Ćirilica je već sasvim dovoljno zaštićena time što je ona prvo pismo koje se uči u osnovnoj školi, što novine izlaze na ćirilici, što je koristi medijski javni servis, i naravno što je u službenoj upotrebi u svim komunikacijama državnih organa.
Širenje te zaštite, a posebno sankcionisanje velikim novčanim kaznama, predstavljalo bi nepotrebno i protivustavno maltretiranje građanstva – kaže za Danas advokat i prevodilac Aleksandar Lojpur komentarišući najave da je Ministarstvo kulture i informisanja uputilo Vladi predlog za zaštitu ćirilice. Naš sagovornik smatra neobičnim i to što se tekst predloga za izmene jednog tako važnog dokumenta kao što je Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama ne nalazi nigde na sajtu Ministarstva, niti ima informacija da je upućen Vladi.
O ovom najavama saznajemo iz medija, a veliku pažnju javnosti su izazvale predviđene kaznene mere ukoliko se službena komunikacija bude odvijala na latinici, kao i namera da se izjednače službena i javna sfera upotrebe jezika i pisma.
Kako je prema Ustavu službeni jezik srpski a pismo ćirilica, Zoran Ivošević, bivši sudija Ustavnog suda Srbije, smatra da ako se ne poštuje Ustav, onda bi se morale predvideti neke zakonske mere.
– To je razumljivo, ali mere moraju da budu umerene i delotvorne u isto vreme. Ako pak ustav nije dobar, a bolji nemamo, onda mogu da razumem tenzije i građane koji će zahtevati da se ova najviši pravni akt promeni – kaže za naš list Ivošević.
Lojpur, međutim, smatra, kao i mnogi lingvisti poput Ranka Bugarskog, da je „pismo jednog naroda ono pismo kojim taj narod piše“, i navodi primer seljaka i trgovaca iz cele Srbije koji svoju robu reklamiraju rukom napisanim natpisima na latinici.
– Očigledno je, dakle, da je latinica srpsko pismo, možda čak i u većoj meri nego ćirilica. Zašto je to tako, kako je do toga došlo, kako je latinica potisnula ćirilicu, to uopšte nije važno – naglašava Lojpur.
Kako dodaje, namera vlasti da na ovaj način zaštite jedno pismo, što podrazumeva uvođenje obavezne upotrebe ćirilice u javnoj komunikaciji, obavezu isticanja firme na ćirilici, obavezu novina i TV stanica sa nacionalnim frekvencijama da koriste samo ćirilicu, i uvođenje drakonskih kazni za povrede ovih odredaba, jeste „svojevrsno silovanje stvarnosti“.
Izraz srpskog nacionalizma
Aleksandar Lojpur ukazuje na razumljive okolnosti u kojima je latinica zauzela veći javni prostor. Kako objašnjava, kod nas niko dekretom nije uveo latinicu umesto ćirilice, kao što je Ataturk uradio kada je arapsko pismo zamenio latinicom u Turskoj, već ta situacija posledica specifičnog kulturnog razvoja. „Bili smo dugo godina u zajedničkoj državi u kojoj je većina građana koristila latinicu više nego ćirilicu, delimo isti jezik sa jugoslovenskim narodima u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, i uprkos građanskom ratu i raspadu zajedničke države imamo sa njima i zajednički kulturni, umetnički i medijski prostor. Nažalost, zbog našeg glupavog insistiranja na tome da je Vukova ćirilica ekskluzivno srpsko pismo drugi jugoslovenski narodi gledaju na upotrebu ćirilice kao na izraz srpskog nacionalizma i srpske težnje za hegemonijom na jugoslovenskom prostoru, što je, naravno, potpuno pogrešno“, ističe Lojpur.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
