Neobičan zvuk klaneta

Zaljubljenik u stare instrumente Nenad Šalipur iz Priboja jedan je od retkih ljudi u Zlatiborskom okrugu koji svira klanet. Na nedavnom festivalu etno muzike, Nenad se sa svojim orkestrom plasirao na republičko takmičenje. Ni godine nisu prepreka. Sa 63 godine iz klaneta izvlači najneobičnije zvuke. Posle nekoliko minuta slušanja shvatite da ste poneti ovom neobičnom muzikom nesvesno počeli da cupkate u ritmu Žikinog ili Devojačkog kola.
– Mlad sam počeo da sviram, još kao momak. Nijedna svadba ni ispraćaj u vojsku nije se mogao zamisliti bez našeg orkestra. Kad sam ja otišao u vojsku, društvo iz orkestra se na jednoj svadbi ponapijao, posvađalo i polomilo sve instrumente. A sve nam je to bilo zajedničko . Kad sam došao iz vojske, vidim, nema naših instrumenata. Onda rešim, sam napravim nove instrumente i kažem – sve će biti kod mene pa kad vam zatreba a vi dođite i uzmite. I tako . Borio sam se da sačuvam od zaborava i ovaj instrument i muziku, priseća se Šalipur.
Sam ručno pravim klanet. Ovaj na koji sada sviram star je oko 30 godina. Najbolje drvo za klanet je šljivovo. Ima najbolju bolju, daje fin zvuk i potrebno je da se drvo suši najmanje četiri godine. Kad’ sam ja bio momak, nije bilo na selu ni struje ni televizora, nije bilo druge zabave, tad nas je bilo dosta svirača na klanetu, ali nismo svi svirali iste taktove. Svako je znao šta treba da svira. Nekad je ova svirka bila moderna. Mi smo jedini orkestar bili na ovaj kraj, Toce, Mažići, Goleša, Grabovica, priča Šalipur. Kaže da je bilo mnogo zanimljivih događaja i anegdota iz tog doba, dodajući, kroz smeh, da je često sa svojim orkestrom dolazio u tadašnji Dom omladine u Her Golešima da svira na igrankama.
– Tada je bio jedan učitelj koji je svirao na harmonici. Počeo on jedno veče da svira na igranci. Ali tadašnja omladina nije bila naučila na harmoniku. I učitelj nam se strašno naljutio. I pričao „E, bogati, došao onaj čobanin, isekao kolac „, to on rekao za moj klanet, „i svira na njemu, a oni mladi se polomiše igrajući, a ja sviram na harmonici i neće niko da igra“.
– Nekad se lepo živelo od ove svirke . Koliko se zarađivalo? Pa ne mogu tačno da vam kažem. Ali za nas momke tad, moglo se lepo zaraditi da se obuče, da se ima para kada se podje na vašar, uveče na igranku. Nije se moglo drugačije zaraditi. Ili seci drva, pa tovari na konja pa kreni sa sela u Priboj da prodaš ili svirkom da zaradiš. Ipak, bolje je bilo ovo drugo. Nije bilo svade na kojoj nismo svirali. Tad nije bilo ozvučenja, pa da se čuje celom šatrom, nego mi idemo od jednog do drugog i sviramo . I pevali smo. Ali ne ove pesme kao sada. Nego smo na licu mesta izmišljali, tako, neke lepe i šaljive dosetke za domaćina, da mu bude milo. Pa on pravi veselje. Moralo se. I onda normalno i gosti i domaćin dobro plate. To je bila prava svadba na seoski način, kaže on.
Nije bilo vašara na Banji kod Priboja da njegov orkestar nije pravio lom. „Na vašar normalno dođu i trubači i orkestar sa violinama i harmonikama. Ali klanet ima jak zvuk. Ali kod nas je uvek bila gužva. Svira orkestar sa harmonikom i violinom, dobri orkestri sa Brnara, pa sve prisluškuju koje je naše kolo pa počnu i oni da sviraju isto, a mi primetimo“, priča kroz smeh Nenad, „pa odmah „okrenemo“ drugo kolo samo da im „batalimo“ kolo. Morali su od nas da beže. Bili smo tad velika konkurencija mnogim orkestrima.
Nenad Šalipur nam priča da se nekada na vašarima morala platiti dozvola za sviranje, ali kako kaže nije bila ni jeftina, pa se svirači na razne načine dovijali kako da prođu što jeftinije. „Za nas momke sve je bilo skupo. A i bili smo mladi voleli smo i malo da se našalimo. Jednu dozvolu smo prepravljali više puta, menjali datume, pokazivali više puta. I dozvola se više noseći po džepu pocepa. Vidi se samo naziv dozvola. Tako došao jedan policajac gleda, gleda, pa kaže „E, piše dozvola, da li je za dozvola za pašarinu stoke u državnoj šumi, da li je dozvola za seču drva ili za sviranje ja stvarno ne znam . Ali ‘ajte svirajte“. Sada su druga vremena . Druga se muzika sluša“, primećuje.
– Nas je sada u orkestru četvorica, tri sviramo klanet ja, Momčilo Bukvić i Radenko Šalipur, dok nam je dobošar Savo isto Šalipur. Mi smo iz Goleša, zaseok Šalipur. Nekad je tamo bilo 50 kuća Šalipura, pa se i svirka prenosila kao zlatica sa krompira na krompir, tako se i u porodici i nasleđivala ljubav prema klanetu. Sad retko ko zna da svira ovaj instrument. I eto pozvali su na na ovaj festival, skrpio sam moje prijatelje i rođake koji znaju da sviraju i verujte bili smo prava atrakcija na festivalu, navodi on.
Dok sedimo u njegovom kafiću „Munja“ Nenad nam priča da zbog porodične tragedije nije svirao 12 godina, ali kaže ko jednom nauči da svira klanet nikad ne zaboravlja. I sa velikom ljubavlju priča o sinovima i unucima i supruzi Jovanki, sa kojom je još kako kaže od malena, od školske klupe.