Nemoguće utvrditi tačno mesto streljanja generala Mihailovića

– Istraživanjem smo utvrdili da je ta dokumentacija decenijama bila „pomerana“ iz jedne u drugu instituciju, rasparčavana, korišćena u političke svrhe, sklanjana u posebne kase, a u celom periodu njeni najinteresantniji delovi su nestali. General Marko Kalođera, predsednik tadašnjeg Vrhovnog vojnog suda, utvrdio je da mnoga dokumenta u Mihailovićevom dosijeu nedostaju i sproveo je višegodišnju istragu o njihovoj sudbini u želji da se pronađe kompletna građa i arhivira na jednom mestu, ukazuje Nikolić. On objašnjava da je dokumentacija posle suđenja prenesena 1948. iz Beograda u centralni arhiv vojnih sudova u Sarajevu, gde se nalazila sve do početka 60-ih godina prošlog veka.

Prema rečima našeg sagovornika iz ovog Arhiva dokumentacija je 11. marta 1961. prosleđena Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu i tada je počela njena zloupotreba u političke svrhe, dok o konkretnim događajima podaci nisu sačuvani.

– Može se pretpostaviti da je korišćenja za frakcijske sukobe u vrhu Saveza komunista Jugoslavije. Dobar deo građe uništen je posle pada Aleksandra Rankovića 1966. o čemu je zapisnik ostavila Grupa za dokumentaciju i evidenciju Trećeg odeljenja Službe državne bezbednosti Srbije. O toj dokumentaciji ništa se nije znalo sve do trenutka kada je general Kalođera, odmah po stupanju na dužnost aprila 1975, poveo akciju oko njenog kompletiranja i vraćanja u Sarajevo, naglašava Nikolić.

Kada je reč o osobama koje su najodgovornije za nestajanje i zloupotrebe građe o pogubljenju generala Mihailovića, Nikolić ističe da se iz spisa može zaključiti da su to general Jefto Šašić, načelnik Kontraobaveštajne službe, kasnije Uprave bezbednosti JNA, general Otmar Kreačić, načelnik Uprave za moralno-političko vaspitanje u Ministarstvu odbrane, tada Državni sekretarijat narodne odbrane, general Ivan Gošnjak, državni sekretar narodne odbrane, Svetislav Stefanović i Milan Mišković, savezni sekretari, ministri za unutrašnje poslove i Viobran Stanojević, sekretar unutrašnjih poslova Srbije…

– General Kalođera je građu uspeo da prikupi 21. jula 1982. i konstatovao da su spisi bili „nekompletni, veći broj originala nema, a umesto njih su prepisi ili ih uopšte nema“. Tokom jula 1982. Kalođera je kompletnu dokumentaciju prosledio u Sarajevo, u Centralni arhiv vojnih sudova. U dopisu predsedniku Vojnog suda u Sarajevu posebno je naglasio da spisi nisu kompletni, „već Vam vraćamo sve ono što smo nakon dugog i mukotrpnog traganja uspeli da sakupimo“, napominje Nikolić. On dodaje da su spisi iz ovog predmeta sređivani i arhivirani pune dve godine, a Izveštaj o tome ostavio je 8. avgusta 1984. potpukovnik Miodrag Popović, pravnik u sarajevskom Vojnom sudu.

Naime, on je naglasio da se ne može utvrditi šta sve nedostaje u dokumentaciji, a sigurno nedostaju spisi o dokazima krivice, da je nekompletan stenogram sa sudskog procesa, nedostajao je deo o otvaranju glavnog pretresa, Mihailovićeva završna reč i deo zapisnika o presudi i krivici samog Mihailovića, kao i odluka suda o krivici optuženih i izrečenim kaznama. Kompletna dokumentacija Centralne arhive vojnih sudova iz Sarajeva je prenesena u Beograd 1992. neposredno uoči izbijanja rata u Bosni i Hercegovini.

EU da prisili Beograd

Da ima dosta problema sa prikupljanjem dokumentacije pre nekoliko dana je potvrdio i predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, koji je na Ravnoj Gori izjavio da se nada da će istini o Mihailoviću doprineti i Evropska unija, jer će prisiliti Beograd da napokon otvori sve tajne dosijee od 1944. godine na ovamo i da će javnosti na uvid biti stavljena i „zarobljena“ ratna arhiva generala Mihailovića.