Neodrživost populizma

To je bila sudbina kako sa populističkim agrarnim pokretom u SAD koncem XIX veka, tako i sa kolektivističkim pokretom u Rusiji u istom razdoblju. Istu sudbinu imali su i srodni politički avanturizmi tokom XX veka, u Južnoj Americi (posebno peronizam u Argentini) i Evropi – kroz pužadizam u Francuskoj. Istorijsko iskustvo je nesumnjivo potvrdilo da su se tvorci populističkih ideologija uvek javljali u kriznim razvojnim situacijama, ili pod pritiskom masovnijih migracionih seoba, uzrokovanih bilo privrednim, ekonomskim kolapsima razorenih država bilo iscrpljujućim ratnim razaranjima. U razvijenim društvima populistički avanturizam podstican je malograđanskim zastrašivanjima, naročito onih delova populacije koje od države/društva više očekuju nego dobijaju. U svim ovim slučajevima oslonci su traženi i pronalaženi u manje obrazovnim i marginalizovanim socijalnim slojevima radništva i seljaštva. Činjenica je, međutim, da se njihov socijalni položaj nije suštinski i dugoročno mogao značajnije menjati, pukim političko-stranačkim intervencionizmom, vehementnim antagoniziranjem biračkog tela, već prevashodno temeljitom transformacijom ekonomskog/privrednog sistema, tehničko-tehnološkim revolucionisanjima i teritorijalnim – regionalnim, a u modernoj eri, sve uverljivije kontinentalnim i globalnim integracionizmima.

Ishod upravo održanih predsedničkih izbora u Francuskoj pokazao je nekoliko, izuzetno važnih, odličja. Prvo, solidna izlaznost birača nesumnjivo je pokazala  njihovu političku zrelost jer je, ovoga puta, ulog/rizik, bio izuzetno visok i višestrano sudbonosan. Drugo, da respektabilna većina birača ne preferira ekstremne, bilo tzv. leve ili desne, političke opcije, koje po logici stvari i po obavljenom izboru ne donose i ne učvršćuju socijalnu koheziju i harmoniju, koje su nesumnjivo poželjne za plodotvoran i održiv socijetalni razvoj. Treće, očekivani rasplet nije bio samo važan za republiku Francusku, već i za sudbinu, perspektivu, brižljivo građenog i vrednog EU projekta. Ideja NF o samozatvorenom društvu doživela je debakl. Bez još jednog nosećeg „stuba“, po demisioniranju Britanije, perspektiva EU zaista bi bila izuzetno neizvesna i problematična. Konačno, posledice bi se manifestovale i na globalnom planu. Četvrto, svojevrstan presedan u izuzetno vrednom trijumfu mladog Emanuela Makrona predstavlja činjenica da on nije ostvaren podrškom političke, partije već ad hoc pokretom, angažmanom, prosvećenijeg dela biračkog tela, koje je prepoznalo, s jedne strane realnu opasnost ostrašćene, arhaične političke stranke, a s druge strane, videlo nadu i novu perspektivu otvorenog, odvažnog i odlučnog građanstva. Peto, ubedljiv poraz dekadentnog Fronta Le Penove vredna je pouka za buduće, skore parlamentarne izbore, ne samo, s posebnim razlogom u Francuskoj, već posvuda i verovatno zadugo, u svim prilikama rekonstitucije vlasti, koja ukazuje na potrebu istrajnosti podizanja nivoa političke kulture, socijalne kohezije, socijalizovanosti, pravdoljubivosti, saosećajnosti i civilizovanosti.

Konačno, vredno je podsećanje na jednu od ključnih razlika između uspešnih i neuspešnih država, jer prva brižljivo i odgovorno, snagom svojih razvojnih potencijala, privrednim rastom i respektabilnom duhovnošću, smanjuju manevarski prostor, kako ultradesnim tako i ultralevim političkim strankama. U uspešnim društvima nosioci zakonodavne i izvršne vlasti imaju ograničeni rok trajanja, te se profesionalni vek u njima ne okončava. S druge strane, u njima se „meandriranja“ kroz političke stranke, neretko sa različitim programskim opredeljenjima, smatraju amoralnim, te se stoga izbegavaju. Interesantan je, takođe, paradoks, da se u društvima, koja su imala dugo iskustvo sa jednopartijskim sistemima, demokratski izraz potražili i našli u obesmišljenoj stranačkoj pluralizaciji. Tako je ova kvazipolitizacija eutanizovala duh demokratije, te neizbežno udaljila vlastodršce od onih kojima bi trebalo da služe – od naroda.

No vratimo se kroz najsvežiji primer, na uspeh pokreta Emanuela Makrona, koji je počistio epigone stranačkih nomenklatura, koji svakako neće biti bez značaja ni za ishod dolazećih parlamentarnih izbora.

Autor je profesor emeritus