Nemojte ići, đe ćete?!

Tako duboko blato nikad nisam videla, pa kroz klizave ostatke trave, po strmom brežuljku, jedva se upravlja nogama, a kamoli kakvim prevozom. Gore Biov Grob i crnogorski vrhovi. Tišina je potpuna, nigde kuće na vidiku. Mi ćemo do Dautovića.

“Čuj kako jauče vetar“

Domaćin nas čeka, mlađi čovek, srdačan. U dvorištu mnogo živine, od kojih domaćica svaki čas tera napasti. Te „napasti“ su niko drugo do – orlovi i jastrebovi! Posetu je upriličio Centar za socijalni rad kako bi dopremio osnovne životne namirnice pre snega i mraza kada ovaj kraj postaje nepristupačan. Mene je na ovaj put pozvao Huso Kriještorac, dugogodišnji socijalni radnik, čije iskustvo sa terena može da ispiše knjigu teških, mučnih i tužnih priča o ljudima. Ali ova koja sledi je jedna od onih priča koje ćete zauvek nositi negde u sebi kao opomenu i kao stalno preispitivanje ljudskih vrednosti.

Spuštamo se niz strmu livadu u dubodolinu u kojoj se vlaga uvlači u svaku poru. Evo istinskog prizora elegije koji sam znala samo iz pesme Vojislava Ilića iz čitanke za osnovnu školu:“Čuj kako jauče vetar, kroz puste poljane naše i guste slojeve magle u vlažni valja do. Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, mutno je nebo svo. Frkće okiso konjić i žurno u selo grabi i već pred sobom vidi ubog i stari dom…“. Ubog?! Pred nama malena izba, kućica okrečena u belo, pokrivena limom, sa prozorčićima koji su ostali bez džamova, pa umesto stakla natrpana tetrapak ambalaža od mleka i jastuci. Oko kuće gomile drva. Dostrajala vrata, posle upornog kucanja i dozivanja, polako se otvaraju. Najpre proviriše tri divne, sjajne crne mačke i izađoše pred nas. A potom, iz potpunog mraka, na prag se pomoli malena, pogurena starica. Sitno biće, umotano u neke halje, u muškom sakou i dimijama koje su davno izgubile boju, sa nekoliko marama na glavi. Žmirkaju slabovide zelene oči, mršti se lice koje je nekada bilo milo.

– Ne voli niko da dođe, ne želi ni sa kim da priča, objašnjava mi najbliži komšija koji se zajedno sa ženom u stvari stara o njoj. Dok starica seda na panj da je pregleda mladi lekar Medžid Kajević, ja ulazim u prostor koji je ljudski dom, mesto za sakriti se od zime, od žege, od insana i hajvana. Preko praga je mračni hajat, zemlja, umesto patosa. Svuda okolo drva za ogrev. Iz njega se ulazi u dva sobička. Nema struje. Samo lamba na gas. U jednom sobičku je krevet, preko njega je nabacana gomila ćebadi, prekrivača, jorgana i postećija. Pored kreveta je šporet. I ništa više se ne može razabrati u toj mračnoj odaji sa jednim prozorčićem preko koga je navučena iscepana tamna krpa koja je davno bila zavesa. U drugom sobičku je ostava u kojoj su nabacane bez ikakvog reda svuda kutije sa namirnicama. Jedan polomljeni crni, muški kišobran stoji rastvoren kao neki veliki raščerupani gavran. Sve se raspada. U tome svoje dane sama provodi Rahima Balićevac. Nema nikoga.

– A što vi to ulazite? Zaklopite vrata, da mačke ne uđu, tihim glasom ali razgovetno kaže Rahima. Dok ne rado prihvata pregled lekara, pričaju mi da stalno opominje da mačke ne uđu u kuću od kako joj se onomad jedna sakrila u rernu, a ona je nije videla onako crnu u mraku, pa zatvorila rernu i zapalila šporet…

Rahima Balićevac ima 77 godina. Nema ličnu kartu, nikada nije bila kod lekara, nikuda neće ni da ide, ne dozvoljava niko ništa da očisti ili promeni u kućici u kojoj je nekada živela sa svojom porodicom. Čovek joj Murat Dautović radio ceo život kao nadničar. Sirotinja. Sa njim odgajila troje dece ali nikad venčana nije bila, pa ni prezime od čoeka ne nosi. Najstarija kćerka Vila udade se u Makedoniju. Sin Zeko kad stasa oženi se i nastavi sa očevim poslom. A najmlađa kćerka Vazira udade se mlada. Životarilo se, imalo se i živine, nešto stoke.

– Dušmani mi đecu utriješe, oglasi se Rahima.

Šta je to što na sirotinju doda onaj teret koji ni jedan čovek više ne može da nosi?

Najpre umro muž Murat. Beše Rahima otišla za stokom i kad se vratila našla ga na krevetu, već se ukočio bio. Jedva da je tada imala 40 godina. Život je tekao onoliko težak koliko je Rahimi ušlo u naviku da ga takvog savladava svakodnevno. A tamo, kod najmlađe joj kćeri, spremala se jedna od onih tragedija koja tera čoveka da presvisne od bola. Vezira se udala u sirotinju, sličnu onoj iz koje je pobegla. I rađala. Sve jednu za drugom devojčice. Njih pet. Kad petu rodi, od bede, srama, jada i beznađa, obesi se pre desetak godina. Nije navršila ni 30 godina! Ostaše makanje bez majke.

Dušmani mi đecu utriješe

– Dušmani mi đecu utriješe, ponavlja Rahima, a pogled njenih poluslepih očiju zabada se u oči svakog od nas kao da traži potvrdu, a ne razumevanje, a ne saosećanje. Ta potvrda bi možda ublažila bol. Ali bol je tek nadolazio novom snagom.

Sin Zeko je u kuću donosio onoliko koliko može nadničarski posao da obezbedi i što preostane kad se popije. I mlada mu žena trpila, pa otišla.

– Žao mi moje snahe. Lijepa, visoka, odjednom živnu Rahima, za kratko, a onda se pogled opet ugasi, kao da nekakav bolni užas iz dubine navali. Sin Zeko na prečas ode. Srce. Jedva četrdesetu beše napunio. I tako, od 2008. godine, Rahima živi sama. O hajvanu ne mogade više da se brine, insane retko viđaše, rodbine najbliže nema. Nikog Rahima više i ne traži.

– Ona je malo teška, ne voli s ljudima. A dođe svijet od Bajrama, svašta joj donesu i kurbane. Ona to tamo ostavi i ne zna da ima, pa se to pokvari, smrdi, pričaju braća Dautović, koji su najbliže komšije, gore s brda, iznad Rahimine kućice i kod kojih Centar za socijalni rad ostavlja pomoć u namirnicama za Rahimu jer ona o tome više ne brine. Iako joj nisu rod, kao komšije tu su da joj se nađu, obezbede joj barem drva, svaki dan donesu ponešto da pojede. Ali slabo jede Rahima, i supu tri dana jede, zaboravi na nju, neće nigde, neće da se okupa, ni da joj se pospremi u kući.

– Tako je od kako je joj je sin umro. Ništa da se ne dira. Nema šansi da je stavimo u auto. Mogla bi do Brodareva ali samo hoće na konja, a kako na konja ovako staru da je staviš?

– Ništa meni ne treba. Ništa. Ja svega imama. Nisam bolesna, kaže Rahima i zagleda se u mene. Ja se sagnem i gledam joj u oči na koje se navukla teška mrene i svaki dan preti da Rahimu zavije u potpuni mrak.

– A što ne jedeš Rahima, pitam i milujem joj malenu ruku. Ona me gleda dugo i jedva vidljivi smešak prođe tim licem koje je nekada bilo milo.

– Jedem, dušo, jedem ja. Ujutro kasno ustanem, nikad nisam jela ujutro. U podne ručam i dosta, priča mi Rahima i pita me odakle sam. Kažem da sam iz Prijepolja.

– Baš iz Prijepolja? A poznajem li moje? Znaš li moje Balićevce i Dautoviće, kako žive, pita me Rahima.

– Znam neke, dobro su, dobro žive, odgovaram.

– Fala Bogu, baš mi je drago. Neka tebi Bog da sve najbolje kad ti meni tako to lijepo kaza o mojima, požele mi Rahima i natera mi suze.

Gore, magla se već digla i po koji zrak sunca bi da zagreje planinske vrhove. Ovde u doli, samo težak miris trulog lišća. Podne je. Spremamo se da pođemo.

– Nemojte ići, đe ćete, zavapi Rahima. Ta ljudska, bolna rečenica, malenog, sitnog, pogrbljenog bića, koje samuje i prebira po poslednjim tragovima sećanja koje svakodnevno guta poodmakla staračka demencija, tera na zapitanost nad svime što ljudski život jeste.

– Doći ćemo opet, velimo tek da nama bude lakše. Penjemo se užasno napornom strminom. Ja se stalno okrećem. Dole, kraj izbe, okružene sa svim strana brdima, stoji Rahima i gleda negde u pravcu nas koji smo već davno nestali iz njenog malenog vidokruga. Oko nje, njene tri divne, sjajne, uhranjene crne mačke.