Prošlost bi trebalo da je samo mesto za povremene obilaske.
No, kada je ispred vas manje vremena nego iza, ti izleti postaju češći, pogotovo ako vam je prošlost bila burna i bogata. Trudim se da joj se ne prepuštam previše.
***
Iz Železničke bolnice doveli su me u Knez Mihailovu 33, pa četiri godine kasnije u Siminu 11. Te 1962. u Siminoj su bila parkirana samo dva automobila, jedan od njih bio je tatin DKW. Fudbal se igrao po ceo dan na ulici. U Kapetan Mišinoj je, kod Strahinja bana, bila mreža kako nam sanke ne bi proklizale do Dušanove pod tramvaj. Sneg je znao da napada da mi bude i preko glave.
***
Na ćošku Višnjićeve i Jovanove bile su mala pijaca i bakalnica. Majka mi okači ruksak, u njega prazne staklene boce od mleka i novac. U bakalnici prodavcu okrenem leđa, on uzme pare, a prazne boce zameni punim.
***
Moji su me često slali u Neštin, na Dunavu. Divna porodična prijateljica, Katica, u mojoj verziji Kajka, koja me je obožavala (a i ja nju) imala je roditelje na pravom seoskom imanju, te sam se rano uverio da mleko ne raste u bocama ni u tetrapaku, već da postoje krave, ovce, koze, pilići…
***
Otkrio sam i da je sa tavana divno skakati na plast sena (posebno ako te ne vide pa ne fasuješ degenek), da je Dunav mrk i brz… E da, silno sam se iznenadio kada sam saznao da druga deca nemaju ono što ja imam: i majku (Zoru) i Kajku. Smatrao sam da je neophodno imati obe i bilo mi je žao drugara koji su bili uskraćeni za Kajku.
***
Osnovnih škola sam promenio ravno 12. Prvu, „Pera Popović Aga“ upamtio sam po tome što sam kao šestogodišnjak otišao kod direktorke i tražio da mi se učiteljica javno pred razredom izvini. Naime, na moje „znam da čitam i pišem“ ona je rekla da ne znam. Pa pošto je uvreda bila javna, zahtevao sam da i izvinjenje bude javno. To isterivanje pravde me je pratilo kroz čitav život, često na sopstvenu štetu.
***
Drugo polugodište sam proveo kod tetka Bebe u Dubrovniku, tj. u prvom seocetu do njega, Sustjepanu. Školu sam pohađao u Mokošici, prelazeći Rijeku Dubrovačku barkom.
***
A onda je tata, dr Aleksandar Šebek, dobio posao u Gani, kao zubni lekar i deo tima tehničke pomoći koju je Jugoslavija pružala nesvrstanim zemljama. Škola je dalje bila vrtlog, jer su me moji, u želji da ne zaboravim svoju zemlju i jezik, svakog poslednjeg tromesečja slali da kraj školske godine pohađam ili u Beogradu, ili kod ujaka u Mostaru, ili kod tetke u Dubrovniku.
***
U Gani je u školi još postojalo fizičko kažnjavanje. Kada je, u Sunjaniju, učitelj krenuo da mlati mog najboljeg druga, skočio sam, oteo mu prut i krenuo ja njega da udaram. Izbacivanja me je spasila činjenica da je tata bio jedini zubni lekar u krugu od 200 kilometara, što su znali i direktor i svi nastavnici.
***
Gimnaziju sam upisao u Dubrovniku, ali sam prvi razred ipak pohađao u VIII beogradskoj. Moji su se u poslednji čas predomislili i odlučili da ne ostanu duže u Africi. Epidemija velikih boginja nam je dala divnu priliku da bežimo sa časova i vreme provodimo na mini-golfu na Kališu ili u „Poslednjoj šansi“.
***
Drugi i treći razred sam polagao vanredno. Tata se zaposlio u Nemačkoj, pa sam tamo neobavezno išao u gimnaziju da učim jezik, a pred kraj svakog polugodišta dolazio bih u Beograd da polažem ispite. Pred 15. rođendan sam se i prvi put „zaposlio“, na pumpi sam točio gorivo, dolivao ulje, prao šoferšajbne i tako štedeo za moped.
***
Nemci, štedljiv narod, nisu se isticali bakšišom zbog čega sam kod kuće žučno protestovao. Čuo me je stariji brat Bracika i sutradan je sabajle došao na pumpu i kao prvi mušterija me častio sa 10 maraka. Ehejs! Bracika me je podučavao praktičnim stvarima u životu, a otkrivao mi je i tajne o devojkama. Naučio me je i kako se pravi turska kafa.
***
Najstariji brat, Viktor, imao je drugu ulogu – otvorio mi je svet knjige, pozorišta i klasične muzike – to su moje strasti do dana današnjeg.
***
Otac me je, bez reči i bez citiranja Maksa Vebera, svojim primerom, naučio radnim navikama i etici. Kao i da se vozači dele na one koji su imali prednost u saobraćaju i na one koji su ostali živi.
***
Majka pak: „nikada na slabijeg od sebe“ i „baci uzvodno, vratiće ti se nizvodno“.
***
Po maturi bejah nestrpljiv da zagrizem život. Oktobar je bio daleko, pa sam u junu počeo da radim u Studentskom kulturnom centru kao redar, garderober, šta već zatreba. Preko jedne kratke ljubavne veze, slučajno sam dospeo do studentskog radija, „Index 202“.
***
Sećam se prvog ulaska u zgradu Radio Beograda. Bilo je to kao da sam kročio u Sikstinsku kapelu pa se u njoj još i rukovao sa Slobodanom Stuparom i zavirio u studio za elektronsku muziku Pola Pinjona i Vladana Radovanovića. Ta ljubav mog života, radijsko novinarstvo, potrajala je skoro tri decenije.
***
Imao sam sreću da naletim na sjajnu generaciju odličnih učitelja u Radio Beogradu. Redakturu sam učio od Rajka Pavićevića; radijske najave od Saše Crkvenjakova; voditeljski zanat od Slobe Stanišića; uredničku „borbu prsa u prsa“ od Nikole Mirkova, a nonšalanciju, odnosno svest da ništa ne valja shvatati isuviše ozbiljno od urednika ove rubrike, Radeta Radovanovića.
***
Radio sam kao konj, kao uostalom i svi iz generacije u kojoj su bili i Dragana Roter, Radoman Kanjevac, Sneža Bogavac, Zvonko Šimunec… a i mlađi poput Voje Žanetića. Nije postojalo radno vreme već samo neviđena želja da stvaramo, radimo, smišljamo nove forme i izazove, da menjamo svet. Ova poslednja „Andaluzija“ nije dugo potrajala.
***
Radili smo u matičnoj kući, „Indeks 202“, ali smo i tezgarili na sve strane. Bilo je prilika, a bilo je i para. Imao sam 21 godinu kada sam postao glavni i odgovorni urednik. Redakcija je imala pedesetak stalnih saradnika i još toliko povremenih. Bilo je to vreme kada je tzv. omladinsko novinarstvo u tadašnjoj Jugoslaviji prednjačilo u smelosti i profesionalizmu… Eh, da su danas tu Omladinske novine, Student, Vidici, Mlad borec, Polet, Laus, Mladina…
***
Radili smo bespoštedno, ali je kraj 70-ih, početak 80-ih bilo vreme kada smo se bespoštedno i provodili. Svake, ali zaista SVAKE večeri smo išli ili na koncert ili u pozorište, pa onda na žurku ili u klub i nikada kući nismo bili pre dva ujutro. Pojma nemam kako smo izdržali taj tempo, mislim da nije reč samo o mladosti.
***
Sa 23 sam doneo dve odluke na koje sam mnogo ponosan. Odbio sam drugi mandat glodura, a i ponudu da budem predsednik omladinske organizacije na Univerzitetu, odakle se išlo pravo u CK. Umesto toga, počeo sam da radim na Prvom programu Radio Beograda i to od nule, kao običan novinar u desku. Novi učitelji – Dule Radulović, Đole Vlajić… Onda je došao vojni rok u LJubljani i spoznaja do koje mere u Beogradu živim pod staklenim zvonom i koliko slabo poznajem svoju zemlju i njene ljude.
***
Kao klinac sam gledao tatu kako sluša BBC. Na Dan ustanka naroda i narodnosti Srbije, leta gospodnjeg 1986. počeo sam da radim za taj BBC. Prvog dana, eto mene s kravatom i plehom maminih baklava da počastim kolege. Baklavu sam reprizirao, kravatu nikada. Bio sam ponosan na kuću iz koje sam došao jer u zanatskom smislu, Radio Beograd nije ni za dlaku zaostajao za čuvenim BBC-jem. Imali smo čak bolje tonce, muzičare, moderniji zvuk, formate, džinglove…
***
U BBC sam našao i najbolju šeficu svog života, Osječanku Zdenku Krizman. Hvala joj što mi je otvorila vrata programa BBC na engleskom. Specijalizovao sam se za formu kratke reportaže, mnogo sam voleo da snimam zvukove, da ih slažem na reči i pravim tonske slike o ljudima, događajima, gradovima…
***
U neku ruku, ja sam ratni profiter. Možda, ali samo možda, karijera bi mi lepo krenula i bez raspada moje zemlje, ali je činjenica da me je rat izbacio u prvi novinarski ešalon.
***
Dve godine sam bio specijalni izveštač za Jugoslaviju, putovao po terenu, pisao vesti, izveštaje, analize, snimao dokumentarce i reportaže, obučavao Engleze koji su išli u ratne zone.
***
Našao sam se u suludom vrtlogu; gledao sam iz prvog reda raspad sopstvene zemlje, gledao u plamen, krv i nasilje a za to sam dobijao profesionalna priznanja i napredovanje. Gledao bih u mesečni izveštaj o plati i činilo mi se da je krvav. Grizla me je savest što sam na ratišta išao kako bih mogao da pričam priče o tuđem bolu i gubitku.
***
Pred mikrofonom su mi se ređali svi sem Slobe, njega nisam uspeo da „uhvatim“. U lepoj uspomeni mi je ostao samo Kiro Gligorov. Najviše sam se uplašio, paradoksalno, u jednom ženevskom hotelu kada je bilo milion policajaca oko mene dok sam intervjuisao Matu Bobana. Smrznuo sam se bio od njegovih očiju – kao kod ribe, jezivo hladnih.
***
Lorda Ovena sam uočio u kafeu i po kelneru mu poslao vizitkartu sa molbom za kratak intervju. Kada je ustao da vidi odakle stiže vizitka, ustao sam i mahnuo. On je sedeo sa novinarom Dejli mejla koji je ovu anegdotu opisao u svojoj reportaži. „Znala sam da to možete biti samo Vi, Nenade“, rekla mi je kasnije najbolja šefica u mom životu.
***
Naučio sam se da razlikujem zvuk papovke, kalaša, pištolja raznih, da razlikujem kalibar minobacača, gde je dobar zaklon, da je sujeverje OK na liniji fronta, da razne valute nosim u različitim džepovima i pazim koju vadim, da menjam ekavicu u ijekavicu i obrnuto, da ima izveštača i „izveštača“, da i veliki svetski mediji znaju da praktikuju princip – „nemoj da dozvoliš da ti činjenice i stvarnost pokvare dobru priču“.
***
Ponosan sam što nikada nisam tom principu podlegao. I tada a i sada, mogu uzdignute glave u moj Mostar, moj Dubrovnik, moj Prizren, moju Tuzlu, moj Maribor, moje Tetovo, moj Nikšić. I moj Beograd.
***
Otplakao sam taj raspad, taj rat.
***
Prvog januara 1996. postižem svoj novinarski san – postajem spoljnopolitički dopisnik BBC-ja. Poslali me, a gde će nego na moj Balkan. Radio sam kao dva konja. Sedište mi je u prvoj godini bilo u Zagrebu, ali sam na terenu bio po 3-4 sedmice mesečno, najčešće u BiH, prateći implementaciju Dejtonskog sporazuma.
***
Boravio sam dosta i na Kosovu. Na teren sam išao sa oko 100 kilograma opreme. Bili su tu: satelitski telefon, ISDN sprave, sijaset mikrofona, kablova, akumulatora, pancirka, šlem…
***
Zamrzeo sam hotele pa sam, gde je bilo moguće, nalazio privatan smeštaj. Tako sam boravio kod Zuhre u Tuzli (ajoj, kako je ona kuvala), kod Mubere u Prištini (kakav šarski sir pravi!), upoznao sam, sem njih, još mnogo, mnogo predivnih ljudi. Upoznao sam i zločince, lopove i ubice.
***
Na jesen 1999. zove me urednik i pita da li bih hteo mesto dopisnika u Moskvi. Kažem mu da samo budala to odbija, ali i pitam da li je siguran da on mene tamo želi. Nikada nisam bio u Rusiji, ne govorim jezik, prilike poznajem tek koliko i svako ko je malo bolje obavešten. „Ma snaći ćeš se“, odgovara.
***
Snašao sam se i upoznao zemlju „banditskog kapitalizma“ kako su sami Rusi opisivali Jeljcinovu vladavinu – vreme sveopšteg raspada i pljačke. A propratio sam i početak Putinove ere, vreme stabilizacije, ekonomskog, političkog i inog oporavka. A mrvicu kasnije i temeljnog vaspostavljanja autokratije.
***
Moskva je imala pet operskih kuća i preko 300 pozorišta. Halapljivo sam gutao sve što je grad nudio tim pre što je valjalo popuniti praznine koje su rasle u meni. Naime, moja velika ljubav, novinarstvo, počela je da se raspada. Sve češće su mi urednici naručivali ono što nazivam „novinarstvo osećaja“ za razliku od novinarstva kakvog sam poznavao: činjenice, analiza, sinteza. Nisam mogao više da ženu koja plače pored zapaljenog doma i ubijene porodice pitam: „a kako se osećate zbog ovoga?“
***
Čečenija, moj peti rat. Druga geografija, drugi ljudi. Isto blato, ista prašina i miris paljevine i smrti. Kada mi je sredinom septembra 2001. ponuđen šesti rat, Avganistan, čuo sam samog sebe kako uredniku kažem „hvala, ne bih“. Time sam i na novinarsku karijeru zakucao poslednji ekser.
***
Fortuna me je pogledala te mi je par dana nakon odluke da izađem iz novinarstva ponuđeno mesto izvršnog direktora Centra za demokratizaciju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi, nevladine organizacije sa sedištem u Solunu. U sektor civilnog društva sam ušao ne kao entuzijasta, već kao profesionalni menadžer i poznavalac regiona. Entuzijazam je, naknadno, došao sam od sebe.
***
Bio sam skeptičan prema prema NVO, znao sam da gomila njih postoji tek da bi postojala, a bio ih je i glas neetičkog poslovanja. Uverio sam se da su uopštavanja opasna, a sebi sam obećao da ću raditi samo projekte u koje verujem. Tako je u narednih 12 godina i bilo.
***
Izdvojio bih dva sjajna i uspešna projekta. Zajedničke istorijske čitanke (JHP) na kojima je radilo skoro stotinu istoričara iz 13 zemalja jugoistočne Evrope. Tokijski univerzitet ih je preveo na japanski. Koliko znam, to je jedini primer Balkanskog „know how“ u Japanu. Drugi je politički talk show koji smo nazvali „Okruženje“. Mimo svih predviđanja, taj TV projekat je prešao sve jezičke barijere i emisija je prikazivana od Slovenije do Albanije. Oba projekta su predstavljena u Evropskom parlamentu.
***
U čemu nisam uspeo? Ne samo ja, već kompletno građansko društvo u regionu. Nismo uspeli da one koji daju pare za civilno društvo (EU, SAD, evropske nacionalne vlade, fondacije itd.) ubedimo da procesi pomirenja i demokratizacije, kao stanja duha, traju bar jednu generaciju i da bi trebalo strpljivo da istraju u finansiranju i političkoj podršci. Te stoga i imamo ovo što imamo, skup smešno tužnih državica koje politolog Florijan Biber zove stabilokratijama. Ja bih ih nazvao kvazidemokratskim partijskim kleptokratijama.
***
Uz ove i ovakve premijere i predsednike, do pomirenja na Balkanu nećemo doći nikada! Pa oni su u netrpeljivosti prema drugima usidrili svoju vlast, bahatost i krađu. „Neprijatelj“ se pažljivo uzgaja, kako domaći, tako i strani, pa kako kad koji zatreba, tako se vadi iz futrole. Jednu krizu gase drugom, obično većom, a kriv je uvek neko drugi.
***
Ne postoje lažne vesti. Postoje vesti i postoje laži. Pomirićemo se kada svi pročitamo Radoja Domanovića i njegovu „Stradiju“ i „Vođu“. Svakog dana, pre i posle jela pa tako bar mesec dana. Pomirićemo se kada shvatimo da ne postoji trunka realnosti u rijaliti TV. Ta besramna moralna i fizička pornografija je osmišljena i režirana da od nje ne primetimo ni Krušik, ni lažne diplome. Da gledamo i trpimo Beograd na vodi i most na livadi. Da zarad radnog mesta pristajemo na poniženje i uma i duše.
O sagovorniku
Nenad Šebek je konsultant za medije i građansko društvo. Tokom 2016. i 2017. vodio je kancelariju Hajnrih Bel fondacije u Beogradu. Od 2014. do 2016. bio je portparol Saveta za regionalnu saradnju u Sarajevu. Prethodno je 12 godina radio kao izvršni direktor Centra za demokratizaciju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi. Pre nego što je 2002. počeo da radi za CDRSEE, 26 godina je bio novinar. Karijeru je 1975. započeo u Radio Beogradu, a nastavio 1986. u BBC-ju. Pratio je burne 1990-e kao izveštač i ratni izveštač a potom je bio spoljnopolitički dopisnik sa Balkana 1996-1999, a zatim do 2002. iz Moskve. Gostujući je predavač na poslediplomskim studijama na Pravnom fakultetu Bečkog univerziteta od 2013.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
