Nenad Prokić o crkvi i nacionalizmu: SPC najveći kapitalista posle države

Nacija i nacionalizam su mnogo mlađi od crkve, ali su njena omiljena mezimčad. Kako nešto tako univerzalno može toliko da robuje nečemu što je toliko lokalno? Da li je hrišćanstvo, nasuprot izvornoj poruci, postalo totalitarno? Jugoslovenski nacionalizmi nikada ne bi bili tako razorni da im religijske zajednice nisu davale tako bezrezervnu podršku, manipulišući masama.

Proces katarze na ovim prostorima na ovim prostorima još nije ni počeo. Naše politike i dalje lešinarena na stradanjima i žrtvama vlastitog naroda. Crkva je glavni saučesnik. I drugi najveći kapitalista nakon države. Zašto je crkva poistovetila veroispovest i naciju? Zašto daje podršku etnonacionalnim politikama, zašto podgreva političke manipulacije tobožnjom ugroženošću? Kakva je to besprincipijelna koalicija crkve i politike? Zašto religijske zajednice u savremenom svetu zapadaju u dogmatizovano i institucionalizovano varvarstvo? Zašto je crkva uvek mnogo bolja kad je manjinska nego kad je većinska?

Previše religije a premalo vere

Da li zato što nacionalizam u stvarnom smislu živi među običnim ljudima, onim ljudima koji sa lakoćom ubijaju, kolju, siluju i maltretiraju dojučerašnje prijatelje i susede? Dakle, u primitivnim, zatvorenim i isključivim identitetima! Da li živimo u vremenu religije bez Boga, u vreme nekakve sopstvene nacionalne religije iz koje proizilazi pojedinačno i kolektivno zlo? Previše religije, a premalo vere.

Krst ispod retrovizora u autu je sasvim dovoljan, vera se danas estradizuje, pojeftinjuje i banalizuje. Očigledno da je i sama religija ambivalentna, ona može ljude da oplemenjuje, ali i da im pruži alibi za zlo. Zašto vlast u sekularnim državama danas daje crkvi ogromne privilegije i novac?

Govoreći na tribini Foruma pisaca i Građanskog demokratskog foruma, Prokić je rekao da se Bog „nije objavio, niti se ekskluzivno objavljuje Hrvatima, Srbima, Bošnjacima i uopšte pojedinačnim narodima, on se objavljuje celom svetu i svim narodima. Problem sakralnog nacionalizma je u sukobu sa sopstvenom savešću. Kakve su razlike u stidu, bez kojeg nema morala, između komunizma i nacionalizma na jugoslovenskom prostoru? Ko je bio u stanju da se manje stidi? Komunisti ili nacionalisti?“

Kako uopšte hrišćani mogu da propovedaju ljubav, ako nisu među sobom pomireni? Da li je hrišćanstvo već odavno postalo imperijalna, osvajačka i politička religija, da li je crkva danas samo institucija koja se rukovodi politikom moći?

Bosanski franjevci najprogresivniji

Predstavljajući učesnike subotnje tribine, fra Milu Babića i protojereja Ljubivoja Stojanovića, Prokić je istakao da su franjevci Bosne Srebrene,“ verni Bogu i verni Bosni još od 13. stoleća, kada su baš u Srebrenici izgradili svoj prvi samostan i otud naziv Bosna Srebrena, Bosna Argentina. Neki od njih su bili, a i danas su najprogresivnija i sasvim izuzetna grupa na našim prostorima. Nema puno onih čije bi se javno delovanje moglo uporediti sa njihovim, pogotovo kada je reč o vladajućoj nacionalističkoj paradigmi.

„Mile, Ljubo, kakvi ste to vi savremeni verski službenici na Balkanu kada vas nacionalisti ne vole? Mile, kako bi prošao apostol Pavle danas na Balkanu? Da li si ti Ljubo srpski pop ili si pravoslavni sveštenik? Da li su religije danas tanke, ispražnjene od svog sadržaja, kada se vode nacionalnim i ekonomskim interesima? Nadahnuti Prokić potom je citirao filozofa Andriju Krešića („S vremena na vreme kao da crkvu naprasno spopadne jaka nekrofilija: otkopavaju se masovne grobnice, otvaraju jame-kosturnice, hodočašća na javna gubilišta, licitira se brojem naših i njihovih stradalnika. To nije intimnost pijeteta, to više nije ‘svijetlost svijeta i sol zemlje’, već je više huškanje na rat“) i istakao da se Hercegovačka franjevačka provincija nikad nije ogradila od ideologije Herceg Bosne“.

Crkva se nije ogradila od zločina

Prokić je pomenuo da je Banja Luka od Pavelića predviđena za glavni grad NDH danas skoro bez Hrvata. „Rođendan Republike Srpske je krsna slava Stefana Prvomučnika, prvog hrišćanskog mučenika, a ta republika koja, eto, ima slavu, nikad se nije ogradila od zločina, kao što to nije učinila ni pravoslavna crkva, i na taj način i zloupotrebljava Stefana. Gde je lična empatija za druge? Srbija i Hrvatska su crkvene države i državne crkve“.

Da se blaženi fra Anđeo Zvizdović, upravnik bosanske franjevačke kustodije iz 15. veka, nije dogovorio sa Mehmedom II Osvajačem, danas ne samo da ne bi bilo franjevaca u Bosni, nego ne bi bilo ni Hrvata. „Otuda pitanje zašto Zvizdovića danas nacionalistički krugovi u Hercegovini smatraju kvislingom i zašto hrvatski nacionalisti i danas mrze dogovor star više vekova koji im je, uostalom, obezbedio postojanje. I kako to da je danas Katolička (univerzalna) crkva u Hrvatskoj u potpunosti nacionalizovana i pitanje je koliko je katolička uopšte? A i koliko je Crkva, zajednica vernika, svedoka? Crkvena vlast koristi različite mehanizme kako bi održala nekakvo navodno jedinstvo. To se sve završava onda u jednoumljukoje podržava kult trenutnog vođe. Otužnu i beslovesnu ceremoniju dodeljivanja ordena predsedniku (Aleksandru) Vučiću smo gledali onomad“, kazao je Prokić.