Joahim Gauk nije prvi nemački predsednik koji zahteva veću ulogu Nemačke u svetskim spoljnopolitičkim pitanjima i njeno masovnije i češće vojno učešće u spoljnim intervencijama za zaštitu ljudskih prava u suverenim državama, ali je prvi protestantski pastor koji kategorično i u svakoj zgodnoj prilici, a takvih je u ovoj godini ratnih godišnjica mnogo, istupa sa takvim zalaganjem.
Zato je Gauk izazvao buru u svojoj protestantskoj crkvi koja, kao i Nemačka, vuče ozbiljnu hipoteku prošlosti i iz, kako to slikovito opisuje Frankfurter algemajne cajtung, gotovo simbiotske veze sa nacističkim režimom.
Sem što je bio pastor, Gauk je iz istočne Nemačke, pa su se baš predstavnici protestantske crkve odande usprotivili i otvorenim pismom predsedniku ideji o većem vojnom učešću Nemačke u rešavanju sukoba u svetu optužujući ga da je izdao crkvene mirovne deklaracije iza kojih je i sam stajao.
Nije ih utešilo ni to što Gauk govori o vojnim intervencijama, tek pošto su iscrpene sve druge mogućnosti i u okviru mandata UN. Spor između predsednika, koga u javnosti zastupa sekretar David Gil („predsednik ne može da prihvati da je pacifizam jedini put na koji ukazuje jevanđelje“), i uzbunjenih protestanata, koje predvodi bivša predsednica Centralnog saveta protestantske crkve Margor Kesman nazvana i „jastreb mira“, ne tiče se samo teološkog tumačenja crkvenog odnosa prema ratu i miru nego i same smislenosti vojnih intervencija na zaštiti ljudskih prava – nije samo ovogodišnja analiza učinka jedne takve intervencije u Avganistanu osokolila protivnike ostvarivanja mira ratom.
I predsednik i njegovi protestantski protivnici slažu se da je Nemačka izvukla pouke i da je danas „najbolja Nemačka koju znamo“, ali jedni druge optužuju da nauk ne „pišu dalje konsekventno evropski“. Gauk smatra da prošlost Nemačku obavezuje da više ne ide posebnim putem (Sonderweg) nego da i u osiguranju bezbednosti pokaže više solidarnosti naročito sa svojim evropskim partnerima, a posebno u situaciji kad SAD najavljuju preispitivanje forme i razmere svog učešća u vojnim intervencijama i kad se Evropa za svoju bezbednost mora i sama pobrinuti. Čak i Nikolas Šnajder, dosadašnji predsednik Centralnog saveta protestantske crkve Nemačke, koji nije kategorično osudio ideje predsednika, sukobio se sa njegovim pristalicama oko tumačenja mirovne etike crkve. Šnajder smatra da su humanitarne vojne intervencije dozvoljene samo kao krajnje sredstvo politike, ali kada je to krajnje sredstvo dopušteno upotrebiti ne treba da odlučuje situacija nego restriktivni princip vojne uzdržanosti, koga se Nemačka dosad uglavnom držala.
Verski analitičar Živica Tucić kaže da je sa biblijskog stanovišta, Gaukov stav korektan. „Jer sprečava se daleko veće zlo, sprečava se stradanje, rušenje, znači obaveza je i biblijska da se jedan za drugoga založimo, da drugog odbranimo ili sačuvamo. To je teološki odbranjiv stav: crkva brine o duši svojih vernika, a država je obavezna da brani građanina u njegovom fizičkom integritetu“. Tucić ne pridaje veliki značaj nekim i večitim raspravama u protestantskoj crkvi: „Paleta mišljenja u protestantizmu je daleko šira, imate od levičarskih pacifista do sasvim suprotnog bloka i tamo se do besvesti diskutuje o svim temama, tako da ni ove diskusije ne treba shvatiti dramatično“.
Poznati hrvatski istoričar Nikica Barić slaže se sa Gaukom (i Tucićem) da je „Nemačka danas nešto sasvim drugo u odnosu na Hitlerov rajh. Iako Nemačka igra određenu ulogu u NATO, kaže Barić, „očito se vidi da između Evrope i Amerike ima određenih raskola: čini mi se da Amerikancima odgovara sukob Evrope sa Rusijom oko Ukrajine, a Nemačkoj, koliko vidim, ne odgovara“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
