Nemački postizborni bluz

Lažem sam sebe još nekoliko minuta da ne znam šta se to promenilo. Ali znam dobro: Nemačka je glasala, i to više od 10 odsto za ekstremnu desnicu.  

Znam pošto sam i ja glasao kao državljanin najsnažnije države kontinenta. U Nemačkoj se lakše saznaju najveće lične tajne, ali ne za koga si glasao. Čak ni bračni parovi ne znaju ko je kome dao glas. Na ovim izborima je definitivno suviše Nemaca dalo glas toj ‘Alternativi za Nemačku’. Osećalo se tokom izborne kampanje da se Nemci nečeg plaše. Terorizma, izbeglica, ličnih finansija i budućnosti cele porodice. Ali do sada su se uvek izborili na neki drugi način sa takvim strahovima. Sada je dosta njih iz straha glasalo za skretanje desno. Imam neugodan osećaj dok prolazim kroz deo grada zvani Mitte. Tu se odvija 90 odsto nemačke politike i tu se Merkel družila do sada sa svim strankama. Kada je primila više od milion izbeglica, Merkel je rekla u više navrata „možemo mi to“. Verujem joj još uvek. Ali ova tišina mi se ne sviđa. Nadao sam se da će u mojoj pekari gde kupujem kiflu sa cimetom barem moja omiljena prodavačica Erika da mi kaže da će sve da bude u redu. Erika danas ne radi a njena koleginica nije raspoložena za razgovor o berlinskoj tišini. Ostavljaju me samog sa kiflom, kafom i mojim strahom. Berlin danas nema snage da me zagrli. Oporavlja se od udarca sa desne strane. Merkelova je rekla ‘možemo mi to’. Nadam se.

Petak, 29. septembar

U vozu sam za Hanover, glavni grad Donje Saksonije. To je po svim kriterijumima nemačka provincija –da nije svih tih političara koji su iz Hanovera. Žitelji tog grada znaju da se šale da treba da paziš kojeg advokata da angažuješ u tom gradu, svako od njih može da postane šef vlade ili predsednik države. Možda ću da se malo ohrabrim u Hanoveru. I bogami uspevam. Ovde je sve u taktu. Voz stiže na vreme u 11:13 h. Govori se najčistiji nemački jezik i ljudi su osvežavajuće jednostavni. Konobar u španskom restoranu mi kaže da je razočaran socijaldemokratama. Ceo život je glasao za njih, Šreder je bio odličan kancelar. A sada nije glasao. Kaže da nije imao za koga. Bojim se da nije jedini. Videćemo da li će Merkelin naslednik opet biti iz Hanovera. Ima tu već ozbiljna kandidatkinja: Ursula fon der Lajen. Treba zapamtiti to ime.

Subota, 30. septembar

Viđanje sa školskim drugovima je potvrdilo sinoć da se i u Hanoveru neki put slavi, jede i pije do rane zore. Na put za Rursku oblast krećem sa zakašnjenjem, iznajmljenim autom imam više fleksibilnosti. Ali posle Dortmunda upadam iz jednog zastoja u drugi. Čini mi se da je ovde veći nered, zbog velikog broja stranaca koji ovde žive. I istog momenta pomislim da sam možda suviše zaplašen, u potrazi za ‚mojom’ alternativom. To brzo zaboravljam sa prvim gutljajem turskog čaja u restoranu u centru Kelna koji drži porodica poreklom iz Ankare (namerno ne kažem ‚Turci’, oni su već odavno postali Nemci). Keln i susedni gradovi imaju najveću koncentraciju stanovnika poreklom sa Bosfora. Interesuje me šta oni misle i kako su nemački državljani među njima glasali. Uglavnom nisu zainteresovani. Imaju utisak da Nemačku više nije briga šta njeni ‚Turci’ misle. To ne valja. I srećom nije tako. U restoranu vidim više Nemaca nego Turaka (ok, sada moram tako da kažem…) a na recepciji hotela gde uvek odsedam i gde sam saslušao u više naleta brige mladog turskog recepcionara, vidim da on sada nosi odelo a ne uniformu. Postao je menadžer prodaje. Nemački hotel poverava svoj dobitak imigrantu treće generacije. Ostali radnici su Nemci i Rusi. Isti mladić mi je pričao da razmišlja o životu u Turskoj pošto u Nemačkoj ne napreduje. Očigledno je imao pogrešnu procenu. Biće to sve ok, mislim se. Biće tu dovoljno uspeha za sve Nemce, bilo kog porekla. Mirnije spavam ove noći.

Nedelja, 1. oktobar

Promenim planove i odletim za Drezden. Tamo je ‘Alternativa’ dobila zastrašujuće puno glasova. Grad koji je tokom Drugog svetskog rata najbolnije osetio šta može ljudski bes sve da uništi sada je zagrlio desničare i mazi ih. Dolazak iz malog Istanbula na strogi istok Nemačke je ipak kulturni šok. Mirna i tiha nedelja, kao u većini delova Nemačke. Šetam se ulicama starog dela grada, sve dok me ne savlada težnja za parčetom kolača sa sirom. Nađem kafe gde ga ima, ali tog jutra samo za poneti. Prostorije su im rezervisane za dečije pozorište. Danas su ‘Tom Sojer i Haklberi Fin’ na repertoaru. Pre nego što ponesem svoj paket sa poslasticom, pogledam u salu. Puna je, ima plavih mališana, ali i dece sa tamnom kožom. Vidim jednog malog Azijata i jednu devojčicu za koju bi rekao da je iz arapskog sveta, a možda je i Indijka. U Drezdenu smo. Biće to sve ok, kažem sam sebi. Ova deca ce moći to. I posvetim se kolaču sa sirom.

Ponedeljak, 2. oktobar

Vozom putujem iz Drezdena za Frankfurt. Zbog razlike u šinskom sistemu voz ide malo sporije. Možda je to jedan razlog zašto je istok glasao za ‚Alternativu’. Možda osete da su ponekad u ‚drugom redu’ Nemačke. Frankfurt je ‚prvi red’. Prva klasa. Ovde su pare. Banke. Najveći aerodrom kontinenta. Najveće firme. Najveći sajmovi na svetu. Najveće zarade i najveće kockanje sa kapitalom. Ovde se nema vremena za strah. Za razmišljanje zbog čega je ‚Alternativa’ ušla u nemački parlament. Radimo, idemo dalje. Arbeit. Ne mogu da nađem sagovornika. Radi se. A oni koji ne rade već uživaju u predosećaju sutrašnjeg praznika. Frankfurt se fokusira na značajne stvari i ne gubi vreme. To moram da ispričam Berlincima.

Utorak, 3. oktobar

Danas je divan dan, rođendan nove Nemačke. Dan ujedinjenja. Odlučio sam da ga provedem u još većoj provinciji nego što je Hanover. Lagano vozim prema Rozenhajmu. Južna Bavarska. LJudi se odmaraju. Neki na radiju slušaju govor nemačkog predsednika koji poručuje svojim građanima: „ništa više nije kao što je bilo, izazovi su veliki i treba nam snaga svakog građanina“. Bavarci godinama slušaju poruke iz Berlina iz daleka. Bavarska je kao druga država, ovde je sve plavo-belo i ima svoju dinamiku. LJude sam ovde uvek doživljavao kao konkretne i emotivne. Drže do svoga: religija, porodica, zakon, red. A sada i bes. LJuti su na svoje bavarske lidere koji su možda sa preoštrim kritikovanjem Merkelove oterali dosta birača da skrenu nadesno. U Rozenhajmu nemačka politika postaje komplikovana. Dok ne nastavim put za Štutgart, odem na Oktoberfest i podsetim se zašto se Bavarci osećaju drugačije: gde na svetu najmanja krigla piva ima više od jednog litra sadržaja?

Sreda, 4. oktobar

Sam sebi darujem pauzu i planiram samo dva sata za razgovore u Štutgartu. Suviše kilometara sam prošao, suviše glasova izbrojao i slušao. Zbunjen sam od kontrasta. S jedne strane sam osetio dosta površinskih pogleda na desnicu, a s druge strane dosta straha da ova visoka doza bavljenja sa benignim idejama te partije postane svakodnevica. U Štutgart stižem bez problema. I taj grad zaista nema problema: skoro svaki građanin je zaposlen. Dobro se živi. Ima marginalnih problema, koji nestanu pre nego što moraju da se reše ozbiljnim merama. Škole su dobro opremljene i nisu prepune. Ovde je sve na mestu. Moći će ovde i bez mene.

Četvrtak, 5. oktobar

Boravak u postizbornoj Nemačkoj završavam gde sam ga počeo: u Berlinu. Lufthanzin avion me izbaci na Tegelskom aerodromu. Od izlaza iz letelice do taksija svega 300 metra. Svega 15 minuta posle sletanja se upućujem sa koferom ka taksi stanici. Efikasnost na svakom koraku. Oko mene uglavnom stranci: oni koji su sleteli ovde, i oni koji su stalno ovde. U Berlinu se sve to već odavno izmešalo, čini mi se da niko ne obraća pažnju ko je odakle. Svi gledaju napred, ne unazad. Možda je to razlog zašto je ekstremna desnica u Berlinu dobila mali broj glasova. Berlincima je jasno da ovde nema ‚Alternativa za Nemačku’. Svi smo alternativa.

I kako to slučajnost hoće, moj taksista je danas turskog porekla (i on odavno više nije Turčin nego više Nemac). Razgovori sa taksistima su mi uvek dragi, od njih se sazna šta narod stvarno misli. Ovaj moj taksista kaže: „Gospodine, Berlin je preživeo sve: dva rata, komandaturu pobednika, komunizam i kapitalizam, Berlinski zid i terorizam. Preživećemo i rezultate ovih izbora. Možemo mi to.“ Razgovor nam posle toga ode u neki drugi pravac. A kada sam stigao gde sam hteo, zamolim ga da mi pomogne sa koferom do lifta. I tu mi kaže: „Ma naravno, možemo mi to.“

Možda je Angela Merkel u pravu. Možda Nemačka stvarno može više nego što svi sada misle.

Autor je nemačko-turski privrednik jugoslovenskog porekla