Nenad Gladić – Lepi Brka: Zbog dobrog sira sam uvek spreman da krenem na put

Pre toga Nenad Gladić je 2010. postao autor i voditelj serijala “Gastronomad” na Radio-televiziji Srbije, a takođe je i autor istoimene knjige u kojoj “trbuhom za duhom” uvodi čitaoce u svet gastronomije, kuvanja i putovanja.

O svojim počecima u ugostiteljstvu i gastronomiji Nenad Gladić poznatiji kao Lepi Brka za Danas TV kaže da je to za njega bilo prirodno okruženje, da mu se kao zanat dopalo i da verovatno zato nije imao previše dilema oko izbora zanimanja.

Sa druge strane, navodi da mu se dopalo što je nakon završene srednje škole mogao da radi, zarađuje i tako se osamostali, što je bio presudni kriterijum. Što se kasnije karijere tiče, ugostiteljstvo od pre 30+ godina i danas su dve potpuno različite kategorije, a i kada je kuvanje na TV i ugostiteljstvo u pitanju, to su tek dva veoma različita sveta.

Vi ste danas autor izuzetno gledane televizijske emisije na TV Nova S „Domaćinske priče“. Kako je došlo do toga da uopšte uplovite u televizijske vode i oprobate se u ulozi voditelja?

– Relativno slučajno, ako slučajnosti postoje. U kafić koji sam svojevremeno držao dolazio je i Siniša Đokić, koji je pre toga producirao emisije Vokija Kostića. Tražio je novo lice i ispostavilo se da to mogu da iznesem uz pomoć iskusne ekipe koju sam dobio.

Šta je za vas najlepše, a šta najteže u tom poslu?

– Putovanja su svakako najlepši deo mog posla. Sa druge strane, to su putovanja koja treba dogovoriti, organizovati. Radni dan na putovanjima neretko traje po 10 do 12 sati i cilj je da sve to pred kamerama izgleda najbolje što može. E, to je teži deo posla. Nisi zaista na putu, već si na poslu, a opet kada se posao valjano završi, put ostane u dobroj uspomeni, koju nadam se uspevamo da prenesemo i gledaocima.

Kroz vaš decenijski rad na televiziji prvo na RTS u emisiji „Gastronomad“ i sada u “Domaćinskim pričama” puno ste putovali i donosili gledaocima recepte sa ražličitih delova planete. Kada se vratite putem sećanja, koja država je na vas ostavila najveći uticaj i kom se receptu uvek rado vraćate?

– Prvo putovanje na koje sam išao sa ekipom je bilo putovanje u Izrael. To mi je do dana današnjeg zaista najnezaboravnije iskustvo. Taj naboj svih mogućih kultura, kuhinja, mislim da se teško može prepričati. Sa druge strane grad u kojem sam snimio najviše emisija do sada je Trebinje. I opet bih se tamo rado vratio. Ljudi su zaista gostoljubivi, odmereni i vidi se da vole svoj kraj. Što se recepata tiče, više se vezujem za dobre namirnice. Sireve pre svega, zbog dobrog sira sam uvek spreman da krenem na put.

U “Domaćinskim pričama” susreli ste se sa mnogo domaćina i domaćica iz različitih delova naše zemlje i sa njima pravili najraznovrsnije delicije. Kada gledamo emisiju izgleda sve tako lako i jednostavno za pripremu, ali nije uvek sve tako. Šta je nateže za spremiti u srpskoj kuhinji?

– Srpska ili balkanska kuhinja nema neka jela koja zahtevaju neku neverovatnu veštinu. Ali ima i izuzetaka. Svojevremeno smo u pirotskom kraju snimali kako se prave sarmice od lipovog lista i tradicionalno ih tamo prave u obliku trougla. To nikada nisam savladao, ja ih motam onako kao i sve ostale. Na ukus ne utiče, a tako mi je jednostavnije. Nisam nogo vešt ni u pravljenju torti. To je veština koja traži vežbu. Možda ću se time više baviti u nekom drugom periodu života. Još sam mlad…

Imali ste priliku da radite sa velikim kulinarskim imenima. Koji savet ste bez razmišljanja prihvatili od Steve Karapandže?

– Stevo je pre svega veliki gospodin. Takvi ljudi ne dele savete, njih posmatraš, slušaš i učiš. Stevo inače nema mobilni telefon. Kad porastem, ni ja neću imati mobilni telefon.

Učestvovali se i u novogodišnjem specijalu u kome su pored vas jela iz svojih zemalja spremala trojica kuvara iz Mađarske, Rumunije i Bugarske. Uticaj različitih kultura na Balkanu je očigledan i on se preneo na sve države u okruženju. Kolike su sličnosti i razlike u kulinarskoj kulturi balkanskih zemalja?

– Objektivno, ima više sličnosti nego razlika. Istorije su nam do te mere isprepletane tako da je teško zaista razlučiti šta je čije. Mislim da je mnogo bitnije gde je ugostiteljska ponuda dobra, a što se tiče zemalja u okruženju pa i malo dalje mislim da se dosta dobro držimo. Šta god mi ovde mislili o Srbiji i Beogradu zahvaljujući trudu ugostitelja ovde se i dalje može zaista dobro jesti i dobiti dobra usluga, a iz perspektive posetilaca iz zapadne Evrope i drugih bogatih zemalja i za veoma, veoma razuman novac. Retko se desi da neko iz Srbije ode nezadovoljan hranom, a verujte mi to mnogo znači. Nema bolje reklame i diplomatije od toga.

Autor ste knjige Gastronomad, da li je u planu neko reizdanje ili je možda neka nova knjiga na vidiku?

– Da, već dugo planiram da se pozabavim i novim knjigama, ali pored 240 emisija koje moram da snimim za svaku sezonu i bavljenjem sajtom www.lepibrka.com treba i živeti.

Kakvi su vam dalji planovi u poslovnoj karijeri?

– Volim da moji planovi ostanu moji dok ne počne nešto konkretno da se dešava. Pričaćemo o tome nekom drugom prilikom.

Praznici su toku, Božić je jedan od dva najveća hrišćanska praznika kada se posebna pažnja posvećuje hrani koja se sprema za taj dan. Koja su to jela koja su neizostavna na vašoj božićnoj trpezi?

– Moram da priznam da za praznike retko kad kuvam. Praznične trpeze su još uvek na sreću nešto za šta su zadužene mama i tašta. Bilo je predloga sa naše strane da mi preuzmemo na sebe tu odgovornost, ali starije generacije se još uvek ne daju, tako da za praznike idemo u goste. Sa druge strane, mislim da je skroz u redu da se za praznike prave tradicionalni specijaliteti. Novogodišnji praznici su nezamislivi bez ruske salate, koju jedem je samo tad. To su ipak neki simboli koji nas spajaju, nije to samo hrana. Barem ja to tako vidim. Mislim da je sasvim u redu i da bude “novotarija”, ali u razumnoj meri. Puno je negdašnjih novotarija danas tradicija.

Vaša grupa Lepi Brka – Domaćinske priče na Fejsbuku ima blizu 60.000 pratilaca. Koliko je u vašem poslu važna neposredna interakcija sa publikom, odnosno pratiocima i koja vam pitanja najčešće postavljaju?

– Društvene mreže su fenomenalan alat, ako ti je jasan zanat. Interakcija je važna, ali sa 60.000 ljudi praktično nemoguća misija, ipak moram da sačuvam energiju za ovaj stvarni život. Tu me spašava admin tim, i zaista sam im zahvalan na tome. Što se tiče pitanja… ima tu svega, ali možda je bolje da ne ulazimo u detalje.

S obzirom da ste vlasnik Brkinog ateljea, kako je na vas kao ugostiteljskog radnika uticala ova korona situacija koja je ostavila posledice posebno na ugostiteljske objekte?

– Da, lepo ste me podsetili na još jednu stvar kojom se bavim. Nisam to ni pomenuo jer je nažalost ta priča praktično zamrla. Mušterije su mi uglavnom bile firme, a sa koronom je to sve prestalo. Meni to ne predstavlja veliki problem pošto je broj gostiju ograničen na 12 osoba i sve praktično radim sam u svom prostoru. Kako su prošli ozbiljni ugostitelji sa mnogo zaposlenih i neverovatnim režijskim troškovima, to oni najbolje znaju. Veliki je to potres za ugostiteljstvo, a kraj se ne nazire.