Neočetnička krivotvorenja istorije

 Na ovu Nikolićevu konstrukciju reagovao je istoričar Marko Atila Hoare, sa Univerziteta Kingston, koji kaže (Danas, 23. 04. 2015): „Nije jasno kako je Nikolić došao do ovog zaključka, jer ako je sud propustio da Mihailovića osudi po više od pola tačaka, to pokazuje da suđenje nije bilo montirano (ili bar ne sasvim montirano)“.  P { margin-bottom: 0.21cm; }
eđutim, ovde nije reč ni o kakvim tačkama optužnice i o razlici između optužnice i presude. Optužnicom i presudom su Draži stavljena na teret samo tri krivična dela: 1) Saradnja sa okupatorom, što ima obeležja krivičnog dela izdajstva naroda i države (poznatog u krivičnim zakonima svih država), 2) Izvršenja ratnih zločina i 3) Organizovanje oružanih bandi u cilju nasilnog obaranja postojećeg državnog uređenja. Po prve dve tačke, odnosno za to dva krivična dela osuđeni su i ostali optuženi na procesu 1946. godine, dok su Draža, Vranješević i Mušicki osuđeni i za treće delo te u tom pogledu postoji potpuna podudarnost između optužnice i presude.

Inače, ako je reč o „tačkama“, onda treba napomenuti da Kosta Nikolić pokazuje, što je i razumljivo, evidentno pravno neznanje jer optužnica ne sadrži 15 već 47 „tačaka“. U tim tačkama su, ilustracije radi, navedeni neki od primera saradnje četnika sa okupatorom i njihovih ratnih zločina i svi ti slučajevi čine takozvano zbirno krivično delo. Te „tačke“ imaju samo stilsku funkciju i značenje, a tužilac je mogao da nabroji te slučajeve i bez stavljanja brojke na početku novog reda. Ali ni tužilac niti bilo ko drugi nije mogao ni da zamisli čime će se sve koristiti današnji sledbenici Draže Mihailovića.

Omiljeni postupak neočetnika kod iznošenja raznih laži jeste pozivanje na nekoga ko je pre njih tu laž lansirao kako bi se stvorio privid da se radi o nečemu već dokazanom. Tako Oliver Antić, za koga je notorno da je prijatelj četničkog vojvode Vojislava Šešelja i savetnik drugog četničkog vojvode Tomislava Nikolića, piše sledeće (Danas, 03. 10. 2014):

„Pukovnik Albert Sajc, u to doba šef američke obaveštajne službe, napisao je u svom izveštaju da su gerilci Draže Mihailovića onemogućili snabdevanje Romelovih trupa, koji zbog toga nije osvojio Aleksandriju, što je imalo ogroman uticaj na dalji tok Drugog svetskog rata.“

Iako smo ovu banalnu Antićevu izmišljotinu već argumentovano pobili (Danas, 20. 10. 2014), ipak treba ponoviti da mišljenje tog Alberta Sajca, ukoliko ga je uopšte i dao, nije merodavno za ocenu onoga što se događalo u Srbiji u vreme kad su se saveznici borili protiv Romela u Africi, iz prostog razloga što on tada i nije bio u Srbiji. Sajc je u štabu Draže boravio od 23. septembra 1943. do 31. maja 1944. i on nije mogao da zna šta se događalo u 1942. godini. Borba sa Romelom u Severnoj Africi faktički je odlučena 5. novembra 1942. godine kada su Britanci zauzeli El Alamein, pa Sajc ne može svedočiti o nečemu što nije ni video niti mu je prisustvovao. Dakle, njegovo svedočenje je lažno svedočenje i u njemu nema „ni zrnca istine“, ali njega neočetnici koriste jer nemaju nijedan drugi dokaz o četničkom doprinosu pobedi nad fašizmom.

S druge strane, Draža je krajem 1941. godine napustio Ravnu goru i otišao u Crnu Goru, gde je boravio tokom cele 1942, da bi se u Srbiju vratio tek aprila – maja 1943. Čitavo to vreme glavnina njegove vojske bila je angažovana u borbi protiv partizana u Bosni i nije imao ko, čak i da je hteo, da vrši diverzije na pruzi Beograd – Solun. Uostalom, južno od Stalaća delovali su pripadnici Srpske državne straže i četnici Koste Pećanca koji su imali sporazum sa Nemcima za borbu protiv partizana, što je uključivalo i čuvanje pruge južno od Stalaća. Na južnomoravskom terenu bili su, doduše, i četnici Draže Mihailovića pod komandom majora Radoslava Đurića, koji je na suđenju Draži 1946, kao što smo već naveli, govorio o Dražinom naređenju da sve akcije partizana pripisuje četnicima. Ovom tehnikom stvoren je mit o navodnim četničkim sabotažama i njihovom „ogromnom“ doprinosu pobedi saveznika, mit koji danas tako strastveno pripoveda Oliver Antić.

U takmičenju neočetnika u iznošenju raznih laži i izmišljotina svako od njih se trudio da bude prvi i da četničkom političkom vrhu Srbije pruži dokaz svoje pravovernosti, očekujući, naravno, i adekvatnu nagradu za to. Tako je Oliver Antić, koji je nakon uspešne rehabilitacije Draže odmah postavljen za ambasadora u Portugalu, u svojoj reči na završnom ročištu od 12. 05. 2015. rekao:

„Istog dana kada je uhvaćen 13. marta 1946. đeneral Mihailović je doveden u zgradu centrale OZN-e, koja je istog dana preimenovana u UDB-u, u ul. Kneginje LJubice, gde je ubačen u sobu za mučenje i tu podvrgnut torturi koja je trajala 72 časa. Britanski obaveštajci su saznali da su primenjeni specijalni metodi neopisivog mučenja. NJegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade. Odnet je nazad u ćeliju nag i izobličen. Rečeno mu je da ako povuče i jednu reč izjave koju je dao pod torturom, mučenje kreće ispočetka.“

Naravno, za ove beskrupulozne laži Oliver Antić ne nudi nikakav materijalni dokaz koji bi se mogao proveriti, osim izmišljenih britanskih obaveštajaca, a on bi kao pravnik morao da zna da se svaka tvrdnja izrečena pred sudom mora dokumentovati i dokazati. Pošto on to nije učinio, tu njegovu tvrdnju čak ni Viši sud nije uzeo kao dokazanu i istinitu i nije je naveo u obrazloženju svog rešenja o rehabilitaciji Draže, iako je sud svoje rešenje uglavnom zasnovao na onome što je tokom postupka govorio Oliver Antić.

Zapravo, Viši sud se u vezi sa ovom Antićevom tvrdnjom našao u veoma nezgodnoj situaciji. Da bi potkrepio svoju tezu da je Draža na suđenju često bio premoren pa je zbog toga davao konfuzne i protivrečne odgovore, što ipso facto dokazuje da suđenje nije bilo „fer i korektno“, Viši sud je morao da se posluži citiranjem stenograma sa suđenja Draži, ali pritom su mu neoprezno promakli neki iskazi samoga Draže kojima on negira monstruoznu izmišljotinu o „neopisivom mučenju“. Dakle, tvrdeći na strani 7 i 8 rešenja kako je Draža govorio „da je u istrazi bio premoren“, Viši sud citira transkript sa četvrtog dana suđenja u kome se vodi dijalog između predsednika veća i Draže o Dražinoj saradnji sa Nedićem, u kome Draža prihvata svoj iskaz iz istrage ali naglašava da „u izvesnim momentima istrage, koja je bila veoma pažljiva prema meni (boldirao A. S.), ja sam neki put bio zamoren“, a kasnije dodaje: „Ja sam bio stalno zamoren“. Tada predsednik veća Đorđević, koji je inače tokom glavnom pretresa često pitao Dražu da li je umoran i zatim davao pauzu za odmor, postavlja Draži direktno pitanje: „Je l' se islednik trudio da vas zamara“, a Draža odgovara: „Ne, prelazio se čak i na prijateljske razgovore“ (boldirao A. S.).

Metod pozivanja na nekoga ko je ranije lansirao određenu laž koristi i Aleksandar Čotrić, predsednik Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, koji tvrdi (Politika, 17. 05. 2015), pozivajući se na nekog Dražinog saradnika, da su stravičan zločin u Vraniću 20. decembra 1943. počinili četnici Koste Pećanca a ne četnici Draže Mihailovića.

Ovu ekstremnu proizvoljnost nije teško pobiti jer je notorno, pre svega, da su četnici Koste Pećanca bili aktivni, prilično traljavo, u borbi protiv NOV, samo na jugu Srbije, a da je teren oko Beograda držao Dražin takozvani Avalski korpus pod komandom majora Trifkovića. Osim toga, Nemci su krajem 1942. raspustili neefikasnu Pećančevu organizaciju i od tada pa do njegove smrti on je oko sebe imao samo tridesetak najvernijih sledbenika čiji je jedini posao bio da čuvaju Kostu, dok je većina njegovih ljudi prešla u četnike Draže Mihailovića. Prema tome, krajem 1943. ono malo Kostinih ljudi nije bilo u stanju čak ni njega da sačuva a kamoli da izvrši tako strašan pokolj. Ni sam Draža nije tvrdio da su taj zločin izvršili četnici Koste Pećanca, tako da Čotrić prevazilazi i samoga Dražu koji se uglavnom branio time da nije znao, da naređenje za ubijanje nije davao, da su to „ogromne greške“ itd. Međutim, iz dokaza izvedenih na suđenju (str. 278-280) vidi se da je Draža najoštrije ukorio Avalski korpus zato što „spava dubokim snom“ i zato što su se na njegovoj teritoriji „nakotili komunisti i njihovi simpatizeri“, pa mu zato naređuje da čisti sve od juga na sever, nakon čega su usledili pokolji četnika nad civilnim stanovništvom u Vraniću, gde je poklano 67 meštana, u Drugovcu 72, Boleču 12 i mnogim drugim mestima u okolini Beograda. Štaviše, nakon tih pokolja u kojima je jedan od glavnih aktera bio kapetan Živan Lazović, Draža kaže: „Živan Lazović mora da dođe da bi pokazao šta se može da uradi“, tako da je veza između Dražinih naredbi i ovih pokolja nad civilima više nego očigledna.

Naredna floskula Aleksandra Čotrića jeste (Danas, 11. maj 2015) da su Dražine „trupe“ u jesen 1941. od Nemaca oslobodile skoro celu Zapadnu Srbiju, da je Loznica 31. avgusta 1941. postala „prvi oslobođeni grad u Evropi“, a zatim su oslobođeni Bogatić, Krupanj, Banja Koviljača, Gornji Milanovac, Čačak, LJubovija, Požega i Užice. Nakon toga je njegov pokret krajem 1943. naneo „ogromne gubitke“ nemačkim i ustaškim snagama u Istočnoj Bosni, Raškoj oblasti i severnoj Crnoj Gori oslobodivši Višegrad, Rogaticu, Prijepolje, Priboj, Rudo i Novu Varoš. „Ofanzivu na Sarajevo sprečili su partizani, jer su napali sa leđa njegove snage.“

Jedan deo ovih Čotrićevih izmišljotina zasniva se na onome što je Draža rekao na suđenju, ali veći deo je on sam izmislio i konstruisao. Naime, Draža je priznao da su partizani prvi počeli sa borbom protiv okupatora kada je video da narod podržava tu borbu i da pojedini njegovi komandanti na to gledaju sa simpatijama, uplašio se da će partizani potpuno preuzeti primat u srpskom narodu, pa je nevoljno pristao na razgovore sa njima i na delimično vojno angažovanje. Draži ta saradnja uopšte nije bila po volji pa zato on na sastanku sa nemačkom delegacijom u selu Divci 11. novembra 1941. nastoji da se što više distancira od oružanih napada na gradove pravdajući se da je to činio samo zato da ih partizani ne bi zauzeli, ili pak da su to činili neposlušni elementi: „Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika Martinovića. Ali moji ljudi su krenuli na Loznicu da je komunisti ne zauzmu. Napad na Šabac je delo neposlušnih elemenata“ (Latas, 230). Uprkos svim ovim činjenicama Čotriću ništa ne smeta da proglasi kako su Dražine „trupe“ oslobodile skoro celu zapadnu Srbiju.

Jedan od argumenata kojim se često služe neočetnici jeste i taj da su, navodno, Draža Mihailović i četnici bili legalni predstavnici legalne vlade Jugoslavije i da su ih kao takve priznavale i nemačke okupacione snage, što se ne može reći za partizane koji su bili jedna pobunjenička banda za koju nije važilo ratno pravo. Isticanjem ovog navodnog legaliteta i legitimiteta četnika, današnji neočetnici žele da kažu da je borba partizana protiv četnika bila pravno neosnovana i da su partizani bili jedna pravno neutemeljena grupa čija kasnije vlast nije bila ni legalna ni legitimna.

Ove floskule servirane su i Višem sudu u Beogradu od strane revizionističkih istoričara Koste Nikolića i Bojana Dimitrijevića, pri čemu se, naravno, ne radi ni o kakvim njihovim „istoriografskim istraživanjima“ već o običnom ponavljanju onoga što je na suđenju 1946. govorio Dražin advokat Joksimović. Tako Kosta Nikolić kaže da je Mihailović „bio jedini legalni predstavnik Jugoslovenske kraljevske vojske, da je Vermaht ovaj pokret priznavao kao legalne trupe, dok to nije bio slučaj sa partizanima. Istu tezu iznosi i Bojan Dimitrijević, koji kaže da je Mihailović „1941. godine bio jedini preostali aktivni učesnik odnosno komandant jugoslovenske vojske i da je kao takav od jeseni 1941. godine priznat od vlade, a već od početka 1942. godine bio naimenovan za ministra vojnog u toj vladi i načelnika štaba Vrhovne komande jugoslovenske vojske (a za načelnika štaba nije imenovan početkom 1942. već tek 10. juna 1942 – primedba A. S.). Dakle, ističem da je reč o čoveku koji je bio lider jednog pokreta otpora, ali da je skoro tri godine vršio dužnost i načelnika štaba vrhovne komande i ministra vojnog i bio predstavnik legalne i legitimne jugoslovenske vlade“.

U analizi ovih tvrdnji ostavićemo po strani tipična neočetnička preterivanja o tome da je Draža bio jedini preostali aktivni učesnik i komandant jugoslovenske vojske, jer je notorno da on nije bio ni jedini ni aktivan, kao i to da je on na ovim funkcijama bio „skoro tri godine“ a bio je nešto malo više od dve godine, pa ćemo se pozabaviti činjeničnom i pravnom stranom stvari.

1) Može se osnovano postaviti pitanje koliko je i sama emigrantska vlada, koja je 15. aprila 1941. godine pobegla iz zemlje, mogla da se smatra legalnom i legitimnom i koliko je ona kao takva mogla da bilo kome u zemlji obezbeđuje legalitet i legitimitet? Ukoliko se, sa stanovišta međunarodnog javnog prava, može još i govoriti o legalitetu vlade koja je prinuđena da napusti okupiranu zemlju, o njenom legitimitetu sigurno ne može biti govora. Međutim, za vlade koje su formirane posle vlade Dušana Simovića i koje nije birao parlament već izbegli predstavnici političkih partija a kralj potvrđivao, dubiozno je i pitanje legaliteta. U svakom slučaju, ni Simovićeva ni sledeće vlade nisu raspolagale nikakvim legitimitetom jer su u svim krajevima Jugoslavije, pa čak i u Srbiji, na njih gledalo kao na velikog krivca za slom jugoslovenske vojske u aprilskom ratu. Odijum prema njima bio je toliki da ni Draža ni njegova „vojska“ (od 26 ljudi) nisu želeli mesecima da uspostave bilo kakav kontakt sa emigrantskom vladom. Čak i početkom jula 1941. godine major Aleksandar Mišić, Dražina desna ruka, saopštava jednom kuriru: „Nikakve pregovore sa vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima“. Tek kada je Draža shvatio da će partizani borbom protiv Nemaca ostvariti primat u srpskom narodu, on je odlučio da potraži kontakt sa emigrantskom vladom jer mu je bila potrebna njena pomoć.

Od polovine maja, kada je Draža došao na Ravnu goru, ili preciznije od polovine aprila, tj. od kapitulacije jugoslovenske vojske pa sve do skoro polovine januara 1942, tj. praktično sedam-osam meseci, Draža i njegovi četnici nisu bili legalni predstavnici emigrantske vlade. Ali, još važnije od toga jeste pitanje do kada su oni to bili i zbog čega im je oduzeto to svojstvo. To pitanje neočetnički istoričari ili zaobilaze ili izmišljaju nekakvu „komunističku zaveru“ u kairskom štabu britanske SOE u kome su komunisti „sabotirali program snabdevanja četnika ratnim materijalom iz Kaira, nepotpuno ili krajnje jednostrano obaveštavali zvanične krugove u Londonu i stvarnim događajima u Jugoslaviji“. Neverovatno je da se ovakve konstrukcije i dalje plasiraju iako je u istoriografiji, a naročito u memoarskoj literaturi raznih britanskih aktera iz Drugog svetskog rata, uključujući tu i memoare samoga Čerčila, jasno i činjenično dokazano kako su četnici Draže Mihailovića sarađivali sa okupatorom, kako su vlada i kralj Petar bili upozoravani da se ta saradnja prekine i kako su se četnici oglušili o sve britanske apele da krenu u borbu protiv okupatora. I konačno, kada se ispostavilo da je sve to uzaludno, saveznici su na Teheranskoj konferenciji 28-30. 11. 1943. odlučili da prekinu odnose sa četnicima Draže Mihailovića i da se okrenu Titovim partizanima. U isto vreme održano je drugo zasedanje AVNOJ-a koje je odlučilo da se izbegličkoj vladi oduzme prava zakonite vlade i da se obrazuje Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije kao legalna i legitimna jugoslovenska vlada, čime je i njena vojska postala jedina legalna i legitimna oružana sila u Jugoslaviji.

Ukoliko se, pak, ovi datumi osporavaju što se tiče legaliteta, onda nikako ne može biti sporno da je Narodnooslobodilačka vojska, pored ostalog i zbog toga što je krajem 1943. godine imala pod oružjem četiri puta brojnije ljudstvo nego četnici Draže Mihailovića, bila jedina legitimna oružana snaga u Jugoslaviji. Sve je to narednih meseci postalo vrlo jasno jer su jedan za drugim usledili događaji koji su četnicima DM oduzeli i poslednje ostatke legaliteta i legitimiteta. Najpre je maja 1944. formirana vlada Ivana Šubašića u kojoj Draža nije više bio ministar vojni, a zatim je kralj Petar 25. avgusta 1944. povukao ukaz o postavljenju Draže za načelnika štaba Vrhovne komande. Od tog trenutka Draža je izgubio svaku vezu sa emigrantskom vladom i nije bio njen „legalni“ predstavnik, kako izmišljaju neočetnički istoričari, iako je Draža i nakon toga nastavio da živi u uobrazilji i da svoje akte potpisuje kao „načelnik štaba Vrhovne komande“. Zapravo, od trenutka smenjivanja i nakon što mu se vojska potpuno raspala u završnim sudarima sa Narodnooslobodilačkom vojskom, Draža Mihailović nije predstavljao nikoga više osim samoga sebe. On i njegovi preostali sledbenici bili su od tog trenutka obični šumski razbojnici za koje nije važilo međunarodno ratno pravo i koje je svako mogao da liši života. Što Draža to nije shvatao i što je i dalje živeo u ubeđenju da će on ipak na kraju pobediti partizane, to se ne može drugačije objasniti nego preteranom ohološću i samoljubljem.

Dakle, Draža Mihailović nije bio legalni predstavnik emigrantske vlade od kapitulacije aprila 1941. do januara 1942. i od avgusta 1944. do njegovog hvatanja marta 1946, što znači da je vreme kada nije bio „legalan“ skoro isto toliko dugo kao i vreme kada je to bilo. Ali, najvažnija od svega jeste činjenica da on u trenutku hvatanja marta 1946. nije bio predstavnik emigrantske vlade, koja tada nije više ni postojala, te da mu nije suđeno kao predstavniku te vlade već kao običnom odmetniku.

2) Tvrdnja da je Vermaht priznavao četnike kao legalne trupe, dok to nije bio slučaj sa partizanima, ne može se tumačiti drugačije nego kao preterana averzija prema istorijskoj istini. Činjenica je da Nemci ni četnike ni partizane nisu priznavali za nekakvu legalnu vojsku i zahtevali su da svi pripadnici jugoslovenske vojske koja je kapitulirala moraju da polože oružje i postanu ratni zarobljenici. Sporazumom koji je potpisao general Kalafatović predviđeno je da „ko bude učestvovao u borbi protiv sila Osovine, sa njim će se postupati kao sa franktirerom“. U skladu sa tim nemački generali su uvek naglašavali „da je Jugoslavija 17. aprila potpisala dokument o bezuslovnoj kapitulaciji te da su sve mjere koje okupaciona vojska poduzima da bi suzbila oružani otpor opravdane, i po tom dokumentu i po međunarodnom ratnom pravu“.

3) Konačno, pitanje da li su četnici bili legalna vojska vlade Jugoslavije u Londonu ili ne, nije pravo pitanje, već je pravo pitanje šta je ta vojska radila tokom rata. Jer, i Vermaht je bio legalna vojska nacističke Nemačke, kao što je i italijanska vojska bila legalna vojska fašističke Italije. Isto to može se reći i za bugarsku okupatorsku vojsku a i za ustaše koji su bili legalna vojna formulacija Pavelićeve države. Sve te legalne vojske počinile su masovne zločine naročito nad srpskim civilnim stanovništvom, tako da njihov atribut legalnosti nema nikakvog pravnog i političkog smisla i značaja.

U izdanju Saveza antifašista Srbije i MostArta

Savez antifašista Srbije i izdavačka kuća MostArt objavili su knjigu publiciste Aleksandra Sekulovića pod naslovom „Rehabilitacija Draže Mihailovića – političko nasilje nad istinom i pravdom“. Kako primećuje recenzentkinja dr Dubravka Stojanović, ova knjiga je slamčica pružena srpskom društvu, kao mogućnost da se izvuče iz kaljuge u koju je dobrovoljno upalo stalnim pokušajima revizije istorijske istine o Drugom svetskom ratu. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.