaseno više od 1.500 života i što je to predstavljalo jedan od prvih konkretnih koraka načinjenih u pravcu pomirenja.

Kada se predsednik Ćosić (1992) nije kandidovao na izborima kao rival Miloševiću, smatrao sam da je značajno suprotstaviti se ovom poslednjem. On jeste lažirao izbore, ali mi smo svojom borbom poslali jasnu poruku. Doprli smo do ljudi i privukli desetine hiljada njih da izađu na ulice i učestvuju u maršu za mir, napredak, nadu i okončanje rata. Miloševićev položaj je bio uzdrman. Vidim moju tadašnju izbornu kampanju kao prvu pukotinu u Miloševićevom oklopu.

Naša kampanja predstavljala je prve demokratske izbore, iako volja ljudi nije uzeta u obzir. Nisam imao stranku, niti osmišljenu agendu, već samo želju za mirom, slobodom i prosperitetom za sve ljude u regionu.

Na sastancima sa više od stotinu svetskih lidera tokom mog mandata predstavljali smo Saveznu Republiku Jugoslaviju kao državu koja se protivi etničkom čišćenju. Jasno smo stavili do znanja svetu da smo odbacili ideju o izmeni granica upotrebom sile. Jasno smo rekli u svetskim medijima da smo obustavili finansiranje vlade lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića. Stvorili smo bezbedne prolaze za izbeglice i uhapsili ratne zločince optužene za etničko čišćenje.

Takođe smo jasno izrazili spremnost da priznamo Sloveniju i Bosnu i Hercegovinu, da prihvatamo granicu sa Makedonijom i započnemo pregovore u cilju uzajamnog priznanja sa Hrvatskom.

Ukratko, vodili smo energičnu kampanju uprkos mnogim preprekama, zalažući se za mir, demokratiju i ukidanje sankcija. Pre dvadeset godina imao sam viziju da doprinesem stvaranju Ujedinjenih Država Balkana, u cilju unapređenja ekonomske saradnje, proširenja tržišta i pripreme regiona za ulazak u Evropsku uniju.

***

Prvenstveno kao biznismen, a zatim i kao političar, znam da ljudi sa poslom imaju nadu i da je prosperitet glavni preduslov za dugotrajan mir. Dakle, čak i tokom rata, starao sam se da avioni, železničke linije i granice ostanu otvoreni.

Budući da su se regioni nekadašnje Jugoslavije sukcesivno otcepljivali, tržišta su se smanjivala. Unapređenje ekonomske saradnje i trgovine, kao i članstvo u EU, u krajnjoj liniji predstavljaju glavne preduslove za unapređenje ekonomskog položaja ljudi širom regiona.

Taj region zahteva više inostranih investicija, zajedničkih poslovnih projekata, slobodnu trgovinu, otvorene granice, kao i slobodno kretanje radnika. Investicije i reforme će ubrzati put svake države u EU.

Brisel mora da uspostavi pravu ravnotežu između delotvornih podsticaja i zahteva za reformama. Članstvo u EU ne može biti odlagano u nedogled jer u tom slučaju više neće služiti kao podsticaj za reforme.

I dalje postoje pretnje za stabilnost i prosperitet regiona. Države Balkana i dalje se suočavaju sa velikim deficitom platnog bilansa, strane investicije su drastično umanjene, prihodi od turizma i transferi novca su smanjeni, a stopa nezaposlenosti raste. Takvi faktori prete da izazovu društvene potrese. Ekonomske nedaće Grčke, Rumunije i Bugarske verovatno će umanjiti podršku vlada EU članstvu drugih balkanskih država u EU.

Sredinom 1980-ih Evropska zajednica je propustila ogromnu šansu za uspostavljanje stabilnosti i mira kada je direktno odbacila molbu jugoslovenske vlade za članstvo u EZ. To je ostavilo državu bez ohrabrenja i plana, koji su mogli da probude nadu, spreče raspad Jugoslavije, ili, možda, pomognu da se prevaziđu posledice takvog procesa. Evropa i SAD su suviše brzo priznale nezavisnost Slovenije i Hrvatske, bez donošenja plana za taj region.

***

Činjenica da je Nemačka priznala Sloveniju i Hrvatsku gurnula je region u rat jer su na taj način priznate jednostrane akcije dveju republika pre postizanja bilo kakvog dogovora o mirnom raspadu države. Nastala je žurba za potvrđivanjem etničkog identiteta i nacionalne časti, na štetu demokratskih prava, mira i jednakosti.

Dvadeset osmog juna 1991. ministar inostranih poslova Luksemburga Žak Pos objavio je svoj zloglasni proglas: „Ovo je čas Evrope. Ovo nije čas Amerikanaca.“

Ne samo da tadašnja dvanaestočlana Evropska zajednica nije postigla sporazum o raspoređivanju mirovnih trupa, već je i Nemačka nedugo po ponovnom ujedinjenju jednostrano priznala Hrvatsku i Sloveniju kao nezavisne države.

Dok se rat zlokobno pomaljao u regionu, SAD i EU su zajedničkom politikom mogle da spreče oružani sukob tako što bi obezbedile način za miran raspad države. Nasuprot tome, odluka Nemačke da jednostrano prizna Sloveniju i Hrvatsku raspirila je tenzije.

Suviše često, politika SAD i EU je retroaktivna umesto dalekosežna. Tek kada sumorni prizori na televizijskim vestima uznemire savest njegovih građana Zapad se budi iz letargije.

Mnogi u SAD imaju oskudno znanje o ovom regionu i drže se jednostavnih priča koje predstavljaju podjednako loše informisani mediji. Predugo su američki zvaničnici stavljali znak jednakosti između srpskog naroda i Miloševića, te pokazali nedovoljno razumevanja i uvažavanja za strahove ili težnje Srba.

Takvo gledište je bilo toliko duboko ukorenjeno da je samo Srbija smatrana glavnim problemom na Balkanu, smatrano je da je potrebno zauzdati i kazniti tu državu čak i kada sam ja, kapitalista i građanin SAD, stupio na funkciju premijera 1992.

Ukoliko su Evropa i SAD uviđale da Milošević i Karadžić guraju Srbiju u rat, trebalo je da podrže opoziciju. Tek posle Miloševićevog nasilnog odgovora na pobunu Oslobodilačke vojske Kosova SAD su prekunule veze sa njim, a Klintonova administracija je priznala da je došlo vreme da podrži opoziciju.

***

Krajem 1990-ih, iako više nisam bio premijer, pomogao sam prilikom pokretanja i finansiranja Saveza za promene i sarađivao sam sa Dragoslavom Avramovićem i Zoranom Đinđićem u Hagu u cilju postizanja dogovora između svih opozicionih snaga, uključujući Vuka Draškovića, što je predstavljalo preduslov za stvaranje ujedinjenog fronta protiv Miloševića.

Tokom Klintonovog drugog predsedničkog mandata ta inicijativa je dobila podršku Vašingtona i uložen je još veći napor da se održe kontakti sa opozicijom u Srbiji, pokrenuti su dodatni fondovi za pružanje podrške opoziciji, nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama. Pomagao sam da se to sprovede u delo tako što sam davao doprinos jačanju srpske opozicije obezbeđujući novac i obuku, kao i lobiranjem.

Beograd vidi kako Slovenija kao članica EU doživljava uspon, a Hrvatska se približava članstvu u Uniji. Stiče se utisak da je želja za pridruživanjem konačno odnela prevagu nad ogorčenošću.

Proširenje EU mora da uključi preostale države u regionu, što, uporedo sa ekonomskom pomoći, treba da bude upotrebljeno da se nagradi odgovorno i dobro ponašanje, a uskraćivanje toga treba da posluži kao način da se utiče na ponašanje zemalja. EU treba da pruži veću ekonomsku podršku državama regiona putem investicija i unapređenjem razvoja infrastrukture.

Ipak, tokom prve decenije 21. veka politika EU prema Balkanu dala je nešto drugačije rezultate. U pojedinim domenima EU je postepeno – i pojedini tvrde slučajno – osmislila politiku za koju će se ispostaviti da predstavlja najdelotvornije sredstvo u njenoj spoljnoj politici: proširenje.

To načelo stavlja akcenat na pravne i administrativne institucije i predstavlja potencijal za putovanje bez viza i ostvarenje značajnih ekonomskih koristi.

Ali, mora se ubrzati proces pridruživanja država Balkana EU. Standardi koji su postavljeni za dobijanje članstva su suviše visoki. Perspektiva članstva je jedino što omogućava slabim vladama da sprovedu reforme. Stoga, mnogo pozitivnija poruka mora da bude poslata. Ne može se govoriti o periodu od 20 do 30 godina. EU mora da kaže: „Uradite ove jednostavne stvari, a zatim ćemo vam dodeliti članstvo.“

Od vojne intervencije NATO u Srbiji 1999, region Balkana više ne predstavlja prioritet u spoljnoj politici Vašingtona. SAD su prenele nadležnost za taj region EU, iako potajno sumnjaju u njenu sposobnost donošenja kolektivnih odluka i snagu volje.

Nekoliko država Balkana se pridružilo NATO, uključujući Bugarsku, Rumuniju, Sloveniju, Albaniju i Hrvatsku. Prema mom mišljenju na taj način je osnažena njihova kolektivna bezbednost i saradnja, dok su u prestonicama susednih država oslabljene secesionističke vizije i nacionalističke ambicije.

U ovom trenutku većina Srba ne prepoznaje koristi od članstva u NATO, što predstavlja stav koji nesumnjivo raduje Moskvu. Iako odluka Srbije da ne postane članica NATO ne isključuje mogućnost njenog članstva u EU, pridruživanje Alijansi zasigurno bi ubrzalo proces dobijanja članstva u Uniji.

***

Moskva poklanja znatno veću pažnju regionu nego EU ili SAD. Rusija ima istorijske veze sa našim regionom i doživljava ga kao deo specijalne sfere interesovanja. Moskva ostaje najpouzdaniji inostrani saveznik Beograda, što je moćno i delotvorno pokazala tokom rata na Balkanu. Zahvaljujući diplomatskim naporima koje je 1992. preduzimao tadašnji ministar inostranih poslova Rusije Andrej Kozirjev naša mirovna inicijativa predstavljana je u UN i na drugim mestima.

Danas se postavlja pitanje da li politika Moskve prema ovom regionu služi za unapređenje stabilnosti ili nastavak konflikta?

Rusija ostaje otvoren saveznik Srbije, naročito u borbi za Kosovo i prilikom blokiranja članstva Prištine u najznačajnijim međunarodnim institucijama.

Moskva i Beograd i dalje imaju mnogo zajedničkih interesa i njihov odnos može da bude konstruktivan sve dok god se temelji na nečemu što je izvan želje Rusije da osujeti proširenje NATO i EU.