Studenti s hendikepom nemaju nikakve uslove za život i rad na niškom Univerzitetu, a ni u samom gradu. Naši problemi počinju ustajanjem, kada nam je problem da odemo do prodavnice i kupimo hleb pošto u čitavom gradu uglavnom uopšte nema oborenih ivičnjaka, rampi, ili zvučnih semafora.
Studenti s hendikepom nemaju nikakve uslove za život i rad na niškom Univerzitetu, a ni u samom gradu. Naši problemi počinju ustajanjem, kada nam je problem da odemo do prodavnice i kupimo hleb pošto u čitavom gradu uglavnom uopšte nema oborenih ivičnjaka, rampi, ili zvučnih semafora. Nastavljaju se na fakultetima, gde uglavnom nema ni rampi ni liftova, tako da nas kolege neretko nose. Ali, najgore je što nadležni na Univerzitetu i u gradu još nisu pokazali ozbiljnu nameru da sve te probleme sistemski reše, kaže Jasmina Barać, predsednica Udruženja studenata s hendikepom na Univerzitetu u Nišu.
Udruženje postoji već šest godina i trenutno broji četrdesetak studenata sa senzornim i motoričkim hendikepom. Uprkos njihovoj velikoj ambiciji i upornosti, skoro svi fakulteti i glavne institucije u gradu ni danas nemaju rampe i liftove, a studenti s hendikepom nijedan kombi za prevoz. Niko od njih dosad nije dobio gradsku stipendiju, bez obzira na težinu hendikepa ili visok prosek studiranja. Samo udruženje smešteno je na prvom spratu stambene zgrade u centru, a u službene prostorije, koje mu je grad tek nedavno dodelio, ne može da se useli jer na četiri stepenika na ulazu ne postoji rampa.
„Teško i za nas normalne“
– Mladi ljudi s hendikepom veoma se teško i zapošljavaju. U jednoj televizijskoj emisiji sam rekla da nam je gradonačelnik Niša Smiljko Kostić tim povodom rekao da je „teško i za nas normalne“. Tek posle toga gradska Komisija za pitanja osoba s invaliditetom počela je redovno da se sastaje, što ranije nije bio slučaj – kaže Barać.
– Pravni i Ekonomski fakultet su tek prošle godine napravili rampe, na zadnjem a ne na prednjem ulazu. Ipak, pošto ima rampi, a i liftova, moglo bi se reći da studenti s hendikepom imaju elementarne uslove za studiranje. Svi ostali fakulteti ih, međutim, ne nude. Neke moje kolege su zbog toga odustajale od studija. Nisu više mogle da mole kolege da ih nose na, recimo, treći sprat Filozofskog fakulteta koji, kao i većina ostalih fakulteta, nema ni rampu ni lift – kaže Barać, inače apsolvent na Pravnom fakultetu.
Ona kaže da je Udruženje godinama molilo rektorat da Udruženju studenata s hendikepom obezbedi prostor na Univerzitetu, što njihove kolege na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu imaju. Na njihove molbe, rektorat NU je odgovarao uglavnom ćutanjem. – Ovakvo ponašanje je bruka za jedan od najvećih državnih univerziteta u Srbiji – kaže Barać, podsećajući da NU ima 13 fakulteta i više od 26 hiljada studenata.
Naša sagovornica kaže da ni „senzibilisanost“ grada za probleme ljudi s hendikepom nije bitno drugačija. Grad je tek nedavno doneo odluku o njihovom besplatnom prevozu u saobraćaju (koja se još uvek ne primenjuje), a jedan običan kombi za prevoz već je godinama problem. Predsednik gradske opštine Palilula Miroslav Đorđević obećao je takav kombi, ali za sva udruženja, a ne samo za ono koje okuplja studente.
– Uprkos brojnim zahtevima, gradski funkcioneri nisu započeli projekte izgradnje rampi na bitnijim lokacijama, to je počeo da čini samo predsednik gradske opštine Medijana Dragoslav Ćirković, ali još uvek sporadično. Menadžment DIN Filip Moris imao je najviše razumevanja, ponudio je da izgradi rampe na Univerzitetu i desetak glavnih institucija u čitavom gradu. Uprkos tome što to grad ne bi koštalo ni dinara, odgovora još nema. Zvanično ćuti i gradski arhitekta Jovan Mandić, kome smo se više puta obraćali – kaže Barać.
Ona kaže da je tek nedavno načelnica gradske Uprave za imovinu Vesna Mlinarić („žene su senzibilnije i agilnije“) Udruženju studenata s hendikepom obezbedila adekvatan prostor, ali su se četiri stepenika u prizemlju Tržnog centra Kalča ispostavila kao problem. Udruženje zbog toga nema pristup svom prostoru, mada je on potpuno sređen zahvaljujući gradskom novcu, ali i angažovanju studenata s hendikepom. Sami su ga krečili, uz pomoć sedmorice vojnika koji civilno služe vojni rok u njihovom udruženju.
– Ne postoji ni razumevanje za pomoć studentima s hendikepom pri studiranju. Mada se u Beogradu i Novom Sadu za svakog od njih obezbeđuju stipendije, načelnik gradske Uprave za obrazovanje, kulturu i sport Nenad Gašević za to nije imao nimalo sluha. Tražili smo stipendije u skromnom iznosu (3.000 dinara godišnje) za samo sedam studenata s najvišim prosekom (koji se bliži oceni 10) i najvećim hendikepom (tumori na mozgu, amputirane ruke ili noge, potpuno slepilo). Ni na takav, skroman i simboličan zahtev, nismo dobili pozitivan odgovor – kaže Barać.
Prema njenim rečima Udruženje studenata s hendikepom uprkos svemu ne gubi nadu i vrlo je uporno i ambiciozno. Ove godine konkurisalo je za četiri projekta kod DIN Filip Moris i dva u Ministarstvu prosvete. U toku prošle godine „izgurali su“ četiri projekta, od kojih je dva finansirala DIN Filip Moris. Slepi studenti su prošli školu računara (na specijalnim softverima), drugi su učili strane jezike, neki prošli edukaciju o ravnopravnom obrazovanju za sve, a pojedini naučili koje se sve mogućnosti otvaraju hendikepiranima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
