Nemci tražili zabranu Crnjanskog

Nemačka kontrola štampe bila je gotovo apsolutna, a uz to izrazito antisemitski i antikomunistički usmerena. Niko nije mogao obavljati uredničku dužnost ako prethodno nije bio upisan u Srpsko novinarsko društvo, koje je prilikom prijema članova moralo da primenjuje rasistička merila.

Za cenzuru štampe bio je zadužen Eberhard Tangl, pre rata lektor na Beogradskom univerzitetu, a tokom okupacije šef cenzure Vermahta u činu kapetana. Tangl je kasnije isticao kao sopstveni uspeh da nijedan novinar nije stradao zbog cenzure, međutim, pored toga, bilo je saslušavanja, zabranjivanja, korekcija i izdavanja uputstava i instrukcija za pisanje u štampi.

Ni izlaženje dozvoljenih štampanih glasila nije proticalo bez problema. Već u junu 1941. zabranjene su beogradske Opštinske novine pošto su u dva navrata, u kratkom vremenskom roku, objavile članke koje je pre toga nemački cenzor zabranio.

Prećutkivanje pojedinih, za novine u okupiranoj Srbiji, zabranjenih tema bilo je više nego upadljivo. Reč je pre svega, o progonu srpskog stanovništva na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Iako je štampa svakodnevno izveštavala o velikom broju izbeglica u Srbiji, pozivala na davanje doprinosa i pomoći za smeštaj i ishranu izbeglog stanovništva, u najvećem broju slučajeva prećutkivano je odakle je to stanovništvo izbeglo, šta je preživelo i kako je dospelo u Srbiju. Na žalbu upućenu iz NDH 1943. na pisanje Novog vremena, nemačke vlasti su odgovorile da nemačka cenzura pazi da „nijedna saveznička država Osovine u bilo kojoj formi – direktno ili indirektno ne bude napadnuta“.

List Obnova je naporedo sa izrazito kolaboracionističkom tendencijom bio jedan od retkih koji je 1941, iako dosta uvijeno, progovorio o Nezavisnoj državi Hrvatskoj i zbivanjima u njoj, što se mora smatrati za uspeh njenog uredništva, pre svega Milana Jovanovića Stoimirovića, koji je ubrzo nakon toga napustio funkciju urednika. Ipak, s druge strane, tokom njegovog uređivanja ovog lista veličani su uspesi okupatora, a list je ostao upamćen i po zaglavlju Viktoria – Nemačka pobeda – pobeda Evrope – Viktoria!, koje je ukinuto nakon odlaska Stoimirovića. Sledeći urednik Obnove Stanislav Krakov ostavio je svedočenje da je svaki dan išao na konferencije u nemački Upravni štab, gde je dobijao instrukcije šta treba da izađe i na koji način u sledećem broju novina, čak i fotografije i broj stubaca.

Iako je nacističku kontrolu potpomagala dodatna kontrola kolaboracionističkih organa, nemačka propaganda je gajila nepoverenje prema srpskim saradnicima, pa i novinarima i urednicima, a tragove „moskovske propagande“ pronalazila je i u vodećem dnevnom listu Novo vreme. Čak su i antikomunistički članci bili tumačeni u suprotnom smislu. U jednom obaveštajnom izveštaju upućenom nemačkim vlastima napisano je da Dimitrije Ljotić, vođa pokreta Zbor, ukazuje na štetno dejstvo lista Novo vreme napominjući da ovaj list „važnije događaje političke prirode u Srbiji objavljuje sitnim naslovima, a krupnim naslovima i debelim slovima objavljuje streljanja komunista“.

Verovatno je to bio i razlog pokretanja zboraškog lista Naše borbe, čiji naziv ukazuje na uzimanje uzora u literarnom stvaralaštvu Adolfa Hitlera. Izveštavanje ovog lista bilo je mnogo oštrije i eksplicitnije u odnosu na Novo vreme. Našu borbu je i domaća uprava ocenila kao neuspešan list i on je prestao da izlazi.

Veliko nezadovoljstvo među kolaboracionističkim krugovima izazvalo je i objavljivanje članka „Crvene vladike“ bivšeg ministra Miroslava Spalajkovića, kojim je oštro kritikovana Srpska pravoslavna crkva jer izbegava da osudi narodnooslobodilački pokret, i koji je doveo do dodatnog pogoršanja odnosa domaće uprave sa crkvom.

Za razliku od francuskog slučaja gde je tokom okupacije nemačka cenzura bila relativno blaga, a uprkos postojanja spiskova knjiga koje treba zabraniti, mnogim francuskim piscima, pa i istaknutim pripadnicima levice poput Sartra, knjige su objavljivane, a drame izvođene, u Srbiji je cenzura strogo vodila računa o knjigama koje je trebalo izdati, kao i o uklanjanju nekih koje su već postojale. Takav princip bio je sličan okupacionim merama u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, kada su odstranjivane sve knjige koje nisu bilo po volji austrougarskim vlastima.

Nemačke okupacione vlasti sastavile su spisak od nekoliko hiljada dela koje su predlagale za zabranu, a među kojima je bilo i mnogo onih iz domaće književnosti poput stvaralaštva Miloša Crnjanskog, ali i naučni radovi Vladimira Ćorovića, kao i 80 naslova raznih časopisa.

Već u oktobru 1941. naređeno je da se pregledaju školske biblioteke i iz njih „odstrane sve knjige i časopisi razornog i subverzivnog karaktera, s tim da se takve knjige i časopisi imaju čuvati pod pečatom u Upravi škole“. Uglavnom je reč bila o knjigama za koje se smatralo da propagiraju komunizam.

Problem su predstavljala i celokupna izdanja pojedinih izdavačkih kuća koje su sumnjičene za propagiranje komunizma. U slučajevima hapšenja, osumnjičeni za komunističku delatnost su posebno ispitivani da li su čitali Nolitova, Minervina i Kosmosova izdanja, a naročito knjige Maksima Gorkog „Kako se kalio čelik“ i „Mati“.

Teza da je srpska omladina planski i sračunato preko knjiga trovana komunizmom bila je čest momenat u kolaboracionističkoj propagandi. Napadi su išli tako daleko da su poprimali karakter neskrivene nekulture, pa se tako u jednom od objavljenih članaka u Obnovi pozivalo i na spaljivanje knjiga.

Tokom 1942. u mnogim bibliotekama, pre svega škola, radilo se na sprovođenju naredbe o uklanjanju „nepodobnih“ knjiga. Među takva dela bila su ubrojana, osim onih sa komunističkom orijentacijom, i ona jevrejskih autora ili neprijateljske sadržine prema nemačkom Rajhu. Međutim, za takav posao često je nedostajao kriterijum i merilo, pa su pojedini prosvetni organi preterivali u pogledu zabrana. Najdrastičniji postupak je bio u Užicu, gde su, verovatno zaplašene nakon ustanka, okružne vlasti u februaru 1942. spalile sve knjige za koje se smatralo da su „sumnjivog“ sadržaja.

Nepoželjne knjige uklanjale su se i u bibliotekama i ustanovama visokog školstva. Iz biblioteke Pravnog fakulteta izdvojeno je oko 700 knjiga jevrejskih autora i preko 400 onih za koje se smatralo da su neprijateljske sadržine. U ovom slučaju knjige su sačuvane, pošto su držane zaključane u posebnom ormanu. S druge strane, pojedine katedre, kao što je to bio slučaj seminara za opštu istoriju, otežavale su i usporavale izdvajanje knjiga pravdajući se prečim poslovima, kao i nedostatkom radne snage.

Za ove potrebe u Univerzitetskoj biblioteci bilo je formirano posebno odeljenje „neželjenih knjiga“ u koje su one izdvajane zajedno sa kartotekom i ostalim podacima. Na sačuvanom popisu knjiga ovog odeljenja između ostalih našla su se i dela: Dragiše Lapčevića, Miroslava Krleže, Stanislava Vinavera, Karla Kauckog, Velibora Gligorića i ostalih za okupacione vlasti nepoželjnih autora.

Objavljena je i „Uredba o pregledu knjiga“, kojom je „u cilju zaštite nacionalnog duha“ određen pregled i stavljanje van prometa svih udžbenika, pomoćnih, naučnih knjiga i književnih dela koja mogu „nepovoljno uticati na nacionalno i moralno vaspitanje srpske omladine i naroda“.

Formirana je Komisija za pregled i zabranu knjiga, koja je sledila u svome radu nemački predlog za zabranu, ali je iznela stav da pojedina dela sa tog spiska ne treba zabraniti, naročito kada je u pitanju stvaralaštvo Desanke Maksimović, Miloša Đurića, Romena Rolana, Anatola Fransa. Na spisku Komisije našla su se uglavnom dela komunističkih i jevrejskih autora, ali je među njima bilo i dela Vasilja Popovića, Viktora Novaka, Dragoljuba Jovanovića, Miroslava Krleže, kao i profesora Slobodana Jovanovića, predsednika jugoslovenske vlade u emigraciji.

Istovremeno u štampi se pojavljuje tvrdnja kako se u okupiranom srpskom društvu jako mnogo čita. Isticana je i velika prodaja knjiga, a kao najtraženija navodila su se između ostalih i dela Stevana Jakovljevića i Gligorija Božovića, dok su okupacioni organi kao dve najprodavanije knjige navodili „Srpsku trilogiju“ i Njegoševa dela. Posebno je isticano kako se na selu mnogo čita i uopšte traži zanimljiva knjiga, pa je čak lansiran i novi pojam, da su se pojavili „seljaci-bibliofili“. U okupiranoj Srbiji zaista se dosta čitalo. Bio je to jedan od retkih načina razonode i pronalaženja utočišta u teškim ratnim vremenima. Takvu pojavu primetio je direktor Muške realne gimnazije u Šapcu i među svojim učenicima, zaključivši da veliki broj učenika čita sve što može da pronađe „i u tome čitanju traži i nalazi pribežište i zaborav od teške i grube stvarnosti“.

Jedno od kapitalnih dela koje je objavljeno 1942. u okupiranoj Srbiji predstavlja i monografija Milana Kašanina, dugogodišnjeg upravnika Muzeja kneza Pavla „Dva veka srpskog slikarstva“. Za objavljivanje ovoga dela vezan je i jedan pomalo ironičan momenat. Naime, već odštampano izdanje knjige zabranila je nemačka cenzura. Povod za zabranu predstavljao je predgovor i to napisan od strane ministra prosvete Velibora Jonića. Prema sećanju Danila Medakovića bio je to mlak predgovor u kome je verovatno cenzoru zasmetalo mesto gde Jonić ističe vekovnu sposobnost srpskog naroda da uprkos ratovima i okupacijama ipak duhovno stvara i da tako pobeđuje sile mraka. „Valjda je oprezni Nemac prepoznao u toj rečenici sadašnje stanje u Srbiji i zabranio je predgovor. Bilo je gotovo neverovatno da je jedan činovnik okupacijskog aparata dovoljno moćan da zaustavi prodaju već odštampane knjige i da naredi da gospodin ministar napiše ili izmeni svoj inače sasvim bezazleni predgovor“.

Najuspeliji izdavački poduhvat Srpske književne zadruge u okupiranoj Srbiji bilo je objavljivanje dela Borisava Stankovića. U ovom slučaju Zadruga je, da bi pomogla Borinu porodicu i nadoknadila štamparski dug, preuzela tuđe izdanje, a posebno je doplatila za autorska prava za izdavanje „Nečiste krvi“. Zanimljiva je činjenica da je od pripremljenog kompleta Borinih dela, Zadruga otkupila sedam od postojećih osam knjiga. Poslednja knjiga iz kompleta bila je delo „Pod okupacijom“, dok je iz sedme knjige izbačen jedan uneti fragmenat iz ovog dela. Izbacivanjem Borinog opisa okupacije u Prvom svetskom ratu htelo se izbeći poređenje, posebno s obzirom na kritiku koja je u ovom delu izneta prema onima koji su se koristili i profitirali u ratnom vremenu, a sigurno se nije htelo podsetiti ni na činjenicu prolaznosti okupacije i sećanje kako je ona u Prvom svetskom ratu okončana.

Osim cenzure nemačkih okupacionih organa, postojala je ili se pokušavalo da se sprovede i cenzura od strane domaćih, kolaboracionističkih vlasti, tako da su postojale dve instance cenzure čije se težnje nisu uvek potpuno poklapale. Pod nadziranim okolnostima morala su se pažljivo birati dela koja će se izdavati. Ona su morala odgovarati kako kolaboracionističkim kriterijumima, tako i kriterijumima nemačkog nadzora. Tako su domaće vlasti u avgustu 1942. izrazile neslaganje sa izborom Srpske književne zadruge da objavi „Selo“ Stojana Novakovića, ali i Šekspirovu „Bogojavljenska noć“ i „San letnje noći“.

Osim kao vid pomoći piscima, izdavanje knjiga omogućilo je delu stanovništva da u teškim vremenima pronađe utehu i pribežište u svetu literature, čak i kada je taj svet bio pažljivo probran i određen.

Isidora Sekulić ilegalno štampana

Zanimljiv je podatak da su u Beogradu pod okupacijom ilegalno odštampane i rasturane tri knjige Isidore Sekulić „Analitički trenuci i teme“ bez datuma i oznake štamparije.