Nemoć promena

Kakvo pitanje. Naravno, odgovaram u brzini i trčim da popijem kafu u baru hotela, nadomak Kensington palate. Brzo hodajući kroz Hajd park, prisećam se studentskih dana i hladne londonske, jutarnje izmaglice koja se probija do kostiju. Neobično vreme za sastanak u Ambasadi Ekvadora posledica je dogovora sa ambasadorkom, po kome se u radno vreme ne događa ništa, van redovnih dužnosti službenika. Gost, iako uživa politički azil, mora da se prilagodi kućnom redu. Provlačim se uskim, zaboravljenim sokacima u blizini čuvene robne kuće Harods, tražeći najkraći put do adrese 3 Hans Crescent Street. Lako je prepoznati zgradu, dva policijska autobusa preko puta. Na samom ulazu u zgradu dva bobija. Pretpostavljam, još dosta policajaca u neposrednoj blizini. Nema mogućnosti za spektakularni beg i hepi end, kao u triler filmovima. Pokušavam da se našalim sa policajcem. Ljutit pogled ruši moju predrasudu da su svi Englezi duhoviti. Ipak, ulazim u zgradu, a da me niko nije legitimisao. Trema pred susret, novu knjigu Sajferpanks sam čitao u rukopisu, bojim se da nisam valjano razumeo. Žanrovska zabuna. Rukopis više predstavlja filozofsko-društveni ogled nego publicističku građu. Džulijan lagano tone u digitalni misticizam. Razmišljam šta može biti poruka srpskim čitaocima… Većinu njih, odavno, malo toga zanima.

Dvadeset minuta nakon toga, užurbano izlazim iz zgrade. Policija menja smenu. Nemam želju da se našalim sa policajcima, potresen vidno pogoršanim zdravstvenim stanjem. Asanž lošije izgleda nego pri poslednjem susretu u Norfolku, bled je i sporije govori. Potiskujem misli, žurim na let JU211. Večeras Kokan slavi Dan republike. Rado odlazim na taj bizarni skup svake godine.

Petak, 30. novembar

Uobičajena jutarnja žurba je nestala nakon nekoliko pročitanih poglavlja novog romana Enesa Halilovića, mog dragog prijatelja. Ep o vodi mi uliva nadu da dolazi nova generacija veoma nadarenih književnika. Enes je svakako neprikosnoveni predvodnik. Pričom o potopu, koji je metafora komunizma, otvara se nova etapa preispitivanja naše novije istorije. Briljantan stil je upotpunjen pravom merom društvene angažovanosti.

Subota, 1. decembar

Srpsko izdavaštvo je plitak potok u kome je lako udaviti se. Svakoga dana sebe iznenadim nedostatkom pesimizma, iako svaki segment izdavačkog posla, kao i ukupna ekonomska kretanja u zemlji izgledaju zastrašujuće, iz dana u dan. Prisiljen na racionalizaciju, odlazim u redakciju da vikend provedem radeći korekturu nove knjige, koja samo što nije ušla u štampu. Prolazeći kroz tekst saznajem malo poznate detalje, koji su mi promakli prilikom prvog čitanja, o samim počecima MI6, britanske obaveštajne službe. Neverovatno je da takav istorijski poduhvat, zapravo, nije zasnovan na velikim budžetima i tajnim fondovima. Entuzijazam, improvizacija, dovitljivost, patriotizam, požrtvovanost i hrabrost. Ozbiljna i obimna istorijska studija je već pobudila pažnju srpske čitalačke publike. Stižu narudžbine sa svih strana, ali naslućujem da će se svi oni koji očekuju još neotkrivene avanture tajnog odeljenja 00 razočarati. Na brojne molbe prijatelja da otkrijem pikantne detalje odgovaram ćutanjem i osmehom. Neka sačekaju knjigu.

Ponedeljak, 3. decembar

Dobar početak nedelje. Izdavačka kuća OR Books iz Njujorka je upravo objavila novu knjigu, Sajferpanks, koju je Džulijan Asanž napisao u svom zatočeništvu. Tim povodom mi prosleđuju mejl koji nam je uputio Slavoj Žižek, superstar filozof, hegelijanac i marksista, koji je napisao: „Rado bih učestvovao u promociji srpskog izdanja Džulijanove knjige koja predstavlja obavezno štivo za svakoga koga zanimaju ljudske slobode i njihova budućnost.“ I zaista, takozvana afera WikiLeaks je samo simptom mnogo šireg i opasnijeg trenda. Naše političke i druge institucije su permanentno zaokupljene sistematskim naporima da cenzurišu i ograniče demokratski potencijal novih digitalnih medija. Ljuta borba, sa izvesnim krajem. Nažalost. Mogućnost da Žižek dođe u Beograd, ubrzo je otpala. Suviše obaveza, premor i loše zdravlje su nepremostiva prepreka. Ljubazno nas poziva da ga posetimo i uradimo nekoliko intervjua za domaće medije. Panović je već zašiljio olovku. Već vidim novogodišnji Danas u punom sjaju.

Sreda, 5. decembar

Sumorno popodne, nadao sam se da ce ručak sa Kokanom popraviti raspoloženje, ali bez ikakvih rezultata. Njegova postateljeovska depresija prelazi i na mene. Nakon ostavke deluje iscrpljeno, ali smireno. U saglasju je sa svojom savešću, uradio je sve što je mogao. Koliko je moguće, krah ovog eksperimenta ne posmatra lično. Ni ne treba, jer se nužno nameće pitanje kakav je to sistem koji odbacuje svoj najvitalniji i najzdraviji deo? Zaista, poražavajuće. Paradigma naše propasti. Od svih beogradskih pozorišta, samo je ono koje je pokazalo svest o tome da se svet promenio, da smo na pragu 2013. godine, moralo da se odrekne upravnika. Ali za upravnika ni po jada, ionako je za samog Kokana kao reditelja to lekovito i najbolje rešenje. Živeće bolje i mirnije. Nemoć da se nešto promeni izaziva bes. Basnoslovni iznosi odlaze u vetar, jer je koncept finansiranja naše kulture nasleđen iz sovjetskog perioda. Milioni evra van svake kontrole, odlaze „stazom slonova“. Porez na kukavičluk, danak kompromisima, najskuplji „mir u kući“. Međutim, i da ništa drugo nije uradio, Kokan zaslužuje veliko poštovanje za ljudsku, građansku i umetničku hrabrost. Duh iz boce je pušten, istorija se ne vraća unazad. Život će nam uskoro pokazati, i umetnicima i građanima, da nema nezarađenog dinara i prisiliće nas da budemo deo savremenog sveta. Kapa dole, maestro.

Petak, 7. decembar

Blagdan. Lale Đurić, moj Lale, pristigao je iz Njujorka i promoviše svoju novu kafanu. Holesterol je sinoć bio poprište paklenih polemika, njegove paklene kuhinje i blagorodnog viskija. Praznik života sa svim neophodnim elementima. Bliskosti i prijateljstva je, pak, bilo najviše.

Autor je izdavač iz Beograda